S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

in memoriam - Hajnalka Fišer-Varadi
dr Žužana FRANJO
Odlazak primadone

 

Hajnalka Fišer-Varadi bila je scenska pojava koja pleni. Čak i kad nije bila glavni lik u predstavi, morali ste u nju da gledate. Bila je prava primadona, sa svim atributima koji primadonu čine.
Njena gluma nije poznavala granice: drama ili komedija, realizam ili apsurd, tragedija ili kabare, žanrovske suprotnosti koje u glumi zahtevaju neizbežno tačno kodiranje. Hajnalka je to radila savršeno i, kad je bilo potrebno, a  često se to dešavalo, sučeljavala je te žanrove. Tačno je znala meru, zahvaljujući kojoj su te promene bile uverljive. Osećala je granice unutar kojih interpretacija postaje savršena.
Umetnica koja je na sceni savršeno znala meru i granice, u životu, kada je ona sama bila u pitanju, nije priznavala ni mere ni granice. Kao da je nekud žurila, kao da ju je vreme pritiskalo. Vrlo često se činilo da, pri objašnjavanju, ne ostavlja sebi vremena ni toliko da vazduha uzme.
Za svoj maksimalizam platila je previsoku cenu. Za perfekcionizam platila je životom. Prerano. Primadona vojvođanskog mađarskog glumišta napustila nas je u 56. godini.
Od svih uloga koje je odigrala na sceni Novosadskog pozorišta, izdvojiću samo jednu, i to isključivo iz ličnih razloga. Meni najdraže Hajnalkino ostvarenje jeste uloga Jelene Andrejevne u Ujka Vanji A. P. Čehova, u režiji Đerđa Haraga. Mlada, lepa i pametna supruga starog profesora, čija pojava već dovodi vazduh do usijanja. Svi se u nju zaljubljuju, zanemaruju svakodnevne obaveze samo da bi bili u njenoj blizini, da joj se eventualno udvaraju. A ona, Jelena Andrejevna, verna suprugu, moglo bi se reći da ih skoro stresa sa sebe, iako ponekad ni sama nije ravnodušna, ali do krajnjih granica je moralna. Istovremeno, ona je i senzibilna osoba, puna razumevanja za probleme drugih. Učestvuje u rešavanju tuđih briga. Nije samo lepotica ta Jelena Andrejevna. Malo je reći da je Hajnalka Fišer-Varadi živela tu ulogu dok je trajala predstava. Sa punom predanošću i iskreno. A reč je o beskrajno složenoj ulozi. Dvojnost stega i osećanja razdire taj lik, pa i glumca koji ga tumači. Mora biti iskren, jer taj prokleti gledalac sve vidi, sve registruje! Da bi se takva vibracija emocija verodostojno odigrala, glumac je mora i doživeti, stvarno i iskreno. Ako se to desi, predstava je prava, ali po njenom završetku glumac uvek pomalo umre. Hajnalka je svaku svoju ulogu doživljavala na taj način. Taj veliki broj sitnih umiranja doveo je do konačne smrti. Gledalac danas uzalud postavlja pitanje: Nije li, možda, trebalo da ona to igra više spoljnim sredstvima i da ne troši najplemenitiji deo sebe tako rasipnički, bez svake mere? Da je tako postupala, primadona bi možda i danas bila među nama. Možda. Ali odgovor onih koji su je poznavali jasan je i jednoglasan: Ne! Da je postupala drugačije, to ne bi bila ona. Hajnalka Fišer-Varadi bila je veoma temeljna i precizna osoba. Maksimalista u svakom pogledu, i u životu i na sceni. Jedna titrajuća pojava, oko koje je vazduh uvek bio užaren, gde god da se nalazila.
Možda će nam upravo zbog toga dugo živeti u sećanju.

(S mađarskog preveo Tibor VAJDA)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >