S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

48. Sterijino pozorje - intervju post festum
Intervju: Ivan Medenica
Sterijino pozorje kao dejtonska BiH

 

Verujem da su tvoje misli već okrenute sledećem Pozorju, ali te molim da se još jednom osvrneš na ovo koje je nedavno završeno. Kakav osećaj (intimni i profesionalni) prevladava? Da li bi, s naknadnim iskustvom, eventualno nešto promenio?
Prvi intimni osećaj koji sam imao neoposredno po završetku Pozorja bio je spokoj. Taj osećaj, koje inače veoma retko doživljavam, uverio me je da mogu da budem zadovoljan obavljenim poslom. Objektivni razlozi tog profesionalnog zadovoljstva su različiti. Pre svega, uspeo sam da zaokružim koncept bez ikakvih ozbiljnijih kompromisa, a zatim smo, zahvaljujući zadovoljavajućoj finasijskoj podršci (koja, naravno, uvek može da bude i bolja), uspeli i da ga tehnički ostvarimo. Zatim, najveći deo stručne javnosti prepoznao je postavljeni koncept koji se, da ukratko rekapituliramo, zasniva na nakoliko premisa – internacionalizacija takmičarske selekcije (strane predstave i koprodukcije po domaćim tekstovima), više paralelnih programa, dovođenje naše dramske i pozorišne produkcije u internacionalni kontekst putem OFF-Pozorja, povezanost svih glavnih programa na Pozorju (Simpozijum, takmičarski program, OFF-Pozorje).
Bilo je, naravno, i osporavanja što je sasvim normalna pojava kada se remeti postojeća struktura i uvode novine. U tim kritikama ne mogu da se složim sa stavom da novine na ovom Pozorju nisu bile velike, jer su se i ranije pojavljivale strane predstave, jer je nekad davno postojalo Malo Pozorje kao prateći program. Pored toga što je internacionalizacija ove godine bila kvanitativno osetna (ranijih godina je, eventualno, bila po jedna strana predstava), ona je bila i kvalitativno osetna, jer su predstave iz inostranstva imale visok umetnički nivo, što ranije nije bio slučaj, a to potvrđuju i odluke žirija; od deset nagrada, čak devet je pripalao stranim predstavama i koprodukciji Hazarski rečnik, što je veoma bitan trenutak u istoriji Festivala.Takođe, internacionalizacija glavnog programa je ove godine ostvarila i jedan poseban cilj – ukazala je na fenomen velike zastupljenosti drama Biljane Srbljanović na stranim scenama. Sterijino pozorje je, kao festival nacionalne drame, pravo mesto da se ukaže na ovaj fenomen koji traje već godinama, a koji, moram da istaknem, mnogi ovde žele da gurnu pod tepih jer on služi kao živi prekor jednoj zatvorenoj sredini s lokalnim kriterijumima vrednovanja.
Što se tiče stava da OFF-Pozorje ima svoju davnašnju preteču, u njemu je sporno to što se zanemaruje činjenica da je ove godine taj program bio koncepcijski postavljen, da nije bio slučajni „bonus”, da je imao organsku vezu s ostalim programima i da je imao jasnu kulturološku, pa i ideološku dimenziju: njegov cilj je dovođenje naše drame i pozorišta u međunarodni kontekst, preispitivanje da li i u kom obliku oni komuniciraju sa svetskim tokovima. Taj način razmišljanja je, smatram, sasvim nov za Sterijino pozorje.
Na kraju moram da istaknem da se jedan od najvažnijih razloga mog zadovoljstva nalazi u kompetentnim, pouzdanim, doslednim i smelim odlukama ovogodišnjeg žirija (Egon Savin, Varja Đukić, Anja Suša, Nebojša Romčević i Aleksandar Milosavljević) koji je, obilato nagrađujući strane trupe i umetnike, potvrdio stav da se pravi dometi našeg teatra mogu utvrditi tek kada se poredimo s drugima. Kao što si ti primetila u Dnevniku, ovakva selekcija i nagrade koje su je podržale, posredno ukazuju na ozbiljne probleme u našem pozorištu. Kada smo kod nagrada, i da time odgovorim i na tvoje potpitanje, mislim da je smanjivanje broja glumačkih nagrada, za šta sam se i sâm zalagao, bilo pogrešno.

Čak i selektori koji su – ne samo zbog dužine mandata – ostavili najznačajniji trag u istoriji Sterijinog pozorja, priznavali su dilemu: uzeti u selekciju tekst u neadekvatnoj inscenaciji ili ne? Bivalo je da se odluče baš za prvu varijantu. Da li si imao tu dilemu tokom formiranja selekcije za 48. SP?
To je zaista suštinska dilema kada je u pitanju izbor predstava za festival nacionalne drame. Na tu dilemu nisam lako odgovorio, čak sam se i konsultovao s nekima od tih značajnijih selektora iz prošlosti koje ti spominješ. Ipak, iako sam dobio savet da ponekad treba pozvati i slabiju predstavu rađenu po značajnom tekstu, opredelio sam se za suprotni kriterijum i dao prednost teatarskim vrednostima. Sterijino pozorje je pozorišni festival, u savremenom teatru tekst je samo jedno od izražajnih sredstava, kada bismo se prevashodno bavili umetničkom vrednošću dramskih tekstova mogli bismo da ih procenjujemo i na osnovu konkursa za novu dramu. Domaćem dramskom tekstu dat je dovoljan značaj već time što je najugledniji nacionalani pozorišni festival  posvećen baš njemu. U ovim kriterijumima nalazi se razlog zašto na Pozorje nije pozvan vrlo dobar komad Šine Milene Marković, u režiji Slobodana Unkovskog, i izvođenju ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta - on je bio neadekvatno postavljen. Na svu sreću, vrednost ovog teksta počela je da se potvrđuje i u nekim novim inscenacijama.

Već nekoliko poslednjih godina dramski tekst je najvrednija «robna marka» našeg pozorišta, koja, pri tom, na domaćem pozorišnom terenu nije naišla na odgovarajuću promociju. Da li, po tvom mišljenju, ipak prolazi faza «rediteljske strahovlade» (mislim na to da reditelji praktično formiraju repertoar, ali i na estetiku poznatu kao «rediteljsko pozorište») i, uopšte, menja li se na tom planu nešto u korist savremenog domaćeg dramskog teksta?
Ti si tačno odvojila dve sintagme – „rediteljska strahovlada” i „rediteljsko pozorište”. Nemam ništa protiv rediteljskog pozorišta, tj. teatarske poetike u kojoj se reditelj prepušta radikalnom tretmanu dramskog teksta i na planu forme i na planu značenja; naprotiv, to je vrsta pozorišta koju lično vrlo volim. Dakle, nije problem u „rediteljskom pozorištu”, već u „rediteljskoj strahovladi” – u činjenici da se repertoar u našim pozorištima najčešće pravi tako što se dovede zvučno rediteljsko ime (zvučno ne znači i veliko) kome se daju potpuno odrešene ruke u izboru teksta i saradnika. Ali, ova pojava je posledica, a ne uzrok; glavni problem nalazi se u našim teatarskim upravama, u njihovom kredibilitetu koji je često diskutabilan. Sastavljanje repertoara, umetničko usmeravanje pozorišne kuće, izbor saradnika – sve su to poslovi koji zahtevaju, pored teatarskog iskustva i određenih psiholoških odlika, i široko obrazovanje i veliku informisanost. Da ne govorimo o stručnim saradnicima, dramaturzima, koji bi trebalo u tom poslu aktivno da učestvuju, a kod nas su vrsta u odumiranju. U nedostatku te intelektualne radoznalosti i dinamičnosti, jedino što preostaje jeste da se pozove slavni reditelj. Takve uprave, i kada je savremena domaća drama u pitanju, idu linijom manjeg otpora. Relativno su retki suprotni slučajevi; recimo, Jugoslovensko dramsko pozorište koje je, samo u  poslednjih pet-šest godina, „lansiralo” dva značajna pisca, Biljanu Srbljanović i Milenu Marković. Dakle, da odgovorim na tvoje pitanje: mislim da je problem plasmana domaće drame u našim pozorištima deo jednog šireg fenomena, a to je problematičan način vođenja pozorišnih kuća.

Uvrštavanjem «Hazarskog rečnika» - koji nije «tvoje» pozorište - u festivalsku selekciju, demonstrirao si neku vrstu objektivnog stava. Da li je upravo to funkcija selektora ili je on, eventualno, antologičar (subjektivnog stava) jednogodišnje pozorišne produkcije?
Odnos subjektivno-objektivno u selektorovom poslu je veoma složen, dijalektički postavljen. Verujem da postoje neki najopštiji objektivni kriterijumi koje treba ispuniti: na vodećem nacionalnom festivalu nema mesta za predstave koje pripadaju ili inkliniraju estradi, zabavljačkom teatru, komercijali. Zatim, tu je i procena profesionalnog nivoa (standarda) određene predstave, do koje ja vrlo držim; ne slažem se s pristupom da zarad podrške nekom veoma zanimljivom rediteljskom konceptu treba pozvati predstavu u kojoj je, recimo, gluma na neadekvatnom (čitaj, poludiletantskom) nivou. Kada se zadovolje ti preliminarni uslovi, onda može da se ispolji selektorov „koncept”, ili, srpski rečeno – ukus. Pa čak i takva subjektivnost je dobrim delom „objektivna”; dovođenje tri drame koje, uslovno, možemo odrediti kao naše predstavnike „nove evropske drame” nije toliko izraz mog ličnog ukusa koliko potrebe da se ukaže na ona dela koja odgovaraju duhu vremena, koja se uklapaju u svetske tokove, koja ozbiljno promišljaju savremeni svet…. Kada bih se rukovodio samo svojim najintimnijim teatarskim ukusom, teško da bih „skrpio” jednu selekciju u tri godine.

Internacionalizacija ovogodišnjeg Sterijinog pozorja je, nesporno, najznačajniji i najevidentniji pomak u odnosu na prethodne festivale. Njena (uslovno) dva plana: internacionalizacija glavnog programa (tačno polovina – tri i po – predstava je imala inostrani prefiks) i of program, veoma su dobro korespondirali s temom Simpozijuma pozorišnih kritičara i teatrologa (Nova evropska drama: roba ili ne?). Razmišljaš li o godini bez simpozijuma ili: šta bi to, sledeće godine, moglo biti referentna vezujuća nit svih programa Pozorja?
Ne samo da razmišljam već se nadam da sam tu „nit” pronašao i za sledeće Pozorje. Doduše, bolje je koristiti reč „kopča” nego „nit”; nit nekako podrazumeva sveopštu povezanost predstava, što meni nije ambicija. Takva veza bila bi nasilje koncepta nad dometima aktuelne dramske i pozorišne produkcije, jer bismo onda došli u situaciju da neke značajne predstave otpadnu samo zato što se ne uklapaju u koncept. U takmičarskom programu 48. pozorja naglasak je definitivno bio na našim predstavnicima „nove evropske drame”, trenda kome je bio posvećen Simpozijum i OFF, ali su tu bile i predstave rađene po tekstovima autora koji imaju drugačiju poetiku, kao što su Simović ili Pavić. Dovoljno je da postoji samo jedna „kopča” – naravno, značajna i bitna – koja omogućava vezu između takmičarskog programa i OFF-a, koja pokazuje u kom obliku naša dramaturgija učestvuje u temama i poetikama prisutnim i/ili dominantnim u svetskoj dramskoj književnosti i pozorištu.

Da li si, sada kao čovek «iznutra», donekle korigovao neke sopstvene stavove o Pozorju i u kom smislu? Ili: da li imaš jasniju ideju o tome u kom smeru bi ga trebalo menjati?
Iako se plašim da će ovo zvučati nepopularno, moram reći da stavove o umetničkom konceptu festivala nisam promenio; isti su kao i u doba kada sam bio „s one strane”. Drugim rečima, verujem da Pozorje treba menjati na način na koji smo to počeli ove godine: veći broj selekcija s međusobnim labavim ali dubinskim vezama, dijalektički odnos nacionalno-internacionalno, složena i fleksibilna struktura u skladu sa savremenim dobom u kome nema oštrih granica… Jednom rečju – Sterijino Pozorje kao Dejtonska BiH!
S druge strane, kao čovek „iznutra” sada bolje sagledavam organizacione i tehničke probleme. Problem Sterijinog pozorja s ovakvim, većim ambicijama, jeste neadekvatna pozorišna i hotelska infrastruktura u Novom Sadu. Ali, ako grad dobije manifestaciju koja svojim konceptom zaslužuje pažnju, onda će se naći i volje i sredstava da se sredi bar jedan hotel i, pre svega drugog, da se bitno tehnički unaprede pozornice Srpskog narodnog pozorišta.

Najavio si da ćeš za sledeću godinu postaviti izvesne uslove Upravnom odboru i direkciji SP. Koji su to uslovi? Koliko znam, brinuo si i o plakatiranju, i o distribuciji ulaznica, i o izboru mesta okupljanja posle predstava, uvek bio na raspolaganju medijima... Da li se ti uslovi možda odnose na marketing, na dinamizaciju zbivanja, na animaciju atmosfere?
Kada mi je do nečega stalo, baviću se, bez ikakvog „izigravanja finoće”, i svim onim poslovima koji ne spadaju u moju nadležnost. Ipak, trebalo bi da dođemo u situaciju da takav selektorov angažman bude „izuzetak”, a ne „pravilo”, da se na Pozorju razviju službe koje će se temeljno i kontinuirano baviti ovim poslovima. Ubedljivo najveći problem jeste marketing za koji se ne može reći da je bio loš – on jednostavno nije postojao i svodio se samo na moje nastupe u medijima. Na Pozorju je postojala neka aristokratsko-autistična atmosfera u stilu „mi imamo tradiciju, za nas se zna, ne treba nam reklama, znaju oni gde i kad se uzimaju karte”… Čak i da je to tačno, da tradicija Sterijinog pozorja nije bila ugrožena u poslednjih deset godina, u savremenom svetu je marketing „nužno zlo”, nezaobilazna stavka i u plasmanu najboljih proizvoda. Sve vezano za plasman i distribuciju „robe” koju nudi Pozorje mora iz korena da se menja i najave tih promena se već sada osećaju, dolaskom novog direktora, Mirjane Markovinović.

Razgovarala Darinka NIKOLIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >