(...) Odmah treba razjasniti da ni u kom slučaju ne verujemo da bi se pisci devedesetih godina XX veka mogli podvesti pod jedan univerzalni pojam koji bi ih okupio u nekakvu grupu koja se rukovodi određenim, precizno definisanim načelima. Kakve su tačno sličnosti između Marijusa fon Majenburga, Sare Kejn i Marka Rejvenhila koji su rođeni i odrastali u klasičnom zapadnjačkom konzumentskom štimungu Nemačke ili Velike Britanije i Vasilija Sigarova ili Ivana Viriapeva koji su rođeni u danas nepostojećem SSSR sa Biljanom Srbljanović ili Milenom Marković koje su rođene u Titovoj Jugoslaviji u vreme favorizovanja ideologije nesvrstanosti? Na prvi pogled, ako se samo geografija i istorija uzmu u obzir, razlike daleko prevazilaze sličnosti. Ali to je samo prvi pogled. Navedimo sada i neke od sličnosti.
Sličnost broj 1: Generacijska bliskost koja podrazumeva određeni ukus i sistem vrednosti, počev od filmske  i muzičke ikonografije, do fobijama zatrpanog stila života izazvanog pojavom AIDS-a.
Sličnost broj 2: U pomoć prizivamo Mekluanovu tezu o svetu kao globalnom selu, koju je navedena generacija autora prvi put u praksi mogla da proživi. Reč je, pre svega o tehnološkom napretku savremene civilizacije koji se odvija takvom brzinom da jedva stižemo da registrujemo sve pojave koje ga čine. Komunikacija postaje zapanjujuće brza ali i manje neposredna tj. sve više virtuelna, rečnik se globalizuje, uvode se univerzalni komunikacijski kodovi koji prevazilaze sferu geografije, politike ili ideologije. Sve što je potrebno je kompjuter, pa makar i koreanske „no name” proizvodnje. Interface, hypertext logo i sl. su neki od aktuelnih pojmova koji predstavljaju neraskidivi deo moderne egzistencije.
Sličnost br oj 3: Rođeni početkom sedamdesetih  su mahom deca generacije „šezdesetosmaša”, a ’68. je prvi i najznačajniji globalni pokret XX veka, bez obzira na to što se u mnogim aspektima prilično razlikovao u kapitalističkim i komunističkim zemljama. Deca „šezdesetosmaša”, na neki način, biju bitku sa revolucionarnom ideologijom svojih očeva koji su teoretisali o svetu u kojem generacija rođena početkom sedamdesetih ima prilike praktično da živi (da ne pominjemo da su neki od najmilitantnijih političara kraja XX veka deklarisani „šezdesetosmaši”). Kao i uvek u istoriji, posle perioda dominantnih ideoloških strujanja, nastaje period izvesne apatije stagnacije i redefinisanja, pa i poricanja načela prethodne generacije. U tom smislu, izrazita ideologiziranost šezdesetosmaške generacije proizvodi svoju suprotnost tj. ideološku sumnjičavost u generaciji njihove dece, ili makar potrebu potomaka za preispitivanjem dotadašnjih ideoloških matrica koje su bile daleko romantičnije i manje cinične u pogledu na život i svet nego što to današnja slika sveta dopušta . Ako ništa, koncept „slobodne ljubavi” koji je obeležio hipi-šezdesetosmašku filozofiju, je od pojave AIDS-a sasvim pao u vodu.

U pokušaju da pripadnike pokreta „nove drame” nekako podvedemo pod neki sveobuhvatni pojam, smo, ipak, uprkos navedenim sličnostima, osuđeni na neuspeh. Osim toga, zašto bismo to uopšte činili? Na kraju krajeva, već godinama ne postoje ni jedinstveni modni ili muzički trendovi, pa je besmisleno očekivati precizno definisane trendove u pisanju. Jedini trend koji se može uočiti je „trend raznolikosti (diversity)”. Ono što nas je uopšte navelo da o generaciji pisaca rođenih početkom sedamdesetih u različitim evropskim državama i različitim ideologijama, razmišljamo kao o grupi, jeste fascinantna količina zajedničkih imenitelja, pre svega na planu forme i estetike, a nešto manje na planu tema koje se obrađuju, za koje verujemo da imaju veze sa generacijskim kodom i definitivno „zeit geistom” brzo-globalizujućeg sveta. I ovde u pomoć prizivamo Sirza koji njihove međusobne relacije objašnjava metaforom mreže. I to nam je za sada dovoljno. Jednom, kada fenomen o kome progovaramo bude definitivno deo istorije, možda će biti moguće izmisliti neki „izam” kojim ćemo lakše opisati njegovu suštinu.