Ako �elimo da govorimo o scenografiji i kostimografiji na Sterijinom pozorju danas, nakon pedeset godina postojanja ovog festivala, moramo, najpre, da posvetimo pa�nju dokumentacionoj gra�i koja nam stoji na raspolaganju. Za razliku od mnogih drugih (ako ne i gotovo svih ostalih) na�ih manifestacija i institucija, Sterijino pozorje poseduje ta�ne i pouzdane faktografske podatke o sopstvenoj istoriji, uklju�uju�i i relativno bogatu fotografsku dokumentaciju. Ipak, ove fotografije prikazuju, pre svega, op�tu sliku predstave - drugim re�ima, osvetljene glumce u prostoru. Veoma retko su dokumenti posve�eni bele�enju artikulacije samog prostora, odnosno, uspostavljanju ukupne scenske slike. Scenografiju je, kao �to dobro znamo, i ina�e te�ko dokumentovati, a napor da se to u�ini podrazumeva, u najmanju ruku, poseban rad fotografa, van proba i predstava, sa namenski prilago�enim scenskim osvetljenjem i uz u�e��e glumaca (ako prihvatimo tezu Pamele Hauard, po kojoj su i glumci scenografija). �injenica da u na�oj sredini ovakav napor (pre svega, duhovni i organizacioni, pa tek potom finansijski) uglavnom izostaje, govori ne samo o op�tem stanju u kome �ivimo (�to nije tema ovog teksta), ve� i o odnosu na�eg pozori�ta prema scenografiji koja se tradicionalno posmatra i vrednuje kao sekundarna i, na�alost, neizbe�na pojava. O zna�aju i poziciji koja se pridaje tehni�koj realizaciji pozori�nih predstava, u ovom kontekstu ne treba ni tro�iti re�i. Ovaj predugi uvod je, istovremeno, i neka vrsta opravdanja koje autor teksta unapred moli za sve ono �to je propustio da vidi, ili nije video dovoljno dobro. Se�anje je, naravno, nepouzdano i na to se nismo smeli osloniti. U prilog ovom poslednjem stavu bismo �eleli da istaknemo iznena�uju�e suo�avanje sa �injenicom da neki od najzna�ajnijih jugoslovenskih scenografa dvadesetog veka (Du�an Risti�, Vladislav Lalicki i Petar Pa�i�, pre svih), nikada nisu dobili Sterijinu nagradu za scenografiju. Prva dvojica, dodu�e, jesu za kostimografjiu (Risti�, 1966, za Boji�evu Kraljevu jesen, a Lalicki za Sterijinog Nahoda Simeona, 1981. godine).
Kada ve� govorimo o li�nostima, treba odmah ista�i tri umetnika �ije delo obele�ava scenografiju na Sterijinom pozorju, a, istovremeno (uz navedene izuzetke), i u drugoj polovini pro�log veka u Jugoslaviji: Metu Ho�evar, Miodraga Taba�kog i Geroslava Zari�a.
Meta Ho�evar je dobitnica �etiri Sterijine nagrade, za predstave realizovane u �etiri razli�ita grada (Zenica, Skoplje, Ljubljana i Zagreb) i republike, u periodu izme�u 1979. i 1984. Nije preterano re�i da je Meta Ho�evar izmenila jugoslovensku pozori�nu scenografiju. Po obrazovanju arhitekta, ona je klju�nu pa�nju posvetila ustanovljavanju, organizaciji i artikulaciji scenskog prostora, podrazumevaju�i, naravno, esteti�nost i semanti�nost kao osnovne umetni�ke planove. Ispra�njen, o�i��en scenski prostor, odre�en sa nekoliko klju�nih elemenata (platno kojim prekriva pozornicu u Krle�inim Legendama ili denivelacija poda u Zlatnim cipelicama Smolea), pokrenuti prostorni planovi, koncentracija na nove materijale i scenska tehni�ka sredstva, na�in upotrebe svetla i �itav niz kreativnih postupaka koje je razvila Meta Ho�evar, postali su i ostali tema scenografskih razmatranja i danas. U ovom kontekstu moramo pomenuti i njene prethodnike u slovena�kom teatru, pre svih, Svetu Jovanovi�a, tako�e arhitektu, koji je u Slovenskom mladinskom gledali��u jo� 1965. pokazao upotrebu simultanih scena i tehnike filmske monta�e, realizovanih svetlom u predstavi Dolina bezbrojnih radosti Mirka Zupan�i�a, a zatim, deset godina kasnije, rad u potpuno ispra�njenom prostoru (Izgubljeni sin Andreja Hinga). Treba ista�i i da je slovena�ko pozori�te u celini dominatno, barem kada je o scenografiji re�, na Sterijinom pozorju - ukupno jedanaest nagrada dodeljeno je slovena�kim predstavama, a od toga pet Slovenskom narodnom gledali��u iz Ljubljane. Pet nagrada za scenografiju ima i Srpsko narodno pozori�te iz Novog Sada (�etiri su osvojene u "staroj" Jugoslaviji), a zatim sledi Narodno pozori�te iz Zenice sa �etiri nagrade (dve Radovanu Maru�i�u - Kod ve�ite slavine Nastasijevi�a, 1967. i Grobnica za Borisa Davidovi�a Danila Ki�a, 1981), �to je �injenica koja zaslu�uje posebnu pa�nju.
Miodrag Taba�ki, jedna od dominatnih li�nosti savremenog jugoslovenskog pozori�ta, nagra�en je prvi put na Pozorju 1982, za rad u predstavi Maj�ina sultanija (Milosav Marinovi� i Milo� Lazin, po Svetozaru �orovi�u), koji je zasnovao na veoma svedenom izrazu, koriste�i svetlo u praznom prostoru kao osnovno scensko sredstvo. �etrnaest godina kasnije, 1996, Taba�ki dobija Sterijinu nagradu za predstavu Konte Zanovi�, dve godine potom za sna�an, monumentalni prostor koji je realizovao u Njego�evom Gorskom vijencu, a slede�e, 1999, za slo�enu, vi�ezna�nu, pa ipak svedenu scenografiju u predstavi Karolina Nojber Neboj�e Rom�evi�a.
Geroslavu Zari�u pripada sedam Sterijinih nagrada. Njegova "epoha" po�inje 1987. predstavom Sveti Georgije ubiva a�dahu Du�ana Kova�evi�a, u kojoj je scenografsko re�enje jedna od dominantnih vrednosti. Ve� ovde Zari� uspostavlja svoj specifi�ni esteti�ki sistem, zasnovan na upotrebi elemenata visokog stepena ekspresije (a, kasnije, i dekorativnosti), koje postavlja u prazan scenski prostor. Na�in kori��enja svetla jedan je od oslonaca ovakvog postupka (Markovi�eva Turneja), jednako kao i veoma razvijena upotreba slikarskih (La�a i parala�a, Kir Janja) i vajarskih (Maksim Crnojevi�) radova, �ime Geroslav Zari� gradi slo�enu i, �esto, bajkovitu (Ma�or u �izmama, Igora Bojovi�a) scensku sliku. Poslednji Zari�ev nagra�eni rad je vezan za izbor i artikulaciju ambijentalnog scenskog prostora za predstavu Jegorov put Vide Ognjenovi�, 2001. godine. Desetogodi�nji "monopol" Zari�a i Taba�kog na Sterijine nagrade (naru�en samo jednom, 1994, od strane Borisa Maksimovi�a, koji je nagra�en za scenografiju predstave Devojka modre kose Vide Ognjenovi�), zaklju�en je radom Marije Kalabi�, tada (2002) veoma mladom studentkinjom arhitekture, koja je u na�e savremeno pozori�te unela potpuno nov odnos prema scenografskom prostoru i sredstvima (intenzivno sara�uju�i sa Kokanom Mladenovi�em i Du�anom Petrovi�em). Bez formalnog scenografskog obrazovanja, oslobo�ena slikarskog pristupa pozori�tu, ona, po na�em uverenju, nastavlja tradiciju koju su uspostavili Sveta Jovanovi� i Meta Ho�evar, a razvila je Marina �uturilo kasnih osamdesetih godina proteklog veka (Tri �eki�a Deane Leskovar, 1989; Kula Vavilonska Gorana Stefanovskog, 1990).
Jasno je da u svim ovim slu�ajevima li�nost reditelja i rediteljski pristup scenografiji imaju klju�nu ulogu. Neophodno je ista�i, u tom kontekstu, rad Slobodana Unkovskog, za �ije je predstave dodeljeno ukupno pet Sterijinih nagrada za scenografiju (Meta Ho�evar, 1979. i 1980; Dinka Jeri�evi�, 1984. i 1985; Marina �uturilo, 1990), kao i Egona Savina (�etiri Sterijine nagrade - tri Geroslavu Zari�u, 1987, 1992. i 1993, a jedna Marini �uturilo, 1989), koji je, uzgred, za rad sa scenografima dobio i Veliku nagradu Bijenala scenskog dizajna 2004. Kada govorimo o rediteljima, moramo naglasiti da su i kostimografi bili uspe�ni uz Savina (Bojana Nikitovi�, 1993. i 2002) i Unkovskog (�or�i Zdravev, 1975. i Elena Don�eva-Tan�eva, 1980), ali da potpuno posebno mesto u ovom kontekstu zauzima Dejan Mija�, za �ije je predstave dodeljeno pet Sterijinih nagrada za kostimografiju (uz nagradu za scenografiju, koju je 1967. dobio Vladimir Mareni�) i to za rad pet razli�itih kostimografa - Bo�ane Jovanovi� (1978), Vladislava Lalickog (1981), Biljane Dragovi� (1987), Bojane Nikitovi� (1994) i Vanje Popovi� (1995).
Va�no je pomenuti, tako�e, �ak 12 nagrada koje su kostimografi osvojili rade�i sa hrvatskim rediteljima - Georgijem Parom (Inga Kostin�er-Bregovac, 1970; Ljubo Petrovi�, 1971. i Zlatko Bourek, 1986), Bo�idarom Violi�em (Jasna Novak-�ubi�, 1962. i Zlatko Bourek, 1964) i Ivicom Kun�evi�em (Ika �komrlj i Diana Kosec - Bourek, 1984. i Danica Dedijer, 1989).
Me�u kostimografima nema razlika u broju nagrada tako izra�enih kao me�u scenografima. Bojana Nikitovi� je osvojila najvi�e nagrada - tri: za Kir Janju, 1993; La�nog cara ��epana Malog, 1994. i za �udo u �arganu, 2002. godine, dok su Zlatko Bourek, Biljana Dragovi�, Bo�ana Jovanovi�, Diana Kosec-Bourek, Mija Jarc, Ika �komrlj i Ljiljana Dragovi� nagra�eni po dva puta. �itav niz �ine najistaknutiji jugoslovenski kostimografi - od Milice Babi�-Jovanovi�, Mire Gli�i�, Du�ana Risti�a i Vladislava Lalickog, preko Angeline Atlagi� i Zore Mojsilovi�-Popovi�, do Svetlane Visintin i Lea Kula�a, koji su samo po jednom dobili Sterijinu nagradu. Sa druge strane, veoma je mali broj predstava kojima su dodeljene obe nagrade - za scenografiju i kostimografiju (Heretik, 1969; Divlje meso, 1980; Hrvatski Faust i Dubrova�ka trilogija, 1984; Ljudo�deri, 1988; Konte Zanovi�, 1996. i Jegorov put, 2001. godine), a jo� je manji broj broj autora nagra�ivanih i za scenografski i za kostimografski rad (Radovan Maru�i�, Inga Kostin�er-Bregovac, Vladimir Mareni�, kao i Petar Ve�ek, koji je za Hrvatskog Fausta nagra�en za re�iju, scenografiju i kostimografiju).
Vrati�emo se scenografskim izlo�bama, kako bismo istakli ogroman uticaj koji je Me�unarodno trijenale pozori�ne scenografije, u okviru i organizaciji Sterijinog pozorja, izvr�ilo na na�u savremenu scenografiju i jugoslovensko pozori�te u celini. Trijenale je prva me�unarodna manifestacija ove vrste u svetu, koja je prethodila osnivanju Pra�kog kvadrijenala. Na ovo treba dodati i veliki zna�aj koji je imala Izlo�ba pozori�nog plakata i grafi�kog oblikovanja (2001. godine je odr�ana deseti put), kao i Me�unarodna izlo�ba pozori�nih knjiga i �asopisa (koje se nalaze u posebnom fondu biblioteke Matice srpske). Uticaj "total-dizajna" Sterijinog pozorja, koji je kreirao Matja� Vipotnik u dugom periodu od 1976. do 1990. godine, tako�e je nesumnjiv.
Na kraju bi trebalo ne�to re�i o ukupnom doprinosu Sterijinog pozorja razvoju savremene jugoslovenske scenografije (a u ovom zaklju�ku �emo i kostimografiju posmatrati kao integralni deo procesa "pisanja scene" - kao �to bi trebalo i dizajn svetla i zvuka, da su, kojim slu�ajem, na Pozorju razmatrani kao stvarala�ke kategorije). U na�elu, me�utim, nismo skloni uop�tavanjima ove vrste, a pogotovo ne u kontekstu na�ih uvodnih re�enica o neverodostojnosti se�anja i naknadnih vrednovanja, te nepouzdanosti fotografije kao dokumenta o pozori�nom delu. Li�na razmatranja pojedinih fenomena, koje bi bilo mogu�e ustanoviti, naravno, uz punu svest o postojanju mnogih druga�ijih vi�enja, ostavljamo za neku narednu priliku.