S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

13. međunarodni trijenale pozorišne knjige i periodike
Katarina ĆIRIĆ-PETROVIĆ
Poruka s margine

  Neke od odlika i specifičnosti  Međunarodnog trijenala pozorišne knjige i periodike održanog 2000. mogu se zapaziti i na ovogodišnjoj, trinaestoj izložbi. Veliki izdavači pozorišne knjige i dalje opravdavaju taj epitet, veliki dramski pisci i dalje inspirišu teatrologe i stalna su tema novih i minucioznih analiza, prevodioci imaju podstrek za nove prevode, veliki pozorišni reformatori, pedagozi i teoretičari predstavljaju se i znanje prenose novim generacijama, veliki reditelji našeg vremena i njihov rad analiziraju se i zaokružuju u monografskim knjigama, i   dalje se pišu i objavljuju drame s malo likova, u neodređenom prostoru i vremenu, svedenog, čak siromašnog ili kolokvijalnog vokabulara...
Kao „retka manifestacija koja daje ovako celovit pregled najnovijih izdanja svih vrsta pozorišnih publikacija”, po rečima Tomasa Irmera - nemačkog teatrologa i izdavača - Trijenale je prikazao produkciju oko dve stotine izdavača iz sveta, prvenstveno iz Evrope, čija izdanja (knjige i časopisi) otkrivaju, reklo bi se, kako univerzalna interesovanja u okviru pozorišne umetnosti u njenoj kompleksnosti tako i posebnosti kojima se bave autori i izdavači pojedinih zemalja.
Bogata i osmišljeno raznovrsna produkcija italijanskog izdavča „Ubulibri” iz Milana,  kojim rukovodi Franko Kvadri, donela je ovoj kući zlatnu plaketu i prvu nagradu za sistematsko objavljivanje dela iz svih oblasti pozorišne umetnosti. Edicijom Drame  obuhvaćeni su najznačajniji komadi  savremenih autora – od Tomasa Bernharda, Hajnera Milera, Rajnera Vernera Fasbindera, Edoarda Erbe, Fausta Paravidinoa, Biljane Srbljanović i drugih, uvek s izvrsnim predgovorom koji  je istovremeno lična karta autora i dramaturška beleška. Druga edicija istog izdavača, posvećena dobitniku Evropske nagrade za pozorište (svake godine dodeljuje se u Taormini), čini se posebno značajnom pošto prilozima iz pera više  uglednih teatrologa pruža analitičku ali zaokruženu sliku, moglo bi se reći monografiju, dobitnika nagrade: Đorđo Streler, Hajner Miler, Luka Ronkoni, Euđenio Barba, Kristofer Martaler, Pina Bauš, Living teatar...)  I za teoretičare i za praktičare čine se posebno interesantne, takođe obuhvaćene sistematskom, osmišljenom edicijom, režijske knjige velikih pozorišnih stvaralaca (Arias, Fo, Vasiljev, Langhof, Nekrošijus, Lasal) kao i knjiga Svi moji Šekspiri: Piter Bruk, Karlo Čeki, Eimuntas Nekrošijus, Peter Štajn, Jozef Svoboda i Peter Cadek.
Prijatno iznenađuje, bogatstvom trogodišnje produkcije i istraživačkim poduhvatima, pozorišna produkcija Slovačke i Češke koje su, reklo bi se, ostavile iza sebe tranzicioni period. Kod ovih zemalja izrazito se pokazuje koliko jeste i treba da je značajna uloga pozorišnih instituta. U pogledu istraživačkog poduhvata i timskog rada, najznačajnije knjige objavili su pozorišni instituti i, sasvim prirodno (da li je to prirodno i kod nas?), akademije nauka i akademije umetnosti. Među više kapitalnih dela, prvenstveno za slovačku kulturu, koje je objavio slovački Divadelni ustav, neka bude pomenuto samo nekoliko naslova: dvotomno izdanje Dokumenti o Slovačkom narodnom pozorištu L. Lajhe, četvorotomno izdanje posvećeno opusu reditelja Jana Jamnickog (priredio J. Sladaček), dvotomno izdanje Umetnosti režije S. Ejzenštejna, Antologija istorije pozorišne režije: Od futurizma do Ejzenštejna P. Šerhaufera. Da Pozorišni institut podstiče i podržava slovačke dramske autore svedoče četiri knjige u ediciji (pokrenutoj 2000) Savremena slovačka drama,  koja obuhvata najbolje drame s redovnog godišnjeg konkursa za originalni dramski tekst. Već po tradiciji, Pozorišni institut veliku pažnju poklanja scenografiji i kostimografiji a   najistaknutijim umetnicima posvećuje znalački urađene i opremljene monografije. Noviji slovački izdavač Drewo a Srd objavljuje uglavnom drame trenutno najigranijih autora u Evropi: Rejvenhila,  Harovera, Volša,  B. Srbljanović. Izdanja Slovačke akademije nauka posvećena su slovačkom pozorištu u XX veku i najznačajnijim umetnicima. Na istraživačkom planu više značajnih knjiga, raznih izdavačkih kuća, potpisuje teatrolog Miloš Mistrik, bilo kao autor, priređivač ili vođa istraživačkog tima.
Nemačko pozorišno izdavaštvo, tradicionalno izrazito bogato i relevantno u svakom pogledu, sada je u stagnaciji ili, čak, blagoj oseci i to ne samo na osnovu utiska koji ostavljaju knjige izložene na Trijenalu već i na osnovu uvida u Sajam knjiga u Frankfurtu 2002. I na ovom Trijenalu bili su oni najpoznatiji: Fischer Taschenbuch Verlag (Frankfurt) - s edicijom savremene svetske drame Pozorište, pozorište: Antologija, koju sada uređuju Uve Karstensen i Štefani fon Liven, Suhrkamp Verlag (Frankfurt) – s edicijom Spectaculum, takođe nekom vrstom antologije savremene svetske drame, Fhilipp Reclam (Štutgart) – uz tražena i uvek dopunjena izdanja poznatih vodiča: Reklamov vodič za balet, Reklamov vodič kroz operu i balet, sada se pojavio i Vodič kroz Šekspira Ulriha Zurbauma. Pored njih, nekoliko izdavača iskočilo je u prvi plan. To se pre svega odnosi na Thater der Zeit. Sedamdesetih i osamdesetih, poznati pozorišni časopis u nekadašnjoj Demokratskoj Republici Nemačkoj,  posle ujedinjenja Nemačke ugasio se, krajem devedesetih ponovo pojavio i skrenuo pažnju pozorišne javnosti ozbiljnošću tematike i, za časopis, dubinom istraživanja svake od tema, što mu je na prethodnom Trijenalu donelo nagradu u kategoriji časopisa. Za poslednje tri godine Theater der Zeit  postao je ozbiljan izdavač koji je, u okiviru edicije Recherchen, objavio nekoliko vrlo relevantnih knjiga o odnosu pozorišta i društva: To večno-građansko mi se gadi: Brehtovi članci Josta Hermanda, Brehtova vera – Dijalog 2002, Političko pisanje: Eseji o pozorišnim  tekstovima: Sofokle, Šekspir, Klajst, Bihner, Jan, Bataj, Breht, Benjamin, Miler, Šlef Hansa-Tisa Lemana. Za ovu produkciju međunarodni žiri ovogodišnjeg Trijenala nagradio ga je bronzanom plaketom. Vrlo dobro su urađene i monografije o poznatim nemačkim umetnicima i pozorištima: „Imitacija života”: Scenograf Bert Nojman priređivača Hane Hurcig, Ajnar Šlef: Radna knjiga, Pedeset godina pozorišta „Maksim Gorki”, Četrdeset godina Šaubine am Leniner Plac, Deset godina pozorišta Folksbine pod rukovodstvom Franka Kastorfa.
Nemački izdavač Verlag der Autoren, koji je do sada objavljivao uglavnom savremene dramske tekstove nemačkih autora i često im otvarao put ka svetskim scenama, nastavio je osnovnu misiju obogativši je i naslovima iz oblasti esejistike: Skupljač gestova: Tekstovi o pozorištu Bota Štrausa, Postdramsko pozorište: Esej Hansa-Tisa Lemana. Izdavač predano i, verujemo, ne bez teškoća nastavlja ediciju Dečje igralište: pozorišni komadi za najmlađe (tom 13 i 14!).
Vrlo zanimljiva, pregledna, pristupačna i široj čitalačkoj publici a  istovremeno daleko od svake vulgarizacije materije, jeste knjiga Vek pozorišta: Knjiga uz televizijsku seriju Petera fon Bekera, jednog od doajena nemačke pozorišne kritike (u izdanju DuMont Verlaga, Keln).
Na Trijenalu su prvi put učestvovale i sve zemlje bivše Jugoslavije. Bosna i Hercegovina, sudeći po onome što je na Trijenalu viđeno (ili što je najavljeno a nije stiglo), boreći se s  problemima svakodnevice, još uvek nema mogućnosti da oživi pozorišno izdavaštvo.
U Sloveniji prednjači Knjižnica Mestnega gledališča ljubljanskog, u okviru MGL (nagrađena već na prethodnom Trijenalu), koja izdavačku delatnost posvećuje pozorišnoj teoriji i praksi. Alja Predan, glavna urednica,  vrlo mudro odabira naslove teoretskih spisa te se na slovenačkom mogu pročitati: Teorija moderne drame: 1880-1950 Petera Zondija, Istorija političkog pozorišta Zigfrida Melhingera, Sećanja na smrt: Izabrani eseji Ežena Joneska, O tragediji Jovana Hristića, Čitati pozorište An Ubersfeld itd. Savremeni dramski tekstovi uglavnom su drame na repertoaru MGL. Svojom preciznošću, sveobuhvatnošću, reprezentativnošću, odličnim grafičkim rešenjem i velikim brojem autorskih priloga, pleni dvotomna publikacija: Pedeset godina MGL: Eseji, portreti, pregledi i Pedeset godina MGL: Pregled repertoara 1951-2001. Slovenski gledališki muzej, posebnim izdanjima, časopisom Dokumenti SGM kao i Slovenskim pozorišnim letopisom  okrenut je istraživanju istorije slovenačkog pozorišta kako one starije tako i bliže prošlosti. Značajnim se čine, između ostalih, knjige Mile Korun, priredili V. Predan i I. Svetina, monografsko izdanje o opusu poznatog reditelja i Slovenačko pozorište i slovenačka dramaturgija u drugoj polovini dvadesetog veka koju je priredio Ivo Svetina, direktor Muzeja, s grupom saradnika.
Prvi susret s pozorišnim knjigama iz Hrvatske prijatno je iznenadio. Iako su nekadašnji poznati izdavači pozorišne literature nestali, kako smo saznali, javljaju se novi, koji pokušavaju i uspevaju da dosta toga nadomeste. To se, na prvom mestu, odnosi na Hrvatski centar Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI) čija je glavna urednica (još  jedna agilna žena!) Sanja Nikčević pokrenula ediciju Mansioni u kojoj je objavljen znatan broj bitnih knjiga iz pozorišne teorije, stranih i hrvatskih autora: tri knjige Marvina Karlsona Kazališne teorije: Povijesni i kritički pregled od antike do XVIII stoljeća(1), Povijesni i kritički pregled građanskih teorija XIX stoljeća (2) i Povijesni i kritički pregled teorija XX stoljeća, potom Teorija moderne drame: 1880-1950 Petera Zondija, Simptomi dramskog moderniteta Sibile Petlevski,  Povrat u nepovrat: Na razmeđu realizma i moderne Antonije Bogner-Šaban. Svakako su vredne pomena, takođe u ovoj ediciji, antologije savremene svetske drame (škotske, austrijske, australijske, makedonske).
Među trinaest izdavača iz Makedonije, koji su objavili dvadesetak naslova,  ubrojani su i pozorišta, i Direkcija za umetnost i kulturu, i Fakultet dramskih umetnosti. Svaki od njih - pokoji naslov (nama, čini se, dobro znana pojava!):  monografije  o  poznatim makedonskim pevačima, glumcima, festivalu  (Majske operske večeri), nekoliko knjiga iz teorije pozorišta, Antologija savremene hrvatske drame Sanje Nikčević... I ono najznačajnije: sabrane ili odabrane drame (s dramaturškim beleškama) vodećih  makedonskih dramskih autora  (Koleta Čašula, Gorana  Stefanovskog, Dejana Dukovskog, Venka Andonovskog). Kao autori ili priređivači većeg dela objavljenih knjiga pojavljuju se Risto Stefanovski, Ivan Ivanovski, Liljana Mazova (Kovčeg vremena: pozorišna putovanja) ali, pre svih, čini se glavni spiritus movens  - Jelena Lužina: napisi Teatralika: Studije i eseji na teatrološke teme, zajedno s Andrejom Timofejevim i grupom saradnika autor je CD-a  Pozorište na makedonskom tlu: Enciklopedija i priređivač sabranih dela Koleta Čašula.
Češka pozorišna knjiga, na prethodnim izložbama često nagrađivana, iako brojem reperzentativna, ostala je nekako u senci i u poznatim okvirima. Ako se izuzme edicija Drame praškog Divadelnog ustava, posvećena savremenoj svetskoj drami, češki autori okrenuti su uglavnom svom pozorištu, njegovoj istoriji, značajnim umetnicima i teoretičarima. Među ovim knjigama ističu se: Češka pozorišta: Enciklopedija pozorišnih trupa – priredila Eva Šormova, Rečnik češke igre: Ples, balet, pantomima – priredila Jana Holenjova, Hronika o češkoj opereti 1863-1948 Miroslava Šulca, Pozorište na nemačkom jeziku u Pragu: Susreti jezika i kultura grupe autora (sve izdanja Divadelnog ustava, Prag), Poglavlja iz istorije češkog pozorišta Františeka Černija (izdavač: Akademija, Prag). Veoma zanimljiva i nova viđenja donose knjige Pozorišni prostor Kazimierža Brauna (Akademija muzičkih umetnosti), Prostor i postmoderna scena – priredili I. E. Konfino i E. Šormova  kao i rasprava Karela Krausa Pozorište u službi drame (obe u izdanju Divadelnog ustava). S obzirom na relativno malo knjiga koje se bave lutkarstvom i lutkarskim pozorištem, bila bi nepravda ne istaći nekoliko naslova - Oblici lutaka Alojza Tomaneka (Akademija muzičkih umetnosti, Prag), reprezentativno izdanje Lutkarskog pozorišta u Plzenju: Prošlost i sadašnjost Pavela Vašičeka (Divadlo alfa, Plzenj) i Magija lutaka: skice za teoriju lutkarskog pozorišta Henrika Jurkovskog (Studio Ipsilon, Prag) - posvećenih vrsti pozorišta koje je u Češkoj, kao i u Slovačkoj, omiljeno i rasprostranjeno, istraživano te ga prati i izdavaštvo, knjige i časopisi.  „Lutkar” je najstariji lutkarski časopis u svetu i s manjim prekidima izlazi redovno od 1912. (H & H, Prag).
Brojem naslova ne prevelika, ali znalački za Izložbu odabrana, pozorišna knjiga iz Rusije upućuje na zaključak da ruski teatrolozi istražuju kako svoju tako i inostranu pozorišnu prošlost i sadašnjost. I to rade krajnje studiozno. Francusko pozorište: Od srednjeg veka do modernih vremena Ekaterine Hamaze, Pozorište u Francuskoj: Slike i sudbine: Razmišljanja o istoriji francuskog pozorišta druge polovine XX veka Tatjane Proskumikove (Alteija, Moskva), Stil života i stil umetnosti: Špansko pozorište manirizma i baroka, B. J. Siljonasa, Zapadna umetnosti XX veka: Problem razvoja zapadne umetnosti XX veka – priredio B. Zingerman (”Dimitrij Bulanjin”, Snakt-Peterburg) Savremenik svemira: Šekspir u pozorištu XX veka A. V. Bartoševiča (GITIS, Moskva) samo su neki od naslova koji se bave pozorišnom umetnošću van Rusije. Istorija ruskog pozorišta, sve do najsitnijih detalja,  tema je ozbiljnih istraživanja ruskih teatrologa koja objavljuju skoro svi izdavači. Primer: Dnevnici direktora carskih pozorišta 1901-1903. Sankt-Peterburg V. A. Teljakovskog obimna je studija na 703 stranice, u izdanju Artist. Režiser. Teatr (ART), Moskva. Knjige ovog izdavača (nagrađenog i na prethodnom Trijenalu) značajne su kako zbog ugleda samih autora tako i tematikom. Na ovom Trijenalu knjiga Drevna Moskva: Junaci života i scene L. M. Starikove donela je izdavaču zlatnu plaketu za najbolje umetnički i tehnički opremljenu knjigu! Mejerholjd i Stanislavski i nadalje su omiljene teme ruskih (istina i ne samo ruskih) pozorišnih istraživača: Mejerholjd u ruskoj pozorišnoj kritici 1920-1938 – s komentarima T. V. Lanine, Zbornik o Mejerholjdu: Mejerholjd i drugi: Dokumenti i materijali O. M. Feldmana, Mejerholjd, režija u perspektivi veka, dokumenti sa Simpozijuma održanog 2000. u Parizu – priredili B. Pikon-Valin i V. Ščerbakov, V. E. Mejerholjd: Lekcije 1918-1919, u izdanju i s predgovorom O. M. Feldmana (OGI, Moskva).  Bilo da se bave istorijom pozorišta, velikim ruskim rediteljima (Pozorište Anatolija Efrosa: Uspomene M.G. Zajonca), piscima, scenografima (David Borovski A. A. Mihajlove) ili baletom (Dom Petipa V. M. Gajevskog, sve tri u izdanju ART-a) bilo da su zbornici radova s naučnih skupova - skoro sve ruske knjige zavređuju posebnu pažnju i mogle bi se naći u ovom pregledu.
Samo korak dalje od ruskih knjiga, ili u Katalogu Trijenala nekoliko stranica napred - knjige iz Velike Britanije. Kakva razlika u tematici, u pristupu, u opremi! Ako se među ruskim knjigama počesto stiče utisak „lebdenja u oblacima” u svetu teorije onda se za britanske autore i izdavače, generalno gledano, sasvim mirno može reći da su s obe noge na zemlji, da su krajnje pragmatični – i sve to bez ikakve negativne konotacije. Naprotiv, samo kod britanskih izdavača (po ugledu na američke) mogu se naći vrlo korisne knjige namenjene i školovanim glumcima, početnicima i amaterima. Izdavač A & C Black (London) objavio je mnogo korisnih knjiga: Pevanje i glumac  Džilijen Kejz, Glumački vodič za nalaženje posla Simona Danmora, Tekstovi na audiciji za žene, Tekstovi na audiciji za muškarce, Tekstovi na audiciji za mlade glumce,  sve tri autora Džin Marlou, Glumački vodič za audicije i intervjue Margo Anet i niz drugih knjiga koje upućuju na sticanje izvođačkog samopouzdanja, kreiranje sopstvene šminke ili frizure. Ove pragmatične knjige upućuju i daju osnove za scenografska i kostimografska rešenja, rad na svetlu, za snalaženje u svim mogućim prostorima u kojima se jedna predstava nađe na turnejama, a namenjene su očito manjim pozorištima i siromašnijim trupama. Slične vodiče, neku vrstu priručnika, nalazimo skoro kod svih izdavača, pa tako i kod Faber & Faber: Vodič za dramskog pisca: azbuka umetnosti dramskog pisanja Stjuarta Spensera, Misliti na rediteljski način Majkla Bluma i sl.  Oprema ovih knjiga vrlo je prepoznatljiva: jake i upadljive boje, visoki sjaj... Uz ovakva izdanja, koja su se svojom „glasnošću” sama nametnula, nikako se ne zapostavlja drugi tip britanske pozorišne knjige: istraživački, novatorski i  kritički. Iako se ove godine nije predstavio svojim najboljim knjigama, Routledge imenima autora i urednika edicija garantuje visoki kvalitet knjiga koje ga stavljaju u sam vrh  pozorišnih izdavača u svetu. Ričard Šekner je urednik edicije Worlds of Performance u kojoj su objavljene: Knjiga izvora za Grotovskog, koju su priredili L. Volford i R. Šekner, (Pro)mišljanje glume: teoretski i praktični vodič – priredio Filip Zarili, (Pro)mišljanje režije: teoretski i praktični vodič – priredile R. Šnajder i Dž. Kodi i knjiga Ričarda Šeknera Istraživanje izvođaštva: Uvod. Za sve one koji se bave britanskom dramom pravi biseri jesu knjige Stiva Nikolsona Britanska drama i crvena opasnost: Prikaz komunizma 1917-1945. i Cenzura i britanska drama: 1930-1932 u izdanju University of Exeter Press, koji ima još nekoliko vrlo zanimljivih naslova: Od mimezisa do interkulturalizma: Čitanje pozorišne teorije pre i posle „modernizma” Grejema Lija, Veliki ginjol: Francusko pozorište strave R. Handa i M. Vilsona. Poznati izdavač Nick Hern ostao je veran svojim edicijama, s  uvek izvanrednim pogovorima ili komentarima klasičnih drama, Šekspira iako se i u njegovoj produkciji, kao uostalom i kod Methuena, pojavljuju knjige vodiči za glumce (tehnika glume), priručnici (kako dobrim tekstom napuniti pozorišnu salu) i slično.
Tri finska izdavača pozorišne knjige najčešće objavljuju izdanja namenjena pozorišnim amaterima (edicija Acta Scenica izdavača Teatterikorkeakoulu, Helsinki) i nove drame finskih autora (Lasipalatsi Media Centre, Helsinki).
Da li je poljsko pozorište u stagnacicji ili je u pitanju nešto drugo? Sudeći po naslovima pet poljskih izdavača, autori se uglavnom okreću prošlosti, pojedinim sredinama i regionima i istražuju pozorište prošlih vekova (najčešće vreme pre i posle Drugog svetskog rata) i preispituju ulogu intelektualaca i umetnika. Ili se pak pitaju kako dalje: Godine obilja ili mršave godine? Elžbijete Banjevič, Zbogom pozorištu Štefana Trojguta, Gde je izlaz? Jaceka Kopćinjskog – sve tri izdavača Officina Wydawnicza Errata (Varšava) koji je nagrađen za knjigu Barbare Lasocke Aleksander Fredro: Putevi života.
Među malobrojnijim austrijskim izdavačima i knjigama izdvajaju se vrlo temeljno i istovremeno fotomaterijalom bogato opremljene monografije o Kriostofu Martaleru i Peteru Cadeku autora Klausa Dermuca u izdanju Residenz Verlaga (Salcburg) kao i dvotomno izdanje (Folio Verlag i Pozorište m. b. H., Beč) Zaštićena zona i druge nove drame sa područja bivše Jugoslavije (najbolje drame sa konkursa koji je raspisalo Pozorište m. b. H). Srpska drama zastupljena je Paviljonima Milene Marković. Nastojanju da se autori bivše Jugoslavije nađu zajedno makar među koricama jedne knjige i da njihove drame budu izvedene na istoj sceni, Žiri je dodelio specijalnu nagradu.
Iako se kaže da Mađarska „ne štedi” na pozorišnoj knjizi, na Trijenalu se to nije videlo. Mnogo je izdavača  (među njima i pozorišta koja obeležavaju godišnjice ili izdaju monografije svojim umetnicima) sa po jednom ili svega nekolko knjiga, na sreću često teatroloških studija koje se bave modelima drame, analizama drame, postmodernom dramom... Kako je to skoro redovna pojava u zemljama bivšeg istočnog bloka i u Mađarskoj se istražuje prošlost, pa u tom domenu treba izdvojiti Istoriju mađarskog pozorišta 1873-1920, kapitalno izdanje (preko hiljadu stranica) koje je priredio Gajdo Tamaš a objavio Mađarski pozorišni muzej i institut.
Dve vodeće francuske izdavačke kuće pozorišne literature i na ovoj Izložbi bile su  pokazatelj osnovnih kretanja u francuskom pozorištu u oblasti pozorišne teorije i prakse. Centar za nacionalno pozorišno istraživanje – C.N.R.S. (u kome je glavna urednica  Beatris Pikon-Valen s jakim teatrološkim timom uspešno nastavila istraživačku misiju koju je utemeljio njen prethodnik Denis Bable) opet je objavio nekoliko ključnih knjiga u okviru svojih poznatih edicija Predstava, istorija, društvo i Putevi pozorišnog stvaranja: Scena i slike – priredila B. Pikon-Valen, monografija o Piteru Selersu, Buto(s) – priredila O. Aslan, Mejerholjdove Studije o pozorištu, izvanredna analiza Pozorišta Bulgakova (poslednje dve knjige u saradnji sa švajcarskim izdavačem LAge d’homme). Actes Sud – Papiers (Pariz-Arl) već godinama je izdavač  a često i promotor (objavio prve tekstove Jasmine Reze, Olivijea Pija ) novih dramskih tekstova mladih, prvenstveno francuskih autora. Ali i nekoliko kapitalnih izdanja: Moderna scena: Svetska enciklopedija scenskih umetnosti u drugoj polovini XX veka Điovanija Liste, izvanredno dokumentovanu monografiju povodom pedeset godina Festivala u Avinjonu. Oba izdavača, bogatom produkcijom, dugogodišnjim, metodičnim i doslednim izdavačkim programom,  stavila  su žiri, u odlučivanju o dobitniku zlatne plakete, i ove godine pred tešku dilemu. Ovaj put, najznačajnija nagradu Izložbe, jer obuhvata celokupnu produkciju jednog izdavača, pripala je Actes Sud – Papier.
Važan prilog uvidu u savremenu francusku dramu već duže vreme pružaju sveske iz edicije Tapuscrit francuskog pozorišta Théâtre ouvert (koje vodi poznati francuski kritičar Lisjen Atun). Integralni tekstovi drama sa komentarima, koji prate premijere ovog pozorišta, zajedno s edicijom prethodno pomenutog izdavača dramske literature, ukazuju na osobenost francuske dramaturgije. Ako u pogledu forme delimično i nosi neke od glavnih karakteristika savremene drame (mali broj likova, neodređenost dramskog prostora), čini se da je francuska drama tematski drugačija, specifičnog – reklo bi se manje pesimističkog senzibiliteta i kultivisanijeg vokabulara. Kao da je odolela talasu brutalizma koji je zapljusnuo Britaniju i Nemačku. Najčešće izvođeni dramski autori pozorišta Theatre ouvert su Franoa Bon, Loren Gode, Emanuel Darle, Filip Minjana... Apartnošću orijentacije (da li i dramskim kvalitetom?) izdvaja se  Centar L'espace d'un instant prevodima na francuski jezik neobjavljenih drama s područja istočne Evrope i centralne Azije. Reč je o savrmenim dramama (edicija Pôle Balkans Caucase) autora iz Čečenije, Albanije, Makedonije, Rumunije, Hrvatske, tipičnim za pomenuta područja, s naglašenim kritičkim pogledom i društvenim angažmanom.
Kako smo se mi, Srbija i Crna Gora, predstavili na Trijenalu? Kako izgledmo u poređenju s drugim zemljama? Da li se i/ili  koliko  situacija s pozorišnom knjigom promenila za poslednje tri godine? Teško je kratko i jasno odgovoriti. Izdavača  je svakako više, pojavili su se i neki novi, i knjiga je više.  Ali opšta slika i utisak od pre tri godine nisu se znatnije promenili: većina izdavača sporadično objavi po koju pozorišnu knjigu, kod onih malobrojnih s više izdanja oseća se odsustvo dugoročnijeg i osmišljenog izdavačkog plana to jest nesistematičnost izbora. U toj i takvoj, nama dobro poznatoj situaciji, prijatno iznenađenje priredio je Vojnoizdavački zavod (Beograd) prvim tomom sabranih drama Aleksandra Popovića (priredio i predgovor napisao Radomir Putnik). Žiri nije propustio da ovo izdanje nagradi srebrnom plaketom i kao izdavački poduhvat i kao knjigu  izvanredno opremljenu, nenametljivo ali rafinirano.
Imajući u vidu sve teškoće koje prate izdavanje pozorišne knjige kod nas, mora se odati priznanje izdavačima, institucijama i pozorištima s nešto bogatijom i relevantnijom produkcijom, kao što su: Stubovi kulture (Beograd) sa edicijom Odabrana dela naših vodećih dramskih autora: Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića, Vide Ognjenović; Muzej pozorišne umetnosti Srbije (Beograd) sa tridesetak knjiga i očuvanim edicijama (Dramska baština i Savremena srpska drama), Crnogorsko narodno pozorište (Podgorica) koje pored dramskih tekstova sa svog repertoara objavljuje i knjige iz svoje i iz istorije crnogorskog pozorišta: Kritika i Crnogorsko narodno pozorišted 1953-1978. priredio Milovan Radojević, Oblici i dometi bokokotorskog pozorišta: prilog istoriji drame XVII i XVIII veka Radoslava Rotkovića, Pozorište u knjaževini Crnoj Gori 1884-1888 Luke Milunovića; Fakultet dramskih umetnosti (Beograd) koji je pored Zbornika radova Fakulteta dramskih umetnosti (tom 4. i 5) objavio i dve značajne knjige dr Petra Marjanovića Srpski dramski pisci XX veka (drugo dopunjeno izdanje) i Pozorište ili usud prolaznosti: Studije i ogledi iz teatrologije; Prometej (Novi Sad), Srpska književna zadruga (Beograd). Od izdavača koji su se prvi put javili na Trijenalu, čini se da je Zepter Book World svojom edicijom Ogledalo, prevodima na srpski jezik savremenih ruskih, britanskih i američkih drama ispunio  jednu veliku prazninu. U poređenju s drugima, i većim i manjim pozorišnim sredinama, kod nas se nedopustivo malo prevodi i objavljuje savremena inostrana drama.
Od dva španska izdavča, informacije kažu da su skoro i jedini vredni pažnje, ni jednom od njih izdavačka delatnost nije i osnovna. Pa ipak, i jedan i drugi su na prethodnim izložbama više puta nagrađivani.  Reč je o Pozorišnom institutu oblasti Barselona (Institut del teatre de la deputacio de Barcelona) i Udruženju pozorišnih reditelja (Asociacion de directores de secena - ADE) iz Madrida. Štedra finansijska potpora Katalonije stvorila je odlične radne uslove i omogućila Institutu sve pogodnosti, počev od prostora – velelepne palate u Barseloni do angažovanja najeminentnijih autora i prevodilaca na katalonski.  Sve to je moralo rezultirati, kad je reč o izdavačkom delu Instituta, fascinantnom serijom knjiga iza kojih stoji bilo sistematsko i seriozno  istraživanje, zapisivanje i obrada istorije katalonskog pozorišta, bilo višestruka potpora mladim stvaraocima kroz prevode na katalonski jezik velikih dela klasike (primer, dvotomno izdanje Brehtovih Sabranih dela u ediciji Classics)  i savremenih dramskih autora (edicija Biblioteca teatral), teatroloških studija (edicija Debate).
Prilike u kojima radi ADE posve su drugačije. Udruženje nema bogatu finansijsku potporu kakvu uživa Institut u Barseloni ali ima Huana Antonija Ormigona, reditelja, direktora i glavnog urednika, koji svojom upornošću,  agilnošću i entuzijazmom uspeva da ostvari reklo bi se nemoguće i da  Udruženje reditelja učini i velikim izdavačem knjiga za koje se zaista može reći da su kapitalna i trajno važna izdanja, kao na primer Žene autori u istoriji španskog pozorišta (1500-2000) četvorotomno izdanje, rezultat višegodišnjeg rada čitavog tima istrživača na preko 4000 stranica (sic!). Edicija Teoria y pratica del teatro obuhvata dela velikih teoretičara iz sveta i Španije – Vahtangov, Apija, Copo, Rubio, Moynet, Melendres. Posebno zanimljiva čini se edicija Literatura Dramatica Iberoamericana koja promoviše mlade španske autore i Evropi manje poznate latinoameričke dramatičare.
Udruženju španskih reditelja na ovom Trijenalu  - prvu nagradu, zlatnu plaketu - doneo je  časopis «ADE», tromesečnik koji se pre skoro dvadesetak godina pojavio kao skromno glasilo, reklo bi se informativni bilten Udruženja. Danas je to veoma ozbiljan i obimom impresivan časopis koji tematski obuhvata sve segmente scenskih umetnosti, ponajviše u Španiji i zemljama španskog govornog područja, ne zapostavljajući pri tom kritičke informacije o zbivanjima, trendovima, bitnim događanjima na svetskoj pozorišnoj sceni, ponekad iskoračujući s nje i u društvene i političke sfere (vrlo glasni apeli Redakcije upućeni svetskoj pozorišnoj javnosti i jasno izražen pacifistički stav i suprotstavljanje zvaničnoj politici Španije pred početak iračkog rata). Svaki broj posvećen je određenoj temi: Pozorištu u Španiji u XX veku (čak tri broja), Brehtu, Poljskom pozorištu danas itd.
Opšti utisci, i Žirija i posetilaca Trijenala, kad je reč o pozorišnim časopisima, vrlo dobro zastupljenim na ovogodišnjoj izložbi, mogli bi se svesti na sledeće: izrazita podela na akademsko-teatrološke i one informativno-popularne, te nedostatak časopisa koji bi, negde između ove dve grupacije, imali možda i najveći broj čitalaca. Većina časopisa  uglavnom sledi poznatu šemu: okrenuti prvenstveno pozorištu svoje sredine, napisi iz pozorišne prakse i teorije, kritike o novim predstavama, razgovori s pozorišnim stvaraocima, najčešće glumcima, rediteljima, dramskim autorima – ređe ili sasvim retko sa scenografima ili kostimografima, prikazi festivala, novih pozorišnih knjiga i integralni tekst jedne drame. Među izrazito akademsko-teatrološkim časopisima, doslednošću u istraživanju, temama i renomeom autora, kod nas manje pominjani ili citirani, nametnuli su se: „Theatre Research International” (urednik Brajan Singlton) koji je i nagrađen bronzanom plaketom, „Cambridge Opera Journal” (urednica Meri Hanter) i „New Theatre Quaterly” (uređuju K. Barker, S. Trasler, M. Ševtsova) izdavača Cambridge University Press; „Theatre Survey” Američkog društva za istraživanje pozorišta; „Contemporary Theatre Review” (glavni urednik  Frank Čemberlen) i „Performance Research” (uređuje Ričard Gou)  u okviru Routledgeove izdavačke kuće;  „Revue d’histoire du théâtre” francuskog C.N.R.S; „Maske und Kothurn” (urednici R. M. Kepl, N. Dalos i A. Tesarik) Böhlau Verlaga; „Dramaturgia”  (uređuje Siro Ferrone) izdavača Salerno; „Pami?tnik Teatralny” Poljske akademije nauka.
Standarno visoki nivo i nepromenjen grafički dizajn zadržali su nemački „Theater Heute” i „Theater der Zeit”, španski „Primer Acto” i „Revista Galega de teatro”, češki „Divadelni revue” i „Czech Theatre” (na engleskom i francuskom jeziku), belgijski „Alternatives Théâtrales”, poljski „Dialog” (novi izdavač Narodna biblioteka u Varšavi) i dvojezični „Le Théâtre en Pologne/The Theatre in Poland” nagrađen srebrnom plaketom... „Patalogo” časopis  a istovremeno i godišnjak italijanskih pozorišta (urednik Franko Kvadri, izdavač Ubulibri) izdvaja se neuobičajenim tematskim spojem kao i, za razliku od drugih godišnjaka, redovnom analizom protekle sezone, a brojem 25 iz 2002, otvaranjem pitanja o predstojećoj (Kakvo pozorište za 2003?). Čini se zanimljivim još jedan milanski časopis – „Hystrio”, glasilo Društva za širenje pozorišne kulture koji, kao i većina časopisa, svaki broj posvećuje analizi jedne aktuelne i relevantne teme.
Naše časopise časno su zastupali: „Scena” Sterijinog pozorja s novom redakcijom i u novom „ruhu” (glavni urednik Darinka Nikolić); „Pozorište” Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu;  „Teatron”  Muzeja pozorišne umetnosti Srbije (uređuje Ivan Medenica) s novim konceptom  odnosno kritičkim pristupom tematskim oblastima - pozorišnoj istoriji i teatrologiji – kojima se časopis bavi što nije promaklo  Žiriju, pa je časopisu dodelio Specijalnu diplomu. Upornost Ivane Milovanović, osnivača i direktora „Orchestre” časopisa za umetničku igru (inače malobrojnih na Izložbi), našeg jedinog informativnog glasila u oblasti igre, kao i dosledno kritički odnos i informativni napisi kojima časopis nastoji da umetničku igru unapredi u našoj sredini, poveže je sa svetom i nametne svetske standarde – doneli su  ovom časopisu  Specijalnu diplomu.
Ne može se i ne treba prećutati (a nama će biti za utehu) utisak da je, i pored bogatstva ove izložbe, očigledno da je opšta recesija u svetu pogodila i pozorišnu knjigu i da internet komunikacije otvaraju pitanje budućnosti izložbi tipa Trijenala knjige. Sve je manje luksuzno opremljenih monografija, sve je ređa do nedavno u mnogim sredinama brižno negovana pozorišna knjiga za decu i mlade (zato pomenimo izuzetke, nemačkog izdavača Meyer & Meyer Verlag i njegovu ediciju Theater Spiel), kao i knjige iz oblasti opere i baleta... Utisak je potvrdio i okrugli sto o pozorišnoj knjizi i periodici, na kome su učestvovali strani i naši urednici i teatrolozi, koji po samoj prirodi posla pomno prate pojavljivanje novih knjiga (dr Ulf Birbaumer, dr Nina Kiralj, Tomas Irmer,  Dorota Ćirlić-Mencel, Sanja Nikčević, Ivan Medenica). Saglasnost učesnika bila je potpuna, bez obzira na sredine iz kojih dolaze, da je pozorišno izdavašto u ozbiljnoj recesiji, čak na margini, da je „vredno samo ono što je komercijalno to jest isplativo” (što posebno pogađa žive promocije novih izdanja i izložbe kulturološkog značaja, poput Trijenala, jer veb stranice mnogo manje koštaju)  a da se problemi i teškoće  prevazilaze ogromnim naporima  (kod nas bi se upotrebila ona ključna reč „snalaženje”) i zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca. Kad je reč o časopisima, osnovne zamerke upućivane su na adrese država i nadležnih ministarstava i nedovoljno vođenje računa o specifičnosti pozorišnih  časopisa (uostalom i drugih iz oblasti umetnosti) koji nikako ne mogu zadržati kvalitet i opstati na samofinansiranju.
Šta će i kako će biti 2006, kada treba da se održi sledeći Trijenale, vreme će pokazati. Ono što je sigurno jeste da je Trijenale doneo i pokazao, a Katalog zabeležio, mnogo značajnih, vrednih, zanimljivih i korisnih knjiga, da je dosta pozorišnih ljudi, s radošću, u ruci držalo i prelistavalo izdanja do kojih se teško dolazi a da ih danas može studioznije pročitavati jer najveći deo knjiga sa Izložbe, kao poklon izdavača, nalazi se u Biblioteci Sterijinog pozorja koja čini poseban fond Biblioteke Matice srpske.
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >