S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

in memoriam - Duško Roksandić (1922-2003)
Miroslav RADONJIĆ
Zabrinuti svedok - jetki tužilac

 

Neretko začudi koliko su svojevremeno, a dabogme i danas, naši savremeni dramski autori bivali prepušteni metafizičkim maštarijama svojih kritičara. Duško Roksandić nije bio izuzetak, ali je lista pisaca s kojima je dovođen u vezu impresivna: Šekspir, Molijer, Gogolj, Piskator, Sartr, Tornton Vajlder, Jonesko, Fadil Hadžić, Lola Đukić... A on je samo verovao „da drama mora biti aktuelna i da morabiti istinita i poštena”. Siguran sam da mu poređenja, kao i osporavanja, nisu godila. Malo bi kome. Međutim, pisac ne može da bira društvo u koje će biti svrstan. To mogu – ako mogu – samo njegova dela.
Pisao je, kao što to biva, najpre pesme i pripovetke, potom pozorišne kritike, rasprave i članke o teatru, drame komedije, radio i TV-drame, pripadao naprednom studentskom pokretu, učestvovao u NOB od 1941, završio Filozofski fakultet u Zagrebu, bio urednik „Studentskog lista” i časopisa „Mladost” i „Izvor”, dramaturg i urednik Dramske redakcije Radio-Zagreba, intendant Hrvatskog narodnog kazališta I prilježni saorganizator proslave stogodišnjice naših najstarijih profesionalnih teatara – Srpskog narodnog pozorišta i Hrvatskog narodnog kazališta, predsednik Saveza književnika Jugoslavije.
Rođen u Balincu, nedaleko od Gline (17. septembra 1922), prvih dana poslednjeg, opakog građanskog rata, živeo je kao potukač, u zemlji u kojoj je stvarao, najpre u selu Male Pčelice kraj Kragujevca, u tavanskom sobičku, nepoznat meštanima, sve dok ga nije „otkrio” jedan od tamošnjih učitelja. Ponovo prepoznat, zahvaljujućI grupi kragujevačkih književnika preselio se u Beograd, u Dom penzionera na Bežanijskoj kosi, prihvaćen s pažnjom i uvažavanjem, pre svega, pozorištnika i nekolicine pisaca. I tu, kao prebeg, zauvek sklopio svoje oči sedamnaestog ovogodišnjeg avgustovskog dana. Glumci i njima sklon svet umiru, po pravilu, leti. Kao da je i time želeo da dokraja iskaže svoju privrženost teatru.
Dramskim stvaralaštvom počeo se baviti rano o od 1944. do 1948. napisao je tri satirično-komediografska teksta: Sredstva, Ima i trećI čin i Zasluge druga Mašeka, koje su ostale u rukopisu. Dosad je izvedeno sedam njegovih dramskih dela – Nad ponorom (praizvedena u HNK, 1952), Bijeli leptiri (HNK, 1952), Kula babilonska (”Komedija”, Zagreb 1958), Eho-60 (NK „Ivan Zajc”, Rijeka 1961), Andrea (NK „Ivan Zajc”, Rijeka 1963), Ptice bez jata (ZDK, 1968) i Ženidba (Komedija, 1969) – u brojnim pozorištima tadašnje Jugoslavije ali i u inostranstvu. Tako je, primera radi, Kula babilonska igrana, u jednom trenutku, samo u Poljskoj u više od petnaest pozorišta, dok su ostali njegovi dramski tekstovi prevođeni i izvođeni na slovenačkom, makedonskom, slovačkom, nemačkom, italijanskom, mađarskom, turskom i albanskom jeziku. Roksandić je autor i četiri radio-drame: Nevidljive snage (1951), Ptice bez jata (1955), O Tintoru, o Pepeku o AnđeIi i o meni (1966) i Slonovi (1967), emitovane na Radio-Zagrebu i TV-drame Odluke (1958), prikazane na Televiziji Ljubljana.
Okrenut savremenim i aktuelnim temama, uz uvođenje dramaturških inovacija retko ili nimalo korišćenih u onovremenoj našoj dramaturgiji – dematerijalizacija scenskog prostora, kao svojevrsna poetska stilizacija, kompozicijski bliska filmskom načinu istraživanja, razmišljanja i iskazivanja u slikama prožetim dramatikom, ekonomičan i sadržajan dijalog, bez suvišnih digresija – uz direktnu, implicitnu polemiku s osobom i stvarnošću koja ga u potpunosti zaokuplja u pokušajima razrešenja moralnih dilema ratnika i bojovnika, Roksandić je, u dramama, i zabrinuti svedok i jetki tužilac, koji iznova, i opet, problematizuje odnos revolucije, društva i pojedinca. I sam pripadnik generacije ptica bez jata,  koju je rat onemogućio u normalnom stasanju, on očekivano i predvidljivo, jeste buntovnik iz uverenja, sučen sa individualnim i društvenim moralnim devijacijama, ali i sa sirovim, presnim pretakanjem materijalizacije opštenarodnog bunta i njegovih tekovina u sredstva vlastitog, pa time i političkog prestiža. Moral revolucije, podređen ličnom koristoljublju postaje, tako, lažna mera morala. Ne baš sklona takvom načinu dramske interpretacije naše zbilje, onovremena kritika je solilokvije njegovih gubitnika, pokadšto nazlobrzo, a biće i neodmereno, kvalifikovala kao „dramatizirane fragmente naše sve brojnije skandalozne kronike, kakvu susrećemo na stupcima gotovo svakog broja nekog od naših tjednika”. Zvuči poznato. Kao da sam to isto, koliko odjutros, pročitao ko zna koji put.
Roksandićeva pak komediografska usmerenja otkrila su, opet, jednog sasvim drukčijeg autora, mada su teme, naizgled, bile slične, pa ni nalik. Jer, u njegovom komičnom ogledalu naša takozvana stvarnost dobijala je i dobila mogući adekvatan odraz, koji je opštim motivima davao aktuelno obeležje, tako prijemčivo tadašnjem gledaocu. Pre svega, zabavnim, komičnim situacijama koje su, ma koliko tipizovane, nadilazile i naše vreme i naše prilike, kao što su humornošću dešavanja i te kako podsticale satiričnost iskaza.
Odmeren i staložen, obuzet umetničkim skrupulama, a sputan ličnim proživljavanjem, dakle nikada eksklamativan, brusio je rukopise svojih dela dugo, uporno i usredsređeno. Ptice bez jata, ta u osnovi glomazna dramska epopeja, imala je, zna se, šest verzija, Kula babilonska, nekoliko. I tako redom. Radeći dugo i stameno, teško se odlučivao da nenadano bane pred sud kritičarske javnosti, mada – kao i ini – skoro nikada nije bio u odgovarajućoj korespondenciji s njom. Za razliku od publike, koja ga je prihvatala i prihvatila.
Danas, kad više nije s nama, još uvek bi bilo teško sintetizovati sud o njegovom dramskom opusu. Uostalom, velika je nepoznanica šta je sve iza njega ostalo u rukopisima.  Znam da je, svojevremeno, krajem šezdesetih godina, bio uveliko nameran da napiše komediju o Marinu DržIću. I šta sve drugo ne, o čemu nije ni govorio, niti hteo da govori. Koliko li su redakcija doživela već izvedena dela? Koliki li su naumi, možda i memoarski, zabeleženi ili kriptografski definisani? To, i svašta još, ostaje dug nekog novog istraživača. Jer, nesporno je da su i on i njegova dramska dela bili izraz i odraz vremena u kome je i za koje je stvarao. Ali, pre svega. vremena pozorišnog. Onakvog i takvog kakvo je bilo i jeste.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >