S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

k n j i g e
Gordana BEKČIĆ
Zaštićena zona Theater m.b.H. (Hg.), Bozen 2002.

 

Dvotomno izdanje Teatra sa ograničenom odgovornošću, kako u slobodnom prevodu na srpski glasi naziv pozorišta  koje stoji iza ove dvojezične knjige, predstavlja kako u austrijskom, možda još i više u bivšem jugoslovenskom kulturnom prostoru, hvale vredan poduhvat.
2000. godine mali austrijski ansambl pokrenuo je projekat - konkurs za najbolji dramski tekst sa prostora bivše Jugoslavije. Jedan od povoda, kako sama direktorka teatra Johana Tomek napominje, jeste težnja nekoliko ljudi da pokažu kako medijska slika o ratnim dešavanjima na jugoslovenskom prostoru nije jedina priča koju ta kultura u nestajanju može da ponudi. Pet drama štampanih između korica Zaštićene zone jesu samo one nagrađene i prepoznate kao najbolje. Impresivnost čitave priče o konkursu leži u brojci od preko stotinu prispelih komada.
Na prvi pogled, tekstovi koji su pred nama čine šaroliku skupinu dramskih komada ali dovoljno je jedno pažljivo čitanje da se oseti vibriranje zajedničke atmosfere koja ih spaja, čineći od njih tematsku celinu. Disperzivna u načinu tretiranja teme kroz pojedinačno iskustvo pisanja, zbirka pred nama je setna povest o istom ispričana u pet varijacija.
O čemu se zapravo radi? Svi nagrađeni autori su mladi ljudi, odrasli naglo u  graničnoj situaciji šizofrene svakodnevice koju smo svi preživljavali. Prebrzo sazreli, prekinuti u bezbrižnom iskoraku u život, saželi su iskustvo života u ex-YU u gorku novu tekstualnost savremenog teatra. Izgubljena generacija bez idola i mitova, odrasla na ruševinama prethodnog sveta svojih očeva, nije mogla da se uhvati u koštac ni sa čim drugim do sa onim što joj je bilo pred očima i u šta smo bili uronjeni svi zajedno, kao u glib. Raspadanje dojučerašnjeg sveta i života koje više ništa ne može da zadrži jer ludilo nacionalizma briše sve tragove normalnosti, odnoseći sa sobom i naše živote, tema je ovih komada. Njihovi junaci sapeti su u klopku života nad kojim se više ne može uspostaviti kontrola jer, zapravo, života i nema. Smrt je transcedentalna instanca egzistencije u kojoj svi oni vegetiraju. Bila materijalna, duhovna fizička ili intelektualna, Crna dama je gospodarica scene na kojoj se dešava radnja opšteg komada po imenu Smrt Jugoslavije.
Ana Lasić u tekstu Gde ti živiš i Milena Marković u Paviljonima opisuju život beogradske mladeži u godinama raspada bivše nam domovine. Veći broj njihovih junaka su mladi beogradski narkomani, neodređeni i neopredeljeni identiteti, na momente potpuno svesni situacije koja ih ograničava ali nemoćni i(li) nevoljni da se suprotstave struji koja zahvata širi društveni kontekst. Dok su Lasićkini junaci intelektualno i socijalno ipak makar delimično pozicionirani, Markovićeva bira junake sa socijalne periferije bez ikakve biografije. Zajedničko likovima ovih komada je nepostojanje smisla za koji bi se zakačile njihove životne priče. Dramski intenzitet obe autorke nalaze u pravo u jednom pasivnom obitavanju u duhovnoj nepokretnosti, bez nade da će se nešto u okruženju ili njima samima prelomiti i navesti ih na akciju koja bi život usmerila u novom smeru.
Nemogućnost hvatanja konaca sopstvenog života, jer se sve otelo kontroli, dovodi junake ovih komada u situaciju trpljenja svakodnevice koja je uvek pakleno ista. Stvarnost ne šalje znake o promeni i ne postoji nada da će se bilo šta desiti. Siva jednoličnost sputava ih da pobegnu iz sopstvene kože, tako da pitanje: Ko sam ja da odlučujem da li ću da živim, koje izgovara jedna od junakinja Ane Lasić nije ironično niti retoričko već samo suvišno. Nepostavljanje pitanja bilo je naš jedini izbor u protekloj deceniji.
Zorica Radaković je u pokušaju dramatizacije godina raspada i raspleta (sic!) u komadu Susjeda krenula drugim putem. Kroz jednu nadasve žensku priču koja se događa u Zagrebu na samom početku jugoslovenske drame, autorka je izvršila psihoanalitičko seciranje naših kolektivnih metamorfoza iz jugoslovenske u nacional-šovinističku košulljicu. Izvrsna psihološka analiza i osećaj za detalj koji je prisutan u postupku izgradnje likova bili su neophodni elementi dramarturškog postupka koji je na primeru običnih ljudi koje svi mi srećemo svakodnevno uspeo da odgovori na pitanje: Kako je bilo moguće da najveći broj nas nekada ubeđenih Jugoslovena postane deo kolektivne nacional-religiozne paranoje? Susjeda je odlična studija našeg mentaliteta, ovdašnje lokalno zatarabljene svesti koja se dala iščačkati i isprovocirati, koliko god da je bila dobro sakrivena ispod urbane glazure naših predratnih godina. I kada jedan od junaka mirne savesti izgovori: Mi smo časni ljudi, čak ni Srbe ne mrzimo, moguć je proces identifikacije za najveći broj ex-Jugoslovena koji su preživeli devedesete. One koji su imali manje sreće, niko ništa i ne pita.
To, da ih ne pitaju šta hoće i kuda žele da idu dešava se i junacima naslovnog komada, mladog hrvatskog autora Damira Šodana. Junaci drame su psihijatrijski bolesnici, ostavljeni usred takozvane zaštićene zone, na ničijoj zemlji, pod zaštitom kanadskih mirovnih snaga. Metaforičnost naslova komada je višestruka. Ovde se ne radi samo o vojnoj terminologiji već je na dubljem idejnom planu reč o posledicama tragično pervertirane stvarnosti koja se može preživeti jedino radikalnim begom iz svakodnevnog - u ludilo, alkohol ili opojne droge. Nestajanje racionalnog u svetu, rasap svih normi i pravila što rat kao fenomen i jeste, autoru je poslužilo kao odgovarajući kontekstualni dekor unutar kojeg su društveno verifikovani kao sumanuti suva racionalnost u odnosu na normalne(?) koji su sve i zakuvali. Biće u ovom komadu i mnogobrojnih referenci na prethodno, predratno doba, sjajno izvedenih metaforičnih pasaža koji slikovito i krajnje ironično podsećaju na ono prošlo, ali autor ni jednog trenutka ne zapada u patetičnost.
Problem tog tipa ne dešava se ni Marinku Šlakeskom, makedonskom dramatičaru iz Prilepa. Njegova drama Od životot na mojot sosed pisana je u ključu drugačijem u odnosu na prethodna četiri teksta. Dok njegove kolege u postupku dramatizacije ne iskoračuju izvan granica stvarnosti koju percipiraju, Šlakeski se prihvatio komplikovanog zadatka pisanja alegorije. Njegov junak je neurastenik na granici psihotičnosti. On provodi dane ispred televizijskog ekrana sedeći na nokširu. To je svakodnevna terapija koju mu je prepisao lični doktor, sa kojim je na telefonskoj vezi. Gledanje TV Dnevnika i vršenje velike nužde ispred aparata je obavezan deo terapije. On i njegova žena žive u prostornoj simbiozi sa ogromnim crvom koji puzi kroz kuću sve dok se jednoga dana i njih dvoje ne pretvore u crve. Proces dobrovolje autodestrukcije kojim smo krenuli početkom devedesetih, poverovavši medijskim slikama nacionalnih televizija u ovom komadu je britko fokusiran i izanaliziran kao jedan od osnovnih uzroka tragedije, samo što autor priču gradi na drugačijem nivou, apstrahujući je iz lokalnog kulturnog horizonta na opšti plan.
Sunovrat kolektiviteta u kojem je izgrađivana svaka naša pojedinačna biografija nemilosrdno je uništila i svaku ličnu priču koju smo živeli. Zato je izraz ovih autora oštar i britak, obilujući ironijom, crnohumornom atmosferom i sarkazmom. Pristajanje na predaju, nemanje snage za otpor i protest, kolektivna šizofrenija, smrt ljubavi i prisnosti sa onim do sebe – sve su to fenomeni naše bliske prošlosti koje su njih petoro precizno pozicionirali kao motivsko čvorište ovih dramskih tekstova koji nisu ništa drugo do slika naše zajedničke propasti.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >