Jutro. Klasa profesorice Ognjenke Mili�evi� ulazi u autobus kojim �emo mi, studenti glume (druga godina), ka Novom Sadu, na Pozorje mladih. Nije nam ba� najjasnije �ta je to sve tamo, ali ose�amo da �e biti uhhh... Ja ne ose�am ni�ta. Ja sam "utrnuo" od treme.
Kolege me bodre, poma�u, masiraju, spremaju za START. MOJ VELIKI START.
Gospo�a Ognjenka Mili�evi� nam je objasnila da je jedan od gostiju "velikog" Pozorja gospodin �ak Lekok iz Pariza, poznati pantomimi�ar i profesor, e, a ja treba da pred njim poka�em �ta znam i kakav sam u toj pantomimi. Ja �u biti sam na sceni, a kolege sa klase - uve�bani navija�i. Organizovano je i "poja�anje" iz Novog Sada.
Sala novosadskog pozori�ta. U sredini gledali�ta moji navija�i, uz malo poja�anje doma�ih, prise�aju se, bu�no - dok se ja zagrevam na sceni, gde treba koja reakcija, dok ja budem igrao, jer smo to uve�bavali u Beogradu. Odjednom muk. Ulazi u salu u pratnji moje profesorice ON. Gospodin Lekok. Sedaju u prvi red. �ujem, meni se u�inilo NAREDBU - "Sine, po�ni!" To moja profesorica, uz osmeh, poku�ava da otera tremu iz mene, a i da me upozori da bih u dogledno vreme trebalo bar da poka�em neki znak �ivota, jer oni nemaju nameru da u tom prostoru ostanu ve�no.
Ne se�am se kakvo je bilo izvo�enje, ne mogu to da ocenim ni po publici, njih 15-20 su uigrani i prebu�ni. Pa i njima je premijera. Zna�i, predstave se ne se�am, ali nakon poslednjeg BRAVOOO... i ogromnog buketa cve�a (to mora da je od Pozorja), na scenu dolazi gospodin Lekok, normalno uz pratnju "publike", jer sada �e me profesorica predstaviti NJEMU. Oznojan i jo� slu�en, glupo se osmehujem i ne�to bih da ka�em �uvenom gospodinu, ali svi me u�utkuju. Pa nije interesantno �ta bih ja, ve� �ta ON misli o tome �ta je video.
U pravu su, ne mislim tako ba� u tom trenutku, ali za koji sekund dozna�u �ta "svet" misli o meni. Ti�ina. Razgovara sa prevodiocem. Ho�e li ve� jednom. Ve� je i "moja publika" u blagom kome�anju, a onda iz usta prevodioca, re�i upu�ene mojoj profesorici Ognjenki, ali o MENI. "Pa, mali je talentovan i dobro je to, iako mu tehnika nije ba� ja�a strana." Svi su sre�ni. Nose me po sceni na rukama i povremeno ljube. Pogledom tra�im profesoricu, hteo bih da joj se zahvalim. Ona i Pozorje mladih su mi pomogli da moje jutro preraste u dan koji jo� traje. Da li sam se zahvalio tada? Valjda jesam. Ja bih jo� jednom. Gospo�o Ognjenka Mili�evi�, beskrajno HVALA Vama i Pozorju.