1. San o Moskvi kao centralni motiv

Zahvaljuju�i �ehovljevim delima Moskva (1) je, me�u svim stvarnim gradovima koje je bilo koji pisac pomenuo u nekom delu, u istoriji drame  grad broj jedan o kome se �ezne i sanja. Cilj ovoga rada nije tra�enje neke realne �ivotne dimenzije tog specijalnog statusa (u kontekstima kao �to je �ehovljev �ivot, ruska kultura i istorija, itd). Radije �u poku�ati da skiciram neke funkcije koje taj san o Moskvi ostvaruje u dva pi��eva glavna dela � GALEBU i TRI SESTRE  � i to tematski, emocionalno i strukturalno. Naime, potrudi�u se da podrobnije opi�em ulogu Moskve u kontroli potencijalne predstave i manipulaciji reakcijom publike.
Zapa�anje o sredi�njoj ulozi Moskve ne mo�e da izbegne bilo koji �italac ili gledalac drame TRI SESTRE. Manje upadljiva i o�igledna je uloga grada  Moskve  u GALEBU.
Ipak, neke strukturalne i tematske sli�nosti dva dela vezane za Moskvu naro�ito su upadljive. U ovom prou�avanju ja �u se usredsrediti na osnovnu sli�nost koja se pojavljuje na kraju drugog �ina u obema dramama.
Naime, prelomna, sredi�nja ta�ka konstruisana je u njima na izuzetno sli�an na�in. U oba druga �ina prikazuju se donekle paralelne li�nosti, s posebnim zavr�ecima: Nina u GALEBU i Irina u drami TRI SESTRE su mlade �ene, odrasle u seoskoj ili provincijskoj Rusiji koje �ak i dele istu sklonost prema belim haljinama, a pouzdano je i da imaju sli�an �sanjala�ko-romanti�ni� na�in razmi�ljanja kao i stavove o �ivotu � barem u prvim polovinama ovih izvanrednih drama. Obe ostaju same na pozornici, nakon �to se sti�aju nemiri koje su donele prethodne scene u prva dva �ina. I jedna i druga se okre�u prema publici i u vidu monologa izgovaraju poslednje re�i drugog �ina, re�i namenjene da odzvone u u�ima publike koja zatim odlazi na pauzu.
U oba slu�aja, poslednje re�i izra�avaju �e�nju za napu�tanjem seoske provincijske sredine u kojoj su junakinje odrasle i koja je njihova sada�njost, kao i �elju za odlaskom u Moskvu, slede�i svoj unutra�nji poziv: oba teksta prethode zavr�ecima drugog �ina nagove�tavaju�i publici da je taj �poziv� samo jedan (manje ili vi�e) nerealan san; u oba slu�aja ta �e�nja je izra�ena jednim krajnje kratkim uzvikom: Nina se ogla�ava svojim �uvenim jednoslo�nim �!COH!� (�San�) (2), posle odre�enog razmi�ljanja koje se, izme�u ostalog, odnosi na njen plan da ide u Moskvu; Irinino �uveno dvoslo�no: �V Moskvu!� (U Moskvu!) ponavlja se tri puta kao izraz tu�ne �e�nje (i Ninina zami�ljenost kao i Irinina �eznutljivost direktno i jasno su formulisane u scenskim uputstvima). Mikroritmovi tih uzvika se neznatno razlikuju, ali su njihove funkcije u granicama odgovaraju�ih makroritmova � okon�avanje drugog �ina i obele�avanje sredine komada �  upadljivo sli�ne.
Tematski i psiholo�ki � s ta�ke gledi�ta junakinja � Moskva je povezana sa snovima o samoispunjenju, sa traganjem za ljubavlju i pozivom: veliki grad negira sve �ega se one gnu�aju u sada�njoj, zadatoj situaciji (3).
Izvo�a�ki � sa stanovi�ta glumice koja igra Ninu kao i samog reditelja, oba ova izuzetno kratka i zbijena monologa, kulminacija su silovitih, premda postepeno razvijanih i kontrolisanih snaga: naime, oba teksta na sli�ne na�ine sugeri�u kako vreme, brzina i koli�ina pozori�nih energija u  predstavi (tematski, emocionalno, u odnosu na publiku, gestualno i vizuelno) zavise od  glavnog glumca i njegovih partnera u prethodnim scenama.
U oba slu�aja, pomenute snage dovode do sli�nih u�inaka, predstavljaju�i �e�nju za Moskvom kao najizvorniji, a ipak nerealan odgovor koji junakinje mogu suprotstaviti egistencijalnom stanju izgubljenosti, nerazumevanja i pro�erdanog �ivota. Emotivno � sa stanovi�ta gledalaca i u pogledu u�inaka usmerenih ka njima � ova dva uzvika nedvosmisleno izazivaju pre empatiju nego simpatiju, a bilo kakva indentifikacija je nemogu�a, po�to ceo tekst nemilosrdno otkriva stepen samoobmanjivanja junakinja i vapiju�u nerealnost sna otelotvorenog u tim �estokim, kratkim usklicima.
Dabome, junakinje se razlikuju na mnogo na�ina kao �to su, doista, i dve drame razli�ite kao celine. Stoga, iako i Nina i Irina mrze ono �to je ovde i sada, za Ninu je skoro sve u njenoj seoskoj pro�losti isto tako r�avo kao i u sada�njosti, dok su za Irinu pro�lost i budu�nost svetle, a samo je sada�njost neprihvatljiva. Razlog za to je veoma jasan: Irina je, kao i njene sestre, �doma�a� u Moskvi i za nju je odlazak u grad, u stvari, povratak ku�i, nada da �e u budu�nosti ponovo obnoviti ono �to ona, zavaravaju�i sebe u sada�njosti, smatra da je bio svet iz pro�losti. Naravno, taj poku�aj je od po�etka osu�en na neuspeh. On je zasnovan na obnavljanju starog jezgra porodice sa �etvoro dece koja sada ne postoji, jer su svi odrasli i u godinama za brak kao i neke ozbiljnije samoanalize � ba� u trenutku kada po�inje radnja u drami. Nasuprot tome, Moskva o kojoj sanja Nina nema pro�lost, niti tu dimenziju koju joj daje rano detinjstvo: njena pozitivna vrednost le�i u budu�nosti. Ipak, u kontekstu ovoga izlaganja, zna�aj pomenute pojedina�ne razlike je marginalan. Mnogo je va�nija sna�na sli�nost dve junakinje � sanjalice. Tako, za Ninu su Moskva, kao i svet umetnosti i ljubavi na koje taj grad asocira, zasnovani na vizijama iz pro�itanih knjiga i njene preterano bujne ma�te. Njen psiholo�ki sklop je takav da su pomenute vizije mnogo sna�nije od bilo kakvog realnog iskustva. Irinina Moskva � idealizovani svet druga�ijeg rada s kojim su nerazdvojno povezani u�enje i ljubav � isto je tako nestvarna kao i Moskva o kojoj sanja Nina: davne uspomene na njeno detinjstvo u Moskvi su izbledele i pome�ale se s ma�tom i razmi�ljanjima punim neostvarenih �elja. Stoga su, sa stanovi�ta publike, sveukupne perspektive Moskve potpuno razli�ite u ovim dramama, ali je subjektivno i emocionalno iskustvo o Moskvi dveju junakinja sasvim sli�no. Treba tako�e dodati da pomenuti usklici u sredi�njicama obeju drama spadaju u one zajedni�ke karakteristike koje doprinose da se uloge Nine i Irine pokazuju kao uloge istog tipa, koje mo�e tuma�iti ista glumica, uloge koje usredsre�uju pa�nju publike na tipi�no �ehovljevsko su�eljavanje sna i realnosti. Priroda ovog su�eljavanja i njegovih tematskih, strukturalnih i emocionalnih dimenzija jedinstvena je u svim njegovim delima. Me�utim, dve drame o kojima je ovde re�, dele i neke osobine karakteristi�ne isklju�ivo za njih.
U svom prethodnom radu (4) poku�ao sam da ispitam sve zavr�nice �ehovljevih glavnih drama kao i nekoliko krajeva njegovih pri�a. Prema tome, ovaj rad je uvodna studija za budu�a istra�ivanja koja �ele da analiziraju grani�ne ta�ake � po�etak i zavr�etak svih formalno definisanih komponenti (�inova i  drugih celina) u njegovim glavnim delima. S gledi�ta zna�enja �itave strukture, sasvim je jasno da je zavr�etak drugog �ina unutar  �ehovljeve ustaljene konstrukcije od �etiri �ina drugorazredan jedino u odnosu na sam kraj drame kao celine. Samo sme�tanje emocionalno bremenite reference na Moskvu � bilo da je jasna i odre�ena ili se podrazumeva � na ovaj sto�erni polo�aj, jeste dovoljan razlog da se grad i ono �to on simbolizuje shvate kao osnovna poruka koja zahteva posebnu pa�nju reditelja i glumaca (ili, u ovom slu�aju, glumica). Ovo pribiranje snaga je oblikovano tako da odre�uje tempo i strukturu predstave, isto kao i spoznajnu i emocionalnu reakciju publike. Dakle, da pogledamo odvojeno svaki slu�aj.

2. Sredi�nji usklik u Galebu

Ninin jednoslo�ni uzvik: �!COH!� (San!) na slo�en na�in utkan je i u sve pore doga�anja koja ga okru�uju, ali i doga�anja u �irem kontekstu, koja su �esto nesaglasna s njim (usklikom), ali i jedna s drugima. Razmotrimo najpre �ire kontekste, koji obuhvataju �itavu dramu. Delo kao celina je sna�no, skoro opsesivno zaokupljeno problemima me�usobnih uticaja i odnosa umetnosti i realnosti. Ova preokupacija ima izvanredan skup semanti�ki i emocionalno bogatih ispoljavanja i ovde o tome ne mo�e biti raspravljano u detaljina. (5)
Bilo kako bilo, pojam sna ovde je izri�ito povezan s tim kontekstom umetnost/stvarnost. U prvom �inu, pre bezuspe�nog izvo�enja predstave, Konstantin raspravlja s Ninom na koji na�in umetnost i pozori�te treba da govore o �ivotu. Po�to se Nina �ali da u njegovom komadu nema �ivotnih  ili bar njima sli�nih karaktera, on o�tro uzvra�a kako �ivot ne mora da bude opisan u umetni�kom delu ni onakav kakav jeste, niti onakav kakav bi trebalo da bude, ve� na na�in na koji se pojavljuje u na�im vizijama (ili snovima). U ruskom originalu, re� koju Konstantin upotrebljava je �ME�TA� i nije doslovan prevod re�i �san� koju koristi Nina na kraju drugog �ina, nego je vi�e poetski sinonim za uobrazilju, odnosno fantaziju: bilo kako bilo, ova tanana razlika nije odlu�uju�a kada je u pitanju cilj ove rasprave, mada nam poma�e da napravimo razliku izme�u Nininog �sna� koji je neraskidivo vezan s ljubavlju i pozori�tem i Konstantinove vizije koja im je izri�ito suprotstavljena.(6) Prema tome, u tekstu postoji jasna veza umetnosti uop�te i pozori�ta u specifi�nom smislu s jedne strane, i sveta imaginacije, ma�te i vizija s druge. Stvaraju�i ovakvu vezu �ehov nije rekao  ni�ta novo, odnosno to nije njeno prvo uo�avanje. �ak ni �ekspirovo: �Umobolnik, ljubavnik i pesnik, to su ti stvorenja/Sva od uobrazilje...� (SAN LETNJE NO�I, V �in) ne predstavlja prvo ispoljavanje ove veze. Naravno, svaki od majstora drame dao je osnovnu ideju u jedinstvenom, posebnom obliku, odnosno, ne  samo na na�in na koji je ona verbalno izra�ena ve� je pokazao i njenu tematsku i psiholo�ku strukturu. I opet, mo�e se re�i da je Nina skoro potpuno protivre�na me�avina sanjara i onoga koji dela, i u tom kontekstu jedinstvena ne samo u �ehovljevskim okvirima. Ako se njena unutra�nja subjektivnost procenjuje sa stanovi�ta spolja�nje objektivnosti, onda njeno pretpostavljanje sveta snova i fantazije svetu svakodnevne realnosti izgleda skoro umobolno. No, moraju se imati na umu i posebne li�ne okolnosti vezane za ovu junakinju, a to je prvenstveno njena mladost kao i �udesan svet snova u kojem se kre�e. Taj svet je neraskidivo vezan za umetnost i pozori�te, �ije fikcije za Ninu jesu su�tina stvarne, opipljive istine. Ovde se kao klju� celokupnog koncepta pojavljuje snaga ose�anja. Za Ninu je ta snaga realna, ali nije i njen izostanak. Snovi o umetnosti kao i ma�tanja koja li�e na umetnost stvarniji su od same realnosti, jer su �ivlji i sna�niji: njihove boje su �ive, oblici privla�ni, a konture o�tro iscrtane. Nasuprot tome, �ivot na seoskom imanju, gde su ljudi povr�ni i niko ne razume umetnost, siv je, sumoran i sasvim li�en uzbu�enja: drugim re�ima, on je nestvaran. Paradoksalna Ninina priroda u svetlu pro�etosti njenih snova, umetnosti i realnosti jeste jedna od najfascinantnijih karakteristika dela: jer, iako su njeni svakodnevni snovi �esto i na ivici halucinacija, ona je u isto vreme i jedan od �ehovljevih najaktivnijih delatnika.
Ta osobina je uo�ljivija u prvoj polovini drame, da bi kasnije, idu�i prema kraju, koegzistirala s drugima u razli�itim dozama i oblicima; naime, u svakoj viziji ili snu nalazi se ne�to s realnim posledicama, isto kao �to u svakoj radnji postoji ne�to vizionarsko i sanjala�ko. Kada Nina ka�e Konstantinu da je privu�ena �tu, na jezero, kao galeb�, ona ne mo�e da sagleda koliko su te re�i daleko od stvarnosti. U svakom slu�aju, Nina �ivi na tom istom jezeru, a imanje njenih roditelja nalazi se na njegovoj obali ba� kao i imanje porodice Sorin na kome se i de�ava radnja GALEBA. �ta, dakle, zna�e njene re�i da je privu�ena �do jezera�, uprkos roditeljskoj naredbi da ostane kod ku�e i u�iva u jezeru do mile volje. �to se nje ti�e, odgovor je da jezero, koje se jasno vidi i dostupno je sa Sorinovog dela obale, nema nikakve veze s ostatkom, tj. drugim, fizi�kim delom jezera: u prvom je podignuta pozornica na kojoj Nina ima prvi nastup kao glumica, na tom delu �ive �uveni pisac i slavna glumica koje su njeni roditelji okarakterisali kao �boeme�, posmatraju�i ih sa svoga dela obale. Ninu je privuklo to �jezero� ispunjeno prisustvom umetnosti i umetnika, a ne jezero u bukvalnom i fizi�kom smislu: njen izbor re�i bi ukazivao na osobu koja skoro psihoti�ki raskida sa stvarno��u, ali samo ako se ne uzme u obzir Konstantin, njen sagovornik koji je u sli�noj meri okrenut knji�evnosti i pisanju, pa stoga, pravi partner njenom svetu slika i metafora.(7) U toku prvog dela drame,  od Nine saznajemo ne�to vi�e o ulozi umetnosti u njenom budu�em �ivotu. Naime, ona sanja o ogromnom uspehu i slavi koje �e posti�i kao glumica i obo�ava pisca Trigorina koji je, po njenom uverenju, ve� ostvario uspeh kao istinski umetnik. Svi ovi, ali i drugi konteksti, predstavljaju odgovaraju�u aktivnu pozadinu za usklik o kome govorimo, vode do njega i razvijaju ga sve do kraja drame.
A sada bismo ukratko mogli da pogledamo tekst koji neposredno prethodi kraju drugog �ina. Dakle, kao �to sam ve� napomenuo, usklik �San!� u drami zasnovan je na dva tipa konteksta: trajnim i diskontinuiranim. Do sada smo posmatrali ovu drugu grupu koja obuhvata �itavo delo, ali se sastoji samo od elemenata relevantnih za temu i isklju�uje one nebitne. U tom smislu, �eleo bih malo detaljnije da razmotrim trajan kontekst pri kraju drugog �ina. Dakle, mo�e se ozna�iti startna linija nastavka doga�aja koji direktno prouzrokuju usklik kojim se neprestano bavimo; re� je, naime, o prili�no dugoj raspravi Nine i Trigorina � o njegovom pisanju i op�tim stvarima vezanim za umetnost, o slavi, umetni�koj istini i srodnim temama. Taj dijalog je, u stvari, sa�injen od dugih monologa, posebno Trigorinovih. Nini ovaj razgovor s piscem poma�e da razjasni svoje misli i ose�anja i da se sna�no ve�e za Trigorina. Ona prolazi faze od po�etne zaludelosti i op�injenosti, do duboke zaljubljenosti u Borisa Aleksejevi�a. No, mora se imati na umu da se samo u tre�em �inu taj postupak odvija jasno i otvoreno;  u tom �inu je, tako�e, prvi put pomenuta Moskva kao Ninino idealno mesto iz ma�te i snova. Njen usklik ozna�ava tek zna�enjima bogat po�etak tog procesa. Ipak, svi sastojci su tu: reditelj i glumica koja igra Ninu svesni su drame kao celine i na osnovu tog znanja mogu da grade i uobli�avaju zavr�etak drugog �ina. U stvari, tekst ih podsti�e da pre pauze publici po�alju odre�enu vrstu emocionalne poruke ne ba� precizne sadr�ine, ali jasne i �iste po tonu, raspolo�enju i emocionalnom usmerenju, poruku koja se ubrzo dovodi u vezu sa zna�enjem pravca u doslovnom smislu re�i, jer ukazuje na put ka Moskvi. Da pogledamo na�in na koji je to ostvareno u detaljima:(8)

TRIGORIN: (....) I  sve se svodi na to da umem da slikam samo pejza�, a da sam u svemu ostalom la�an, la�an do sr�i.
NINA: Vi ste suvi�e zauzeti poslom i nemate ni vremena ni volje da shvatite svoj zna�aj. Nekad ste nezadovoljni sobom, ali za druge ste veliki i divni! Da sam ja takav pisac kao vi, �rtvovala bih gomili svoj �ivot, ali bih bila svesna da je njena sre�a u tome �to se ona uzdi�e do mene; i ona bi me vozila u ko�ijama.
TRIGORIN: E, ba� u ko�ijama... �ta sam ja, Agamemnon?
NINA: Za takvu sre�u kao �to je biti knji�evnica ili glumica � ja bih podnela i prezir svojih bliskih, nema�tinu, razo�arenje, �ivela bih na mansardi i jela samo suvi hleb, patila bih od nezadovoljstva samom sobom, od svesti o svojim nedostacima, ali zato bih tra�ila slavu... pravu, bu�nu slavu ... (pokriva lice rukama). U glavi mi se vrti... Ah!
GLAS ARKADINE ( iz ku�e): Borise Aleksejevi�u!
TRIGORIN: Zovu me... Sigurno treba da se pakujemo. A ne ide mi se.  (Okre�e se prema jezeru). Eto, pogledajte kako je lepo! Divota!
NINA: Vidite li na suprotnoj obali ku�u i park?
TRIGORIN: Vidim.
NINA: To je imanje moje pokojne majke. Tamo sam se rodila. Ceo �ivot sam provela pored ovog jezera i poznajem na njemu svako ostrvce.
TRIGORIN: Lepo je tu kod vas! (Spaziv�i galeba) A �ta je to?
NINA: Galeb. Konstantin Gavrilovi� ga je ubio.
TRIGORIN: Lepa ptica. Iskreno, ne ide mi se (...) (Bele�i ne�to u notes)
NINA: �ta to pi�ete?
TRIGORIN: Onako, zapisujem... Tema (...) za malu pri�u. Na obali jezera od detinjstva �ivi mlada devojka, ovakva kao vi; voli jezero kao galeb, i sre�na je i slobodna kao galeb. Ali slu�ajno je nai�ao �ovek, video je i prosto iz dosade upropastio � kao ovog galeba.
ARKADINA (Pojavljuje se na prozoru): Borise Aleksejevi�u, gde ste?
TRIGORIN: Odmah! (Polazi i okre�e se prema Nini; pred prozorom, Arkadinoj) �ta je bilo?
ARKADINA: Ostajemo! (Trigorin ulazi u ku�u)
NINA (Prilazi rampi; posle kra�eg razmi�ljanja):  (To je) San!
Zavesa; Kraj drugog �ina.

Naravno, ovde ne mogu da se razmotre svi, pa �ak ni ve�ina o�aravaju�ih detalja izuzetno suptilne i prefinjene kompozicije ove scene. �ehov ju je obdario zadivljuju�im bogatstvom razli�itih elemenata me�usobno povezanih i koji se na najbolji na�in dopunjuju. Sve u svemu, to je uspeo da ostvari takvom lako�om i prirodno��u, da je odmah na po�etku stvorio utisak iskrenosti, jednostavnosti i otvorenosti dijaloga li�enog bilo kakve zamr�enosti. Ipak, mislim da svakim novim i preciznijim �itanjem, vi�eslojne dimenzije ovog teksta bivaju sve vidljivije, pa �ak i kada je re� o �isto opa�ajnom i neprofesionalnom �itanju. �to se ti�e �itanja koje preduzimaju profesionalci spremni da zaigraju predstavu na sceni � ono ima zaista pozori�ni rezultat: to je pravo i �istinsko� razumevanje teksta u kome u�estvuje reditelj kao i glumci i glumice kojima su uloge i dodeljene. U ovom slu�aju, reditelj i glumica koja igra Ninu treba, izme�u ostalog, da budu sposobni za svaku aluziju koja se direktno odnosi na dihotomiju snova i stvarnosti. Mnoge od tih aluzija posredovane su kroz delanje same Nine, kao �to je, recimo, zami�ljena slika preterano ohole i uspele glumice u ko�iji (koju suptilnom primedbom o Agamemnonu Trigorin majstorski �spu�ta na zemlju�, daju�i Nini do znanja koliko je preterala); sli�an je i razgovor o patnji gladnog glumca �prezrenog u dru�tvu i odba�enog od ljudi� koji se �rtvuje gomili da bi je uzdigao sve do sebe; misao o ute�noj ulozi op�te, neizmerne slave, nerealna, stereotipna i idealisti�ka, na �ije samo pominjanje Nina i doslovno ose�a vrtoglavicu. Sve to treba da imaju u vidu oni koji pripremaju predstavu kre�u�i se izme�u opipljivog i apstraktnog, slobode i odre�enih pravila, realnosti i ma�te.
Sada bih hteo da opi�em ba� sam kraj �ina, koriste�i pri tom ne�to preciznije termine. Naime, Trigorinovo izlaganje predlo�enog zapleta za pri�u koju namerava da napi�e � koje predo�ava �etvorostruku analogiju izme�u Nine, njegove zami�ljene heroine, upravo ubijenog realnog galeba i ideje o galebu kao figuri pesni�kog pore�enja � to izlaganje je, dakle, jedan od najbitnijih trenutaka u �itavoj drami, koje tvori posebnu vezu sa samim njenim naslovom. Ono tako�e pridaje dihotomiji umetnosti i �ivota jedinstvenu me�avinu snovite ne�nosti i agresivne sile, kao �to �e iskusiti i sama Nina na kraju scene. Po�to je ba�ena u vrtlog potpuno suprotnih ose�anja, takva su i njena uop�tena zapa�anja o umetnosti i glumcima, preterano divljenje prema Trigorinu kao umetniku, ali i slepa zaljubljenost u njega kao mu�karca, njeni snovi o budu�nosti, ali i reakcija na Trigorinov trezven pogled na umetnost i sagledavanje sopstvenog polo�aja u svemu tome. Dakle, re� je o me�avini gorkog i slatkog u isto vreme, a takva je i ne�no hladna pri�a koju o njoj namerava da napi�e sam Trigorin. Pored toga, Nina je zajedno s njim ba�ena u realnost i nalazi se izme�u straha od presecanja tanke niti koja ih na neki na�in povezuje (jer ako Arkadina odmah krene za Moskvu kao �to je planirala, oni bi sakupili hrabrost i izmenjali adrese) i nade da �e u�vrstiti poseban odnos koji su upravo uspostavili (ako Arkadina i Trigorin ostanu barem malo, njih dvoje �e imati vi�e vremena da budu zajedno). Arkadina donosi odluku, ali u tom trenutku ne sumnja �ta je sve stavila na kocku. Kada, dakle, Irina Nikolajevna najavljuje da ostaju, Nina prima tu informaciju. Ovde �ehov jasno i izri�ito tra�i od reditelja i glumca da se uspori ritam predstave, kako bi se Nini ostavilo vremena da razmisli. Dakle, glumica potpuno menja izraz lica i kre�e se lagano ivicom pozornice. U tom trenutku, sva konfliktna ose�anja koja su je razdirala i sva apsorbovana emocionalna energija stapaju se u jednu re�: �San!�
Taj usklik, u stvari, dolazi kao direktna reakcija na vest da Trigorin ostaje na imanju. Izme�u ostalog, Nini ova �injenica pru�a priliku da u realnosti poku�a da ostvari san o vezi sa Trigorinom, istinsku vezu koja bi bila pravo otelotvorenje njenih ma�tanja kojima se godinama hranila. Sve to, pa i mnogo vi�e, izra�eno je samo jednom jedinom re�ju. Taj usklik za Ninu ozna�ava pravu prekretnicu i po�etak je njenog aktivnog traganja za sre�om u stvarnom svetu. Ta njena aktivnost �ini je jednim od najnetipi�nijih �ehovljevih karaktera. Usklik: �San!�, me�utim, predstavlja tipi�an �ehovljev prividni paradoks, jer je Ninina prekretnica, na kojoj ona iz  sanjala�ke pasivnosti prelazi na polje relativno sna�ne aktivnosti, obele�ena ba�, izme�u svih drugih izraza, re�ju �COH!�. Ovaj usklik ima veoma jasne implikacije i podrazumeva da �snovi po�inju da se ostvaruju� i da stvarnost po�inje izvanredno da korespondira s njenim najtajanstvenijim, najsuptilnijim snovima. To je linija vodilja predstave i savr�eno se o�itava na osnovu samog teksta. Ali, to je istovremeno i jedan od najslikovitijih ispoljavanja �ehovljevog stalnog preplitanja fenomena iluzije i ma�te, kao mo�ne motivacione snage u ljudskom �ivotu.
U zaklju�ku izlaganja posve�enog GALEBU, vrati�u se na ulogu Moskve, ali i publike u delu drame o kome je bila re�. Naime, Moskva je tamo gde Trigorin i Arkadina normalno �ive i rade; u tom gradu je njeno pozori�te, tamo on pi�e. Za seosku devojku Ninu to je stvarno mesto, u kome snovi mogu postati stvarnost. Publika u tom trenutku jo� nije u potpunosti svesna toga, iako se prisustvo Moskve mo�e ve� intuitivno naslutiti, da bi u daljem toku predstave postalo potpuno jasno i vidljivo. Ipak, kada se gledaoci odvoje od sveta umetnosti i ma�te koji ispunjavaju pozori�nu salu, upu�uju�i se ka stvarnom svetu pauze � u kojem vi�e ne predstavljaju deo izmi�ljenih i izma�tanih relacija � oni �e sa sobom poneti, iako podsvesno, neposredne i obrnute analogije i paralele izme�u umetnosti i �ivota, podstaknute dramom i eventualno poja�ane predstavom. U svetu isprepletenih mre�a zna�enja i paralelizama, Moskva ovde zauzima sredi�nju ulogu. Ali, ona je istovremeno i stvarnija i bajkovitija nego Ninin seoski dom. Umetnost koja je sama po sebi polje ma�te, u Moskvi je stvarnost koja je u ovom trenutku  za Ninu samo udaljeni san. Ne�to kasnije u komadu, toliko sanjani grad postaje mesto gubljenja iluzija, razo�aranje... ali to je ve� druga pri�a.
Sa stanovi�ta publike u svemu ovome postoji i jedna dodatna dimenzija: pozori�na predstava GALEB trebalo bi da se izvodi u velikom gradu (komad je prvi put izveden u Petrogradu, a potom u Moskvi). Suprotno slu�aju TRI SESTRE, �ini se da glavna dru�tveno-geografska dihotomija u GALEBU nije bila bezuslovno usmerena isklju�ivo na Moskvu, nego na su�eljavanje seoske/provincijske Rusije i dva najve�a grada, uklju�uju�i su�tinske razlike u pozori�tima u svakoj od ovih sredina, kao i u predstavama koje se u njima igraju. Ali, za gledaoce, Moskva i njeno pozori�te nisu samo obi�na stvarnost; oni oli�avaju specifi�nu stvarnost pozori�nog iskustva u kojoj i oni sami u�estvuju upravo u trenutku dok gledaju predstavu GALEBA. Prema tome, oni imaju povlasticu da u�ivaju u jednoj, u velikoj meri slo�enoj i vi�eperspektivnoj panorami celokupne mre�e zna�enja koja se prepli�u kroz �itavo delo. Ta panorama omogu�ava im da na pravi na�in uo�e kontrast izme�u Nininog shvatanja dihotomije stvarnosti i ma�te i obuhvatnijeg pogleda na ovu dvojnost koji im se pru�a, s obzirom da mogu u punoj meri da iskoriste perspektive koje im je �ehov nazna�io. Naravno, publika vo�ena na taj na�in sasvim dobro shvata da je Ninin san o Moskvi, otelotvoren u njenom o�ajni�kom, ali istovremeno i radosnom uskliku, u potpunosti neostvariv.

3. Sredi�nji usklik u Tri sestre

Ovaj deo izlaganja po�e�u povezivanjem Irininog identi�nog usklika vezanog za Moskvu s onim �to je re�eno u poslednjem pasusu prethodnog dela studije. Naime, sve �to sam rekao u vezi sa shvatanjem mesta Moskve u GALEBU, mnogo intenzivnije je prisutno u drami TRI SESTRE, budu�i da je tamo Moskva mnogo sna�nije prisutna s obe strane �rampe�. Unutar izmi�ljenog sveta predo�enog na sceni, sveta porodice Prozorovih, san o Moskvi  predstavlja jednu od najizra�enijih bitnih tema. Za �lanove porodice Prozorov Moskva je neostvareni san, bolje re�eno ona simbolizuje sve �to je suprotno njihovom stvarnom �ivotu, bar onakvom kakvim ga oni vide. Ona je simbol svega �to je dobro i vredno, dok  je sumorna provincijska realnost sinonim za neuspeh, proma�enost i gor�inu. Istovremeno, u svetu publike kojoj je predstava namenjena, Moskva predstavlja najstvarniju i najopipljiviju realnost, budu�i da je komad bio naru�en za moskovsko pozori�te, da bi bio izveden pred moskovskom publikom. U tom pogledu, ni jedna predstava ove drame, bilo gde drugde na svetu, ne mo�e na isti na�in i tako uspe�no da predo�i taj veliki nesklad u samom delu, sudar sna�nih scenskih slika sanjane Moskve i stvarnog, realnog i opipljivog saznanja o tom gradu, koje ima sama publika. Uzimaju�i u obzir takvu pozadinu, pogledajmo na koji na�in �ehov priprema sutuaciju koja kulminira Irininim usklikom. Naime, Irina je prisutna na pozornici gotovo od po�etka drugog �ina i na njoj ostaje sve do samog njegovog kraja. Ona dolazi ku�i umorna i iscpljena posle napornog dana, �ele�i da se odmori, kako bi se kasnije malo razonodila s porodicom, bliskim prijateljima i maskiranim gostima koje o�ekuje sa karnevala. No, jedna po jedna, njene �elje u pogledu te ve�eri se brzo izjalovljuju, tako da je okolnosti nametnute situacije primoravaju da se vrati snovima koji je ispunjavaju... Ona ma�ta o odlasku u prestonicu, idealnoj ljubavnoj vezi i sasvim druga�ijem, ispunjenijem �ivotu. Ali, te njene �elje niko ne uzima u obzir. �ak je i Tuzenbah, ina�e strasno zaljubljen u nju, sa�ekuje sa, ko zna kojom po redu, ljubavnom izjavom u najnepogodnijem mogu�em trenutku. Ve� prili�no optere�ena svim �to se de�ava, Irina gleda kako Nata�a drsko i samovoljno otkazuje gostoprimstvo gostima sa karnevala; tu su i vesti o Andrejevim gubicima na kocki kao i Ver�injinov �urni odlazak zbog demostrativnog poku�aja �eninog samoubistva; Ma�ina nervozna reakcija na to; Soljonijeve razdra�ljive prepirke, a potom i njegov gnevni odlazak; Andrej koji se ponovo iskrada iz ku�e i be�i na kartanje, tako da i ostali napu�taju ku�u s namerom da se zaista zabave i provedu. Svi ti doga�aji su za Irinu frustriraju�i, neprijatni, pa �ak i bolni i neprestano se gomilaju. Ona prihvata sve te pojedina�ne udarce prili�no pasivno i potpuno pomirena sa sopstvenom bespomo�no��u. Ali, kao da to sve nije dovoljno, jer se iz neke od sporednih soba iznenada pojavljuje Soljoni. Svi su oti�li i on je sam s Irinom.
SOLJONI (u nedoumici): Nema nikoga... A gde su svi?
IRINA: Oti�li ku�i.
SOLJONI: �udno. Vi ste sami ovde?
IRINA: Sama. (Posle pauze) Zbogom.
SOLJONI: Malopre sam se pona�ao(...) netakti�no. Ali, vi niste kao ostali, vi ste (...) �isti, vi vidite istinu... Jedino vi mo�ete da me razumete. Ja volim, duboko, beskrajno volim...
IRINA: Zbogom. Molim vas, odlazite.
SOLJONI: Ja ne mogu da �ivim bez vas. (Ide za njom) Oh, (kroz suze) sre�o moja! O vi lepe, divne o�i (...)
IRINA (hladno): Prestanite, Vasilije Vasilji�u!
SOLJONI: Prvi put vam govorim o ljubavi i kao da nisam (...) nego na drugoj planeti...  No, svejedno. Silom �ovek ne postaje mio, dabome... Ali, ne smem imati sre�nih suparnika... Ne smem... Kunem vam se svim svetim da �u svakog suparnika ubiti!(...)
Ova scena je iznenena�uju�a i razdra�uju�a za publiku gotovo isto koliko i za Irinu. Soljoni je li�nost od koje se najmanje o�ekuje da se oglasi ljubavnim priznanjem. Irina je sada na ivici snaga i �ini joj se da gubi razum. U pore�enju sa Soljonijevim priznanjem, Tuzenbahove prethodne ljubavne izjave �ine se kao prava muzika za njene u�i. I ba� tada ulazi Nata�a, isto tako nepo�eljna kao i Soljoni. To je neugodan i mu�an momenat za sve prisutne. Naime, Nata�a saop�tava Irini da treba da se preseli kod starije sestre Olge i svoju sobu oslobodi za njenog sin�i�a Bobika. Irina je suvi�e premorena i iscrpljena da bi se s njom prepirala, te takav predlog prihvata bez protivljenja. Iako se o tome nisu prethodno dogovarale, Nata�a, koja sebe smatra pravom gazdaricom, bez problema mo�e da uzurpira svaki deo ku�e.
U svakom slu�aju, ovaj doga�aj jo� pogor�ava Irininu situaciju, jer je bez ikakve nade, prava na sopstvenu privatnost, ali i bez ljudi koje voli. Brat joj je ponovo oti�ao na kockanje, a �ovek koga prezire upravo joj je uputio ljubavnu izjavu �za�injenu� pretnjama. Veoma jasno �uje snahu Nata�u kako razgovara s ljubavnikom Protopopovom i prihvata njegovu ponudu za izlazak. Nata�a se preobra�ava u jednom trenutku, pa od majke zabrinute za bolest sina i nervozne gazdarice neraspolo�ene za goste, odjednom postaje vesela koketa spremna za svaku vrstu neverstva. Irina ponovo ne reaguje, jer joj ose�aj beznade�nosti i aristokratsko vaspitanje ne dozvoljavaju da prasne i uprkos svemu, bude neu�tiva. Poput neke biljke na vetru, ona se lagano slama pod sve ja�im udarcima sudbine... A zatim, kao da ni to nije dovoljno, neki gosti se vra�aju (Kuligin i Ver�injin) i ispituju je: za�to su gosti oti�li (zato �to ih je Nata�a oterala), gde su ostali iza�li (na ulicu), gde se izgubio Andrej (pobegao da se kocka), �ta je s Nata�om (vara mu�a)...
Tada se ku�i vra�a i Olga, najstarija sestra, koja je tako�e premorena i iscrpljena. Preokupirana sopstvenim problemima i stra�nom glavoboljom, ona ne prime�uje Irinino stanje.
OLGA: Glava me boli, glava... Andrej je prokartao... sav grad govori... Idem da legnem. (Odlazi.) Sutra sam slobodna... O, bo�e moj, kako je to prijatno! Sutra slobodna, prekosutra slobodna... Glava me boli, glava... (Odlazi)
IRINA (sama): Svi odo�e. Nema nikoga.
(Sa ulice se �uje harmonika; dadilja peva uspavanku)
NATA�A (u bundi i kapi prolazi dvoranom; za njom sobarica): Za pola sata �u se vratiti. Samo da se malo provezem.
IRINA (ostav�i sama, �eznutljivo): U Moskvu! U Moskvu! U Moskvu!
(Zavesa, kraj drugog �ina).
Sredi�nji usklik u ovoj drami mnogo neposrednije je vezan za prethodnu scenu nego �to je to slu�aj s usklikom u GALEBU. Ovde ne�u govoriti o njegovoj povezanosti s bli�im i daljim scenama, monolozima i dijalozima, kao i o mnogobrojnim aluzijama na Moskvu, kojih ima u �itavom tekstu drame. Sada bih �eleo da uka�em na koji na�in �ehov uspostavlja, ali i kida vezu izme�u Irine i publike. S jedne strane, pri�a o sve ja�im udarcima sudbine koje Irina stoi�ki podnosi, pri�a je o porastu saose�anja gledalaca prema Irini. Po�to je svi ostave, ona se okre�e publici kao poslednjem pribe�i�tu i to je prizor koji zaista para srce. Bespomo�no ponavljanje imena grada kao apsolutne negacije svega �to ju je pred na�im o�ima slamalo i kona�no dotuklo, predo�ava samu Moskvu kao simbol vi�eslojnog zna�enja: Moskva je istinska suprotnost Andrejevom kockanju, Soljonijevom priznanju, Nata�inom drskom pona�anju i neverstvu itd. itd. Ona je, u stvari, odgovor na sve te nesre�e. Gledaoci, koji imaju junakinjino poverenje, u potpunosti saose�aju s njom i njenom �e�njom za ne�im �to �e je naterati da  zaboravi doga�aje oko sebe, podigne glavu visoko i da joj o�i zasjaju. I kada Irina to �ne�to� nazove Moskvom � neka joj bude...
Ipak, nije sve toliko jednostavno. Moskva  je stvaran, postoje�i grad, daleko od toga da bude san, iluzija. To je jedan od razloga �to je nerealnost i neostvarljivost te ideje u drami toliko o�igledna. Potpuno je o�ekivano da takav san i intenzitet njegovog pro�ivljavanja, ali i njegova veza s Moskvom kao pravim, stvarnim gradom, bude u toj meri neumeren i tako su�tinski varljiv, da to onemogu�ava svaku identifikaciju publike s karakterima i likovima, posebno u drugim mestima i gradovima. U tom pogledu mo�e se re�i da je Moskva odabrana namerno i promi�ljeno, s funkcijama i zna�enjima koja se radikalno razlikuju od simbola i slika �vi�njika� i �galeba� u istoimenim dramama. Kako sam ve� rekao, to je mnogo razumljivije moskovskim gledaocima � autenti�noj publici predstave �ije svakodnevno iskustvo protivre�i najintimnijim razmi�ljanjima likova u ovom delu.
Ipak se mo�e re�i da, kao celina, drama predstavlja raznovrstan spoj tih prividnih protivre�nosti. Naime, ona je zasnovana na su�eljavanju i spajanju nepotpunih spoznaja likova sa spoznajama i do�ivljajima samih gledalaca. Potpuniju i detaljniju analizu ovih odnosa ostavi�emo za neku drugu raspravu: za sada je dovoljno re�i da Irinina poruka, upu�ena sa scene gledaocima, koji su za trenutak ostavili svakodnevnicu i do�li u pozori�te,   njen tamni, �e�njivi usklik: �U Moskvu!�, treba da podstakne gledaoce da zastanu na samoj sredini komada i promisle: ne samo o moskovskom snu Prozorovih, a sa sigurnog �realisti�kog� stanovi�ta svog stvarnog moskovskog �ivljenja, nego i o toj sopstvenoj realisti�koj svakodnevici � sa stanovi�ta idealisti�ke, sanjane Moskve porodice Prozorov. Stoga se ove dve Moskve prepli�u kao dva svetle�a tela bacaju�i zrake �as na jednu, �as na drugu stranu. Naravno, ovde nema mogu�nosti da se detaljno analizira, niti utvr�uje krajnji rezultat tog procesa. Na ovom mestu mogu samo da ka�em da je �ehov izna�ao mo�no sredstvo da usmeri pa�nju publike na pitanja odnosa �ivota, stvarnosti, umetnosti i iluzije, pitanja koja su ga kao umetnika zaokupljala �itavog �ivota. Kao rezultat svih tih razmi�ljanja u jednom i drugom smeru, mo�e se izraziti ozbiljna sumnja u na�e, �esto neobazrive i olako izre�ene ocene kojima ne�to kvalifikujemo kao �realisti�ko�, ili ga pak ozna�avamo kao �sanjala�ko�. Dakle, iz svega re�enog proizlazi da sna�nom, ali i ve�tom �ehovljevom preispitivanju nisu izlo�eni ni realnost ni ma�ta, ve� �ematsko i dogmatsko shvatanje razlike koja postoji izme�u njih. S tog stanovi�ta, �ehovljeve drame, posebno ove dve o kojima smo govorili, �ine se u najmanju ruku isto toliko prevratni�ke u odnosu na uobi�ajeno, realisti�ko prikazivanje teatarskih iluzija koliko su to drame Pirandela i Brehta, ina�e mnogo vi�e vrednovane u pomenutom smislu.
(Prezentovano na 12. kongresu Internacionalne federacije za teatarska istra�ivanja u Moskvi, 12. juna 1994)

S engleskog prevela Milica BANI�