S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

in memoriam - Džozef Čajkin (1936-2003)
Prvoborac pozorišne revolucije

 

Džozef Džo Čajkin (Joseph Joe Chaikin), preminuo u 67. godini od bolesti srca, bio je glumac, reditelj, ključna figura njujorškog eksperimentalnog pozorišta koje je procvetalo početkom 60. i izazvalo preokret na svetskom nivou i reformu teatra. U SAD su bili Džo i Otvoreno pozorište, Living teatar Džulijana Beka i Džudit Malina, u Kaliforniji Teatro Campesino; u Engleskoj People Show i Welfare State; u Poljskoj Teatr Laboratorium Grotovskog. Reditelj Piter Bruk (Peter Brook) udaljio se od mejnstrima i u Londonu i u Parizu. Ovi umetnici su brisali poput oluje kroz pozorišne konvencije. Džo je bio jedan od najinspirativnijih pionira. On je blisko sarađivao s još jednim originalnim dramatičarem/glumcem Semom Šepardom (Sam Shepard). Režirao je njegove drame, a često su se i na sceni nalazili zajedno.
Džo je 1975. imao tešku operaciju srca, koja je morala biti obavljena ponovo 1984. U toku ove druge doživeo je šlog, što je rezultiralo afazijom – ozbiljnim pogoršanjem govora. Njegova bitka s ovim stanjem, naročito mučnim za glumca, bila je zadivljujuća. Činilo se da konstantno prelazi granicu smrti, ali se i konstantno vraćao.
Džo je rođen u Bruklinu, dete s likom anđeoskog horskog pevača, mladog kantora. Reumatska groznica, od koje oboljeva kao vrlo mali, izazvala je slabljenje srca i duboku usamljenost. Kada mu je bilo deset godina proveo je pune dve godine u dečjoj bolnici na Floridi – njegova religiozna, rusko-jevrejska porodica živela je u Ajovi – koja je, po njegovim rečima, izvršila veliki uticaj na njegov život. Kasnije se upisuje na Univerzitet Drejk u Demoinu, ali ga napušta i odlazi u Njujork, gde glumi i studira u Studiju Herberta Berghofa.
Living teatru se pridružuje 1959, i pojavljuje se u produkciji moćne, hiperrealistične drame o narkomanima VEZA (The Connection) Džeka Gelbera (Jack Gelber). Džo je osvojio nagrade Obi, kojih će tokom karijere dobiti pet, za glavne uloge u dve promarksističke drame Bertolta Brehta (Bertholt Brecht): U DŽUNGLI GRADOVA (In the Jungle Of Cities) i ČOVEK JE ČOVEK (Man is Man).
Do 1963. grupa ljudi koja je nekad činila Living teatar počela je da postavlja uznemirujuće komade u kafeima i podrumima. U potkrovlju u 24. ulici, Džo je okupio grupu glumaca, dramatičara i mislilaca, uključujući i Suzan Zontag (Susan Sontag) i političkog filozofa anarhistu Pola Gudmena (Paul Goodman). U tradiciji radikalnog Group teatra Harolda Klermana (Harold Clurman) iz 30. godina, ova družina je odlučila da stvori sopstvenu grupu. Nazvali su je Otvoreni teatar (Open Theatre) – otvoren za sve struje, filozofije, politike koje mejnstrim pozorište odbaci. Po rečima Pitera Feldmana (Peter Feldman), kolege glumca: ¨Naš cilj bio je da na sceni učinimo vidljivim sve one nivoe realnosti koji se obično ne iskazuju u situacijama: neuhvatljivi, iracionalni, krhki, misteriozni i monstruozni životi unutar naših života, da bismo srušili glumčevo poverenje u svetovni društveni realizam i razvodnjenog Frojda.¨
Džo je postao vođa kolektiva Otvoreni teatar, čija je baza bila u Spring ulici u njujorškom Grinič vilidžu.
Prvi celovečernji komad Otvorenog teatra ZMIJA (The Serpent) bila je polifonija. Ovaj komad upleo je atentate na Martina Lutera Kinga i Džona Kenedija, rajsko, erotsko slavljenje Rajske bašte, Kainovo hladnokrvno nemilosrdno ubistvo Avelja, lomeći mu kost po kost, završavajući ilustrovanom prozivkom Starog Zaveta X stvori Y stvori Z, orkestrirano kao orgija reprodukcije i produžetka.
Fizička i duhovna briljantnost ove grupe obezbedila im je svetsku reputaciju, i oni odlaze u London. Napravili su još provokativniji komad TERMINAL, koji se temelji na njihovim promišljanjima smrti, teme koja je, neizbežno, okupirala Džoa.
Rad L. Berija OPERA, i njegov koncept muzičkog pozorišta, inspirisan je izgledom i zvukom TERMINALA.
Reputacija Otvorenog teatra privukla je pažnju Pitera Bruka, i on 1966. poziva Džoa da se pridruži Kraljevskoj Šekspirovoj trupi (RSC – The Royal Shakespeare Company) koja je, poput Otvorenog teatra, pripremala komad US o ratu u Vijetnamu. Tokom proba, Džo se usprotivio automatskom antiamerikanizmu, ali bez njega, komad bi bio lišen njujorške drskosti i dadaističke konfrontacije, uključujući i obscenu scenu na temu 1001 način da se izbegne regrutacija nekadašnjeg bitnika Tulija Kupferberga (Tuli Kupferberg).
1973. se raspao Otvoreni teatar, a Džo je nastavio da radi kao glumac i reditelj.
1972. napisao je knjigu o izvođenju PRISUSTVO GLUMCA (The Presence Of The Actor).
1976. osnovao je drugu grupu Winter Project, koju je raspustio 1983. Njegova kreativna saradnja sa Semom Šepardom je cvetala. Sarađivali su na dva komada, JEZICI I DIVLJAK/LJUBAV (Languages and Savage/Love) 1979. i 1984. na komadu RAT U RAJU (The War in Heaven), koji je monolog za anđela koji umire istog dana kad se rodio. Džo je pisao Semjuelu Beketu (Samuel Becket) i dobio njegovo odobrenje da izvodi TEKSTOVE ZA NIŠTA (Texts for Nothing), uz nekoliko uputstava kako da to uradi. Ovu predstavu je igrao svuda, uključujući i Royal Court Theatre 1981.
Maja 1984, vraćajući se iz Tel Aviva, gde je držao radionicu Zamišljajući drugog: Arapin i Jevrejin, doživeo je infarkt, šlog i afaziju. Tašta Sema Šeparda obolela je od istog, pa mu je Sem pomagao prilikom govornih vežbi tokom rane faze njegovog oporavka. Nakon toga vratili su se radu na RATU U RAJU; Sem je inkorporirao Džoovu afazičnu sintaksu u tekst i revidirao anđelov monolog. Njegova saradnja sa Šepardom otkriva jednu stranu karaktera: američke prerije, magistrale i otvoreni prostori. Drugi deo Džoa bio je suštinski jevrejski Njujork. On nikada nije izgubio zbunjen pogled na surove apsurdnosti sveta, i njegovi pozorišni komadi, iako mračni, često su bili groteskni i komični.
1988. je sarađivao s još jednim bliskim dramatičarem, Žan Klod van Italiem (Jean-Claude van Itallie), na komadu ZANEMEO (Struck Numb), koji je bio 'pozorišna metafora za afazični um', o kalifornijskom Amerikancu arapskog porekla koji doživljava šlog. S ovim komadom i RATOM U RAJU, Džo je išao na turneje tokom čitavih osamdesetih. Uspeo je i da pronađe novi način da izvodi Beketove tekstove – sam Beket mu je napisao ŠTA JE REČ (What Is The Word), mucava pesma o afazičnom govorniku.
Tražili su ga kao predavača, vođu radionica s glumcima koji pate od afazije. Godine 1984. postao je prvi američki reditelj koji je dobio svoju monografiju u seriji »Reditelji u perspektivi«, Camebridge University Press, gde se našao u društvu Ingmara Bergmana i Petera Štajna. Nastavio je da režira komade Artura Milera (Arthur Miller), Tenesija Vilijamsa (Tennessee Williams), Euripida, Beketa, Joneska.
U Njujorku je 2001. režirao Šepardov komad POKOJNI HERI MOS (The Late Henry Moss), nakon čega mu se obratila pozorišna trupa Pig Iron iz Filadelfije s kojima je sarađivao kao ko-reditelj na komadu ZATVORENO OKO (Shut Eye) na festivalu u Edinburgu 2002. Ove godine režirao je MEDEJU u Kaliforniji, Artura Milera u Atlanti, a poslednju nedelju života proveo je u Filadelfiji praveći audiciju za Čehovljevog UJKA VANJU. Članovi porodice koji su ga nadživeli su tri sestre i brat.
Džo i Sem Šepard zajedno su 1994. objavili  PISMA I TEKSTOVE (Letters And Texts) 1972-1984,  čiji je epigraf poslednji stih jedne od poznih Brehtovih pesama: 'Možeš početi ispočetka svojim konačnim dahom' ('You can make a fresh start with your final breath')
Džozef Čajkin, glumac, reditelj, rođen 16. septembra 1935; umro 22. juna 2003.

S engleskog prevela Biljana UROŠEVIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >