Nedavno sam u Konaku kneginje Ljubice posmatrala sliku Milo�evog konaka u Top�ideru. Na slici, pred konakom jedno malo tanko drvo. Da ne znam u �ta je kasnije izraslo, te�ko da bih prepoznala da je to platan. I tu pomislih kako je divno biti ba�tovan.
Ula�ete svoj rad i svoje profesionalno ume�e u ne�to �to �e slu�iti generacijama. Pod tim va�im drvetom igra�e se deca, zakaziva�e se prvi sastanci, hladi�e se umorni prolaznici, sve dok ne dopadne u ruke nekoj gradskoj vlasti koja je umislila da ure�enje parkova mora da zapo�ne se�om drve�a. No, to je ve� neka druga pri�a. Ipak, bar kada se primi�ite penziji i svodite �ivotni bilans, imate utisak da ste uradili ne�to korisno i da �e vas va�e delo nad�iveti.
Sli�no je i sa graditeljima. Ima li ve�eg zadovoljstva od dovo�enja dece ispred gra�evine koju je stvorio neko od njihovih predaka? Pa im onda pokazivati crte�e i obja�njavati kako je ma�ta postajala stvarnost � ve�na, neuni�tiva � sve dok nekom ne padne na pamet da zarati protiv celog sveta. No, i to je ve� sasvim druga pri�a. U normalnim okolnostima, ako bi se one uop�te mogle definisati, i gra�evina je delo koje �e na razli�ite na�ine slu�iti pokolenjima. A �ta je sa delom jednog pisca? Kome i koliko ono slu�i? Gotovo svi pisci koje sam imala prilike da upoznam uporno su mi tvrdili da oni kad pi�u nikada ne razmi�ljaju kakav �e to utisak da ostavi na �itaoce. I uvek bi upotrebljavali isti argument. �Vi in�enjeri samo slu�ite drugima, zadovoljavate njihove potrebe, a mi smo stvaraoci, imamo svoje unutra�nje potrebe, pa ko voli nek �ita.� Priznajem, nisam im verovala. Znaju�i sa koliko pa�nje prate liste �itanosti svojih knjiga, delovalo mi je to kao poza. Pa �ak i tako shva�ena, bila mi je �udna, gotovo sebi�na. Verovala sam da i pisac, kao i svako drugi, mora da radi ne�to za op�te dobro, da razmi�lja o tome kome se obra�a i koju poruku �eli da prenese. Be�e to vreme kada zauzimanje stavova o bilo kom pitanju ba� i nije bilo u modi, pa se moglo, sa razlogom, postaviti pitanje za�to bi se pisci razlikovali od drugih ljudi. Posle je do�lo vreme u kome su se doga�ali i ljudi i re�i, i gotovo da sam za�alila �to sam mislila da i pisci moraju biti javni poslenici. Ali, i to je ve� neka druga pri�a. Za razliku od tih mojih poznanika, �ije �e ro�endane mo�da neko obele�aviti kroz sto ili dvesta godina, a mo�da i ne�e, jedan njihov prethodnik, Jovan Sterija Popovi�, nije imao nikakvih dilema za koga i za�to pi�e. Dovoljno je pogledati njegove Milobruke pa videti da je to slika o nama, na�oj naravi i karakteru. Ostaje pri tome nejasno kako je Sterija, bore�i se sa tim naravima i kao profesor Visoke �kole i kao na�elnik u Ministarstvu prosvete, imao snage da o svemu tome govori bez mr�nje i strasti, pa �ak i da kroz s�m prefiks �milo� poku�a da ubla�i svoj stav. Imaju�i u vidu da se on zapravo relativno rano, pre vremena, povukao sa svih poslova, reklo bi se da su ga te na�e naravi i te kako zamorile i da je u nekom trenutku re�io da odustane od dalje borbe. Ipak nastavio je da pi�e. Da li se nadao da �e, ostavljaju�i taj pisani trag u kome �e predstaviti na�e �strasti i sebi�nosti�, jer sve drugo, ��to je bilo dobro opisa�e istorija�1, mo�da uticati na pokolenja da budu druga�ija, da ne ponavljaju iste gre�ke. Pa�ljivim i��itavanjem njegovog dela sti�e se utisak da je, prihvataju�i nemogu�nost da promeni svoju sredinu, re�io da se obrati onima koji �e do�i posle njega. Mogu�e je da je on verovao da sadi svoj platan, ali mi smo se, na�alost, pokazali kao krajnje nepa�ljivi �itaoci i niko, ili gotovo niko, nije seo u njegovu senku da makar o svemu na miru razmisli. Jesmo li danas, dvesta godina kasnije, druga�iji ili smo ba� onakvi kako je Sterija video na�e pradedove? Po�imo redom.
Znamo li danas odgovor na pitanje kuda idemo, ili i danas, ba� kao i njegovi �rodoljupci�, glavinjamo levo, desno, onako kako nas vode samozvani �o�evi nacije!�. Skorija istorija nas u�i da se nismo pomerili sa mrtve ta�ke. Spremni smo da nektriti�ki prihvatimo svaku ideju. Jo� gore, jer tu �ak i nije re� o idejama. Spremni smo da krenemo za svakim vo�om, i ne pitaju�i kuda nas vodi. Dovoljno je da bude glasan, da se busa u prsa i da nam pri�a o svetloj tradiciji na�ih predaka i eto nas spremnih da cve�em zasipamo tenkove i ne razmi�ljaju�i kuda to oni idu i ko �e pod njima i u njima poginuti.
Sterija nam je lepo rekao ��to je bilo lu�e, preteranije, nesmislivije, to je imalo vi�e uva�atelja, glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki �ovek sklonjen na �rezvi�ajnosti, pa kad ne zna da mo�e biti nesre�e, tr�i kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu re�2. Sedamdesetak godina kasnije, oni koji nisu �uli ili nisu hteli da �uju ove re�i posla�e 1300 kaplara, gotovo sve �to je u Srbiji bilo od obrazovane mlade�i, da uludo izgine, a slede�ih sedamdeset godina �kolske ekskurzije obilaze taj spomenik njihovoj nesre�i i hrabrosti, a na�oj ludosti. I za svo to vreme nikoga nema da pita: za�to i �emu. Da li je onda �udno �to smo, po�etkom devedesetih, sa nedopustivim mirom gledali kako nam vojna policija po hodnicima fakulteta juri studente hote�i da od njih napravi jo� lep�i i ve�i spomenik?
Na sre�u, neki su bili prilje�ni �itaoci Sterijinih dela i raspr�i�e se po celom svetu, daleko od Karlobaga i Virovitice. Na�alost, ne mali broj bio je i onih koji su poverovali da �otad�bina od njih tra�i �rtve� i �u�e�i, u nekom rovu, sa nevericom otkrivali da ta �otad�bina� ima i paliku�e, i ubice, i �tehni�are� i druge plja�ka�e. Mnogi se nisu ni vratili da o tome prozbore neku re�, makar i za neka druga pokolenja. Umesto njih, potekle su reke izbeglica. Jesmo li ih primili bolje od onih nesretnika �to u vreme �rodoljubaca� pre�o�e Savu? Sumnjam, no prepustimo njima da o tome sami sude.
Koliko nevinih mladih ljudi bi i danas bilo ovde, a koliko bi i dalje sedelo u svojim nerazre�enim ku�ama da je u svakoj �itanci na koricama pisala Sterijina pouka: �Nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebi�nost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mare�i ho�e li se time svojoj op�tini, ili svome narodu kakva �teta naneti. Sebi�nom je dovoljno, kad je samo njemu dobro i kad prostaka mo�e na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ne brine�.3 Ali ne, oni su u �koli bili zauzeti �itanjem o vremenu smrti, zla, deoba...
Stvarno, za�to u ovoj zemlji jo� niko nikada nije napisao �Vreme �ivota�? Da li je u Srbiji takvo vreme ikada i postojalo? Reklo bi se da nije. Reklo bi se da smo u jednom kratkom trenu, vi�e kao u blesku, zakora�ali ka toj nepoznatoj teritoriji, predvo�eni jednim �ovekom koji je nadasve voleo �ivot i hteo da �ivi. I nije pri�ao o patritozmu ve� o lepoti �ivljenja. Ka�u da su mu govori bili puni neobi�nih pore�enja. Morali su biti. U zemlji u kojoj je posle nekoliko vekova neko prvi put odlu�io da progovori o obi�nim malim stvarima koje �ine �ivot i nije bilo mogu�e na�i bilo kakva �obi�na� pore�enja. Zato je valjda i morao biti ubijen. Umesto da pi�emo nove, druga�ije �itanke, vratismo se u vreme smrti i velikih re�i. �Ostavite, kad se radi o slobodi, onda je po�tenje neznatna stvar.�4 Gotovo da je nestvarno kako ta re�enica izgovorena pre sto pedeset godina tako savr�eno opisuje na�e dana�nje vreme � ube�uju nas da je to vreme legalizma. Opet su nam usta puna rodoljublja i nekih �udnih mantri koje svi papagajski ponavljaju. Borimo se za zemlju u kojoj �e jedan njen deo imati �vi�e od autonomije manje od nezavisnosti�. Slu�amo to ve� gotovo godinu dana, i kao sa odobravanjem klimamo glavom i divimo se toj mudroj glavi koja je tako �ta smislila, a nema deteta da ka�e: �Manite se gluposti, ta car je go!� I to nas dovodi do klju�nog pitanja. Za�to svi �ute? Izvesno je da bi i danas bilo aktuelno da neko napi�e �Gramatika ljudi� ili �Ra�unica ljudi�, no to bi mo�da bio i preteran zahtev. Ne mora svako od nas biti Sterija i zapo�eti da pi�e svoje (ne)milobruke. Ali bi svako od nas ko o sebi voli da misli kao o intelektualcu bio du�an da makar javno progovori o onome �to nam se de�ava.
Generacija kojoj pripadam ro�ena je u vreme kada je postojala samo jedna ispravna re� i jedno ispravno mi�ljenje. Mo�da je tada i moglo da se na�e opravdanje za �utanje. Mo�da je tada i bilo prirodno da se �ita izme�u redova i da se sa divljenjem posmatra onaj ko je uspeo da nam taj prostor �izme�u� u�ini �itljivijim. Valjda je, usled tolikog �utanja, u zrelim godinama iz nas potekla bujica re�i. Be�e to vreme �govora mr�nje�. Verni nau�enim lekcijama iz istorije, progovorili smo re�nikom �ostatka zaklanog naroda�. Od �utologa i ketmana pretvorili smo se u seja�e otrovnih re�i. I u toj kakofoniji zla, slabo se �uo glas razuma. Sa govora mr�nje pre�li smo na ��utnju mr�nje�, kako to nedavno re�e prof. Ranko Bugarski. Sa neskrivenim mirom slu�amo najbezumnije uvrede na ra�un razli�itih ljudi. Naravno ne reagujemo, a i �to bi, takvo je zadovoljstvo gledati kako nekog drugog zasipaju blatom. Nedavno, smo pro�irili repertoar sa jo� jednom novinom � �govorom anonimnih�. I samo je mali broj ljudi smogao snage da progovori o moralnom kredibilitetu ljudi koji hrle da nekog ocrne iz dubine svoje anonimnosti. Svi se utrkujemo da postanemo �duboka grla�. To je,verujem,dno dna do koga se moglo si�i. Dalje se vi�e ne mo�e, bar ne re�ima. Lako je bilo Steriji. On je poku�ao sve �to je bilo u njegovoj mo�i da ne�to uradi za op�te dobro. Onda nam je rekao sve �to je imao da nam ka�e o nama samima. O�inski nas je posavetao da o tome razmislimo, da se uzmemo u pamet i mirno okon�ao svoj �ivot. A mi? Ho�emo li isto tako mirno usnuti kada za to do�e vreme? Ho�e li nam savest biti mirna �to smo dozvolili da se zatru sve moralne vrednosti? Tu�na je istina da na�u dana�nju vlast, ba� kao i onu iz Sterijinog vremena, ne interesuje op�te dobro. Brojni doga�aji nam svakodnevno jasno ukazuju da je onima koji su na vlasti, kao i onima koji se za nju bore, stalo samo do njihovih malih li�nih interesa. Logi�no je da im je mnogo lak�e da to ostvare ako se u dru�tvu relativizuju sve vrednosti, ako se narod zamori od afera i po�ne da veruje da su svi isti, da je lopovluk na�e prirodno stanje, da je nemogu�e razlikovati dobro od zla, jer dobra, u stvari, i nema i ne mo�e ga ni biti. A za svaki slu�aj, doda�emo tome i neki nere�en nacionalni problem, pa zar je onda va�no ko je u ratu po�inio zlo�in, a ko nije. Istorija nas u�i da u svakom ratu ima zlo�ina. Jo� nam niko nije, istina, rekao da se ratovi i vode zato da bi ljudi mogli da �ine zlo�ine. Ali, ko zna, mo�da �emo i to do�ekati. Na delu je vre�anje inteligencije normalnog �oveka. A on �uti i trpi iz samo njemu znanih razloga.
�Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogre�ke prikrivali, u povesnici u�ili, koliko je ko od predaka na�ih juna�kih glava odrubio, a ne i gde je s puta si�ao; donde �emo hramati i ni za dlaku ne�emo biti bolji�5 � dopire nam negde iz daljine Sterijin vapaj. Nismo ga �uli kad je bilo najpotrebnije, ne�emo da ga �ujemo ni sad kad smo i sami iskusili tu gorku lekciju. Mo�da bismo danas, kao svojevrstan poklon za dvestoti ro�endan, mogli da progovorimo. I svima onima koji vam budu rekli da sad nije vreme da se o tome pri�a, kad nam je, eto, zemlja ugro�ena i ne zna se ni gde su joj granice, i da tim dosadnim insistiranjem na moralu, razumu i po�tenju vi,u stvari samo podrivate �na�u stvar� i uni�avate svoj narod, vi slobodno poru�ite �da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego pou�iti ga i osvestiti, kako se i u najve�oj stvari umeju poroci dovijati, svaki �e blagorazuman rodoljubac sa mnom biti saglasan�6.
Ako danas ne progovorimo, za deset, sto ili dvesta godina ne�e biti nikog ko bi o nama mogao ne�to da ka�e, ne�e se znati ni da smo postojali, osim kao nemi sau�esnici propasti jedne zemlje u kojoj smo se svi rodili. Ostaje nada da �e makar neko nad�iveti njihovo vladanje i na�e mirno sau�estvovanje i kona�no pro�itati Steriju.

Autorka je profesorka Elektrotehni�kog fakulteta u Beogradu i predsednica Upravnog odbora Alternativne akademske obrazovne mre�e (AAOM)

1 Rodoljupci. Predgovor
2 Isto.
3 Isto.
4 Rodoljupci (�utilov).
5 Rodoljupci, Predgovor.
6 Isto.