S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

k n j i g e
Milivoje MLAĐENOVIĆ
Da prošlost dugo traje
Miroslav Radonjić, Pozorišna promišljanja, Prometej-Sterijino pozorje, Novi Sad 2003.

 

Utvrđivati formu Radonjićevih tekstova sabranih u najnovijoj knjizi, zaludna je radnja. Da li je reč o pozorišnim  esejima, književno-kritičkim tekstovima ili  teatrografskim zapisima, zaista je nebitno u odnosu na vrednosti koje sadrži. Uistinu, ona je, jednovremeno, i  faktografski proverljiva pozorišna povesnica Novog Sada, zbirka  živopisnih portreta pozorišnih umetnika prošlog i našeg doba, analiza pozorišnih stalnih i retkih  pojava, jetka kritika pozorišne brzopletosti i nedovršenosti, i  lepa i zanimljiva poredba našeg i evropskog pozorišnog iskustva. Ipak, dominanta ove knjige o pozorišnom životu jeste zanesenost teatarskom  prošlošću i  žarka težnja da se minulo vreme tvoraca  srpskog pozorišta učini bliskijim i razgovetnijim - jednostavno da „prošlost dugo traje”, kako bi rekao Dušan Matić koga Radonjić citira rado, i ne samo u eseju posvećenom pesniku.
Pozorišna promišljanja organizovana su u četiri poglavlja (”Počeci”, „Sledbenici”, „Oni, drugi” i „Promišljanja”) koja ujedinjena ostavljaju utisak nepomućene celine znalačkog pogleda na novosadsku pozorišnu evoluciju, logično, utemeljenu ponajviše na delovanju  Srpskog narodnog pozorišta. U „Počecima” je najpre data kratka, ali osobena istorija nastanka i najpresudnijih trenutaka u razvoju srpskog „narodnog mezimčeta” s mnoštvom detalja o  preprekama koje su bile pred  Jovanom  Đorđevićem i drugim ličnostima čija je misija bila „pozorišnu veštinu u našem narodu podići, njen obstanak i razvitak stalno utvrditi i na svagda obezbediti”. Potom, u sažetom ali izuzetno zanimljivom  tekstu „Novosadski pozorišni prostori” Radonjić, sa žarom svojevrsnog pozorišnog arheologa, istražuje pa nabraja nestala  i dan-današnja zdanja u koja se pozorište udomljavalo, od daščanog Teatrum publicuma iz 1825. do današnje zgrade na Pozorišnom trgu 1. Tekstovima o glumačkoj veštini „zaboravljane i zaboravljene” Milke Grgurove, o prvim tumačima Trifkovićevih likova (Dimitrije Ružić, Draginja Popović-Ružić, Laza Telečki, Lenka Hadžić-Babina, Pera Dobrinović) i Milki Marković, a  koji sadrže i pažljivo odmerene najsitnije pojedinosti  njihovih umetničkih i privatnih života,  autor dovršava sliku srpskog glumišta druge polovine devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka.  Dometanjem kratkog teksta o pozorišnoj kritici Laze Kostića, dobija se   uverljiv utisak da su Srbi  strasnije zaokupljeni  sudbinom teatra bili u prošlosti nego danas.
U poglavlju „Sledbenici” - detaljno opisana, ljubavlju iznijansirana lica umetnika-savremenika: specifična boja glume Rahele Ferari, „bezostatno predavanje ulozi” Ljubice Ravasi, smeh i vedrina Sofije Coke Perić-Nešić, „zanos, umetnički oganj” Ivana Ivice Hajtla, „specifično traganje za zvukom i rečju izgovorenoj u etar” Stevana Šalajića (analiza radio-dramskog stvaralaštva), „glumačka svestranost i intenzitet” Mire Banjac, energija i siloviti temperament Dobrile Šokice, izrazita individualnost, neponovljiva originalnost i raskošna mašta Mije Aleksića, osobenosti „princa glume” Branka Pleše, „emocionalno-infleksioni metod” reditelja i teoretičara drame Josipa Kulundžića, naznake  rediteljskog „sistema” Jovana Putnika, jedinstvena upravnička  vizija teatra Miloša Hadžića, „životni sporazum s pozorištem” Vlade Popovića, neprocenjivi doprinos Luke Dotlića pozorišnom životu, umešnost rukovođenja Boška Zekovića... Neka su poglavlja naslovljena ili u naslovu sadrže pseudonim ličnosti o kojima autor piše. Taj intimistički detalj pojačava setan i melanholičan ton knjige.
U trećem poglavlju „Oni, drugi” ispripovedane su dve lepe priče o prototipovima drama Dama s kamelijama i Krvave svadbe koje se  čitaju  u zanosu izazvanom neverovatnim obiljem informacija, podataka i pojedinosti o sudbini stvarnih ličnosti koje su postale dramskom fikcijom.
U četvrtom, po svom esejističkom ustrojstvu,  najsnažnijem delu knjige, naslovljenom „Promišljanja”, nanizani su pozorišni ogledi među kojima se, svakako, izdvajaju oni o Isidori Sekulić i Dušanu Matiću. Autora u ovim esejima zanima poseban aspekt - pogled naših književnika na pozorišnu stvarnost. U ogledu „Preskakanje senke” Miroslav Radonjić se posvetio analizi scenskih bajki, drama i radio-drama Miroslava Antića (Zvezdana reka, Parastos u belom, Rt Dobre Nade, Ženidba na oglas, Povečerje, Otužni marš). Identifikujući njihove vrline (”poetska igra, dramski naboj) ali i nedostatke (”ponekad zamoran monolog”, „pripovednost didaskalija”, „neukost u stvaranju i razrešenju zapleta”), autor ne umanjuje ocenu i vrednost dramskog opusa neobuzdanog pesnika i ističe da je Miroslav Antić, iako bez pozorišnog „predznanja”, u pojedinim delima bio vesnik evropskih kretanja u području dramskog stvaranja.
U tekstu „Kič u pozorištu, pozorište u kiču”  Miroslav Radonjić, sa znatnom dozom ironije i sarkastičnim tonom, govori o „literarno-scenskoj tranziciji” u  savremenom srpskom pozorištu,  odnosno o genezi kiča u pozorištu (kako se „ušunjao, potom ustoličio i, nažalost, odomaćio”), podsećajući pri tom čitaoca da je ova pojava kao stil i način mišljenja, u našem i svetskom pozorištu, dugo prisutna i teško iskorenjiva.
Savesnost, tačnost, preciznost jeste odlika pisma Miroslava Radonjića koja se očituje u svim delovima knjige. Zato on neće propustiti ni priliku da, bez ustezanja, pa i sa dozom ironičnog prekora,  ispravi greške u faktografiji pozorišnog života koje su se toliko odomaćile i oslobodile da pretenduju da postanu neprikosnovenom istinom. Neretko, u tekstu  blesne i zdrava anegdota i svojom veselošću umesno otkloni  monotoniju istoriografskog beleženja koja  skoro uvek preti ovoj vrsti knjiga.
Stil kojim Miroslav Radonjić ispisuje Pozorišna promišljanja osoben je u našoj teatrologiji. Odlikuje ga blaga sklonost arhaičnom izrazu s jedne strane, kojom se postiže uverljivost duha prošlih vremena i s druge, primetan sarkazam i prekor zbog našeg nemarnog odnosa prema prošlosti. Tako u setno intoniranom tekstu „Milka Grgurova ili tragedija kao sudbina” neće prećutati da u Somboru, rodnom mestu najveće srpske tragetkinje,  jedna kaldrmisana ulica nosi njeno ime, te da „drugih znakova sećanja na nju u Gradu platana, inače, nema”. Nepažljivom čitaocu može se učiniti da je  misao  „Glumačka umetnost nije nešto efemerno, kako se često misli i piše...” koju istovetnu, ili nešto modofikovanu, Radonjić ponavlja u nekoliko tekstova, rezultat spisateljskog nemara. Ne! Pažljiv čitalac će razumeti autorovu nakanu: da   istakne  svoje uverenje da velika dela traju večno. I time, budući bezmerno osetljiv prema teatru,  želi da odbrani pozorišnu umetnost od kratkotrajnosti. Na efemernost  bi srpsko  pozorište zaista bilo osuđeno da ne postoje zanesenjaci  koji, kao Miroslav Radonjić, decenijama ne beleže svaki njegov stvaralački čas.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >