S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

Jedanaesti međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa :
Nova evropska drama: umetnost ili roba?
Ivan MEDENICA (predsednik Organizacionog komiteta)
Nova evropska drama: umetnost ili roba?

  U kojoj se tački ukrštaju komercijalna profitabilnost i umetnička ambicija? Reklo bi se da je ta tačka – šok, odnosno provokacija. Naime, pozorišni komadi koje pokušavamo da grupišemo i odredimo kao Novu evropsku dramu, problematizuju provokativne i šokantne teme iz savremenog, prevashodno gradskog života: javno i privatno nasilje (proteže se do sakaćenja i masovnog ubijanja), zloupotreba maloletnika (čiji je jedan vid maloletnička prostitucija), homoseksualni stil života, zavisnost o narkoticima, incest, SIDA, raspad građanske porodice, život u socijalnoj bedi, (kvazi)vrednosti potrošačkog društva.
Jasno je da ovako ozbiljne teme nisu građa za lako, zabavljačko, bulevarsko pozorište. Naprotiv, može se pretpostaviti da je jedan od osnovnih ciljeva ovih komada da se, putem relevantne umetničke obrade, napravi provokacija i tako naslute vrlo bolne istine o savremenom čoveku i društvu. Međutim, s obzirom na to da je senzacionalistička dopadljivost naličje tabu-tema, komadi koji tretiraju ovakve teme se vrlo dobro prodaju. Tako dolazimo do situacije da je u Novoj evropskoj drami provokacija istovremeno umetnički put do istine o savremenom čoveku i društvu i unosna roba na umetničkom tržištu.
Ovaj paradoks pokreće niz složenih pitanja koja se ne odnose samo na Novu evropsku dramu, već i na celokupnu savremenu kulturu kojoj ovaj dramski pravac imanentno pripada: Da li je danas još uvek moguće praviti tradicionalne podele na umetničko i komercijalno? Da li je u savremenoj kulturi moguće biti subverzivan? Da li je kritički angažman nekog umetničkog dela nužno doveden u pitanje ako je ono postiglo i komercijalni uspeh?
Međutim, postavlja se pitanje da li se laskavi, a često krajnje proizvoljni epitet novo može vezivati samo za sadržaj jednog umetničkog pravca (mada, sigurno ima onih koji će smatrati da ova dramaturgija ne donosi ni nove sadržaje – teme surovog nasilja i homoseksualnih odnosa postojale su i kod Grka i kod Šekspira, o raspadu građanske porodice pisao je Ibzen, milje socijalne bede voleli su i naturalisti i ekspresionisti). Formulisano na drugi način, pitanje bi glasilo da li se Nova evropska drama definiše i nekim tragalačkim poduhvatima na planu forme, da li nam nudi novi dramski oblik?
Na kraju ostaje da se problematizuje pojam evropski iz određenja ovog dramskog pravca. Često se novi dramski senzibilitet izjednačava sa ostvarenjima mlade generacije savremenih britanskih dramatičara, jer su mu oni dali presudni pečat; u relativno kratkom roku, od premijere prve drame Sare Kejn Razneti do danas, ova dramaturgija postigla je izuzetan uspeh i u inostranstvu. Taj internacionalni uspeh učinio je da ostvarenja jedne nacionalne kulture postanu, zahvaljujući svojoj tematici koja imanentno pripada svetu globalizacije, opšte dobro; dakle, ova dramaturgija je koliko britanska toliko i evropska i svetska.
Na kraju bismo, radi lakše orijentacije u izboru tema za pojedinačna izlaganja na Simpozijumu, još jednom rekapitulirali glavna pitanja i dileme koje pokreće Nova evropska drama: – Da li Novu evropsku dramu presudno određuju provokativne teme koje još uvek predstavljaju tabue u građanskom društvu? – Da li šok koji proizvodi Nova evropska drama ima spoznajnu vrednost, ili je njegova vrednost prevashodno komercijalna? – Da li Nova evropska drama poništava tradicionalnu podelu na umetničko i komercijalno, angažovano i zabavljačko? – Da li Nova evropska drama nudi neku socijalnu utopiju i da li joj je aktivizam bilo koje vrste imanentan? – Da li je Nova evropska drama generacijska pojava? – Da li je kriterijum forme od bitnog značaja u određivanju Nove evropske drame? – Kakav odnos Nova evropska drama uspostavlja prema drugačijim tendencijama u savremenoj evropskoj dramaturgiji? U čemu je specifičnost savremene francuske drame? – Da li postoje paralele između senzibiliteta Nove evropske drame i dramskih tendencija u vanevropskim sredinama (SAD, Kanada, Brazil...)? – Da li je uspeh Nove evropske drame u društvima u tranziciji  (istočna Evropa) oblik zapadnog kulturnog neokolonijalizma? – Da li Nova evropska drama uspostavlja i nov pozorišni izraz? – Kolika je vremenska distanca potrebna da bismo jedan trend definisali kao relevantan umetnički pravac i da li je ona ostvarena u slučaju Nove evropske drame? – Koliki je uticaj pozorišne kritike, festivala i simpozijuma na formiranje ovog dramskog pravca? – Da li je Nova evropska drama njihova „izmišljotina”?
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >