�ovek mo�e da vidi kako je na svetu i bez o�iju � citira Svetislav Jovanov iz �ekspirovog KRALJA LIRA, naizgled sasvim bezazleno, na 24. strani svojih antiteatrolo�kih studija  (kako ih je sam podnaslovio a s naslovom ve� navedenim u na�em podnaslovu) mada se u ovoj autohtono zatamnjenoj �ekspirovoj viziji vi�enja bez vida, ne ba� sasvim vidljivo ali dosta precizno, nazire i pone�to presudno za antiteatrolo�ku autorsko-hermeneuti�ku volju, tj. poetiku samog Jovanova, sprovedenu u ovoj knjizi umalo bez ostatka. Ne mislimo li pri tom, dakako,  na vi�enje samo kao na primarni, individualni �in, na neku, dakle, tek senzornu vrstu uklju�ivanja u teku�i performans stvarnog � �to, po Jovanovu, ni samom �ekspiru nije strano � stvari �e biti za zeru jasnije. Da bismo stvari sagledali danas, nisu nam ni nu�ne ni dovoljne samo na�e o�i. Dostupne su, tj. u igri, i druge igre senzornog i trans-senzornog interfejsa koji nas nadilazi ili pak provocira, vidljiv ili nevidljiv, kao �to Jovanovljevu volju za tuma�enjem provocira ne samo hiperkanonizovani, deklarativno i od Jovanova potencirani tuma� �ekspira � Jan Kot, vidljiv do potrebe za analiti�kim podrivanjem njegovih �ekspirovskih vizura, ve� i �itava teatrolo�ka i transteatrolo�ka kamarila autoriteta, da joj se u krajnjoj instanci, kao ni Kotu, ne bi kadilo i sladilo, ve� da se na primerno raskrivenim primerima uka�e na onu pustu �injenicu kraja dvadesetog veka �to veli da je svako pravo �itanje i upis. Takav gde relevantnim, iznova i uvek, postaju samo sam (proto)tekst i onaj ko ga poslednji �ita, tuma�i (tj. iznova pre-pisuje, za sebe i �itaoca svog tuma�enja), dok je sve ostalo korisna paraentropijska hermeneuti�ka aktuelizacija  metatekstualnog i kontekstualnog polja u kojoj sve mo�e ali i ne mora da zna�i, sem onog �to postaje poslednje stanje (meta)teksta. Pa prihvatila ga slede�a generacija �italaca ili ne, shodno �elji ili odsustvu �elje za novim upisom, koja i od njih �ini neku vrstu pisaca ili ne, aktivnih (poput ovog �to upravo post-pi�e) ili sasvim pasivnih � �to, dakle i ne �itaju, kao �to i u navedeni citat iz LIRA verovatno ne bi poverovali, kad ih ve� potreba/�elja nije naterala.
Kad smo se ve� iznova dotakli tog lirovskog citata, evo i jo� jedne njegove potencije u vezi s Jovanovljevim samodeklarisanim antiteatrolo�kim stavom. Kao �to Lir vidi bez o�iju, tj. vida, i Jovanov ubedljivo nastoji da u svoju mre�u tuma�enja ne uvodi logiku prizora/performansa izvedenu izvan teksta, tj. iz one �ekspirolo�ke sfere koja svoj cogito primetno, ili �ak upadljivo crpi iz glasovitih scenskih uprizorenja �ekspirovih komada. A �ak i kad �ini obrnuto, ne�to nalik na uput hipoteti�nom reditelju, kao na strani 33, s tajmingom ospoljavanja krivice lika Gertrude u HAMLETU, i to je ako ne  ba� skriveno, a ono kao pisano brisanjem, kao mastilom koje se van knjige i pisma i ne da lucidno upotrebiti. Hm. Eto zena i tamo gde ga nema, kao �to je i ova knjiga sva pozori�na a bez vidljivog pozori�ta u njoj. Prva podela, �to bi se reklo, ba� kao i za deo svojevremenih kriti�arsko-autorskih postmodernih igara Svetislava Jovanova oko Peki�a i Ki�a u nekim njegovim radovima i knjigama, �to ne treba da ostane nevi�eno, tj. nere�eno i kad izricanje nikud ne vodi. Bar uz ovu meta�ekspirovsku podelu.

A �emu to tj., to jest to jest?
Pa da ova Jovanovljeva antiteatrologija ne bi (p)ostala sasvim anti, jer ona to i nije, makar iz sasvim formalnog i vrlo vidljivog razloga. �to ona ne ka�e ne, ve� ka�e i ili ili-ili, ba� kao u naslovu njegove knjige ili naslovima tekstova koje ta knjiga sadr�i. �to joj samo ne nije prirodno stanje, sem kad nas o tome prirodno � kad je tekst u pitanju � dakle jezi�ki, �ak sasvim leksi�ki, iz pronicljive semio-aure �ekspirovih o�iglednih jezi�kih igara i dalekose�nih igara s jezikom obave�tava o bitnim polimorfnim i polisemi�kim �ekspirovim upisima koji izmi�u, a koji kod Jovanova bivaju odlu�no/odli�no uhva�eni, posle svih frajevskih �lunarnih tropa�, eirona i alazona, i ostalog u �ta  ili poverujemo ili ne. Recimo, kao ono �to je skoro predmetno o�igledno a (kao kod LIRA, tako�e) nevi�eno, poput demistifikatorske akcentuacije polisemi�nosti imena protagonista u �ekspirovom SNU LETNJE NO�I/SNOVI�ENJU U NO� IVANJSKU, gde nas zna�enjski raskrivena multioptika imena lika (Bottom) i njegovih figurativnih transmutacija (ass) sama po sebi vi�e privodi mo�i vi�enja ili �itanja nego mnogo �ta pre toga i drugde re�enog povodom ove �ekspirovske erototropne  �beskona�ne igre izme�u jave i sna, ali i izme�u Mo�i i Iluzije� (Snovi�enje u no� ivanjsku ili udaljeno ogledalo, str. 66).  Eto mo�i, bar u tuma�enju, a prostora posve�enog iluziji nam ionako ne fali, ne samo uz ovaj komad, ve� i u celoj knjizi koju upravo opisujemo.
Jer ako bismo, ne na kraju ali vrlo blizu, �eleli da bar skiciramo neko sistemsko � da ne ka�emo intencionalno-tematsko upori�te svih primerno jezgrovitih studija sabranih u ovoj knjizi, izbora ba� i nema. Ne zato �to u njoj nema takvoga upori�ta, ve� �to je vidljivo do napadnosti, �ak i na prvoj strani  uvodnog eseja posve�enog MAGBETU. �Radnja �ekspirove tragedije izni�e, ponajpre, iz praznine privida i najzad, iznova, i��ezava u prividu praznine�� � pi�e tu S. J. izme�u ostalog, najavljuju�i ujedno ono �to �e drugde imenovati metonimijskim vezama izme�u nivoa stvarnosti (str. 10), odnosom bi�a i privida (Kralj Lir ili �udo ljubavi, str. 17),  �kombinovanjem svih fenomena svakodnevice i fantazmagorije u ko�marnu dramsku mre�u�� (Magbet ili istorija nestvarnog, str. 10) nastoje�i da iz krugova tog ko�mara izvede o�igledne strukturalne izvodnice kroz trijadne sisteme razvoja aktanata/akcije i upisanih im klju�nih pozicija u uzoritim �ekspirovim delima. Od iluzionisti�ke trijade:  avet (prikaza) � uloga � duh (um) u HAMLETU, do one ni dalje ni bli�e od upisanog: senka � glumac � ludak u KRALJU LIRU � sve te trijade �ine neke od preciznijih operativnih alata Jovanovljevog tuma�enja, a �ematsku utemeljenost kad je �akspir u pitanju kao da crpu i iz onog �umobolnik, ljubavnik, pesnik � to su ti stvorenja�� �to bard li�no stavi u usta svom Tezeju iz lunotropno/erototropne igre u pet �inova �to smo je ve� pominjali s razlogom, ne samo �to ima i san i no� u naslovu.
A kad ve� pomenusmo ono intencionalno, �to bi mu ovde bilo ne�to kao poeti�ko, ili zanatski, ili voljno � intencionalna je i totalizuju�a post-pozicija najneposrednije zbiljske i tekstualne aktuelnosti iz koje Jovanov ne samo tuma�i ve� i re-interpretira i post-interpretira kako �ekspirove drame/komedije, tako i kriti�arske uplive Jana Kota i mnogih, mnogih drugih koji su se njima bavili menjaju�i njihovo emisiono polje u mnogo �emu, ne samo za sebe nego i za druge. U tim �esto konstruktivnim a �esto i dekonstruktivnim, kao �to je i red � tj. smisao ovog posla, post-post zahvatima, u analiti�koj magmi su stopljene i hronolo�ki jo� mlade vizure post-Hiro�ima&Au�vic, post-Gulag, post-Vukovar, post-Jul pa �ak i post-femino paradigmi te srodnih izazova primarnom i sekundarnom govoru o ljudskom na sredokra�i tragi�nog zeva izme�u �elje i Mo�i, bliskih �ekspiru i posle �ekspira samog. Ne �kodi, dakle, kao ni u onoj reklami, samo je em ozbiljnije, em ima i rezultata, makar  ponekad kao da se i sami osetimo neprijatno �to �ekspir nije znao �ta �e Derida zboriti o re-apparition (snatre�i i o Marksu), Lakan o... A bogme ni Kot, ba� uvek.
�alu na stranu, krug Jovanovljevih sa-govornika o datim temama imponuje, kao i izbor njihovih dela, koji uz obave�tenost i akribiju ukazuje i na dobar ukus. Benjamin � naravno, Barker � da, da, Majnard Mek � hvala, Fraj � o, to smo ve� rekli, Vendi Vol �  oh, yeah... A �ta je sa Zulfikarom Gouzom i njegovim bar pou�nim ogledom �Hamlet, Prufrok i jezik�? Zagubilo se?
Pa neka je. Ima dana, jer i ina�e o�ekujemo da ova odli�na i za �itanje podobna knjiga dobije svoj prirodni nastavak, ne samo zbog svega onoga �to je �ekspir napisao � a ovde nije ni dotaknuto, niti samo zbog onoga �to su Kot, Jovanov i ostali o tome pro�itali da bi �to�ta svoje napisali, ve� ponajpre zbog nas, pa bili teatrolozi, antiteatrolozi, postteatrolozi ili samo puki �itaoci �eljni pameti, dara i znanja drugih.

I na kraju jedna postgenolo�ka napomena.
Me�u jo� va�e�im po�tapalicama koje nisu i��ilile s dvadesetim vekom  stoji ono pre-post-pravilo da �emo umesto o filozofiji velikih sistema ili filozofiji uop�te ubudu�e uglavnom govoriti o filozofiji aforisti�kog razgovora ili naprosto teoriji sa malim �t�. Jer drugoga uglavnom i nema, sem u upornim reprintima. Tim povodom, rado bismo dodali, myself and I, da iako, uprkos svojoj jezgrovitosti iskaza, ne korespondira s pravim analogonom teatrolo�kom genomu po datoj aforisti�koj osnovi, samoproklamovana antiteatrolo�ka praksa Svetislava Jovanova ukazuje veoma zanimljiv otklon ne samo od mainstreama u ovoj oblasti pisanja/mi�ljenja ve� i od mnoga �ega drugog �to se danas post-pi�e. Mislimo li pak o onom sa malim �t�, e tu bi ve� bilo mesa za ovo tekstualno telo, ali bi onaj njegov kreativniji deo, neka vrsta organske glave pisma S. Jovanova koja, ne  po du�nosti, ve� po produktivnoj utopljenosti u pisanje, iznutra korespondira i s erosom stvarala�tva bila prikra�ena. U nedostatku boljeg re�enja stavi�emo ta�ku. A ostalo �e autor ve� dopisati sam. Nadajmo se � uskoro.