Danas u podne svi gra�ani na�e zemlje zastali su kao po komandi, ma �ta da su �inili u tom �asu, osvrnuli se oko sebe i mirnim glasom izrekli: ovo nije Srbija. Iza�ao sam iz pozori�ta sa samo jednim utiskom: ovo nije umetnost. Isti utisak kao preksino�, kad sam ve� na pauzi napustio koncertnu dvoranu: ovo nije umetnost. I dok �itam nagra�enu i slavljenu knjigu pesama: ovo nije umetnost. I dok te�e odjavna �pica najnovijeg doma�eg filma u kom u�iva i mlado i staro, selo i grad, intelektualna elita i plebs: ovo nije umetnost. Reci mi da haluciniram, evo, dok ti ovo govorim, iz mene sa re�ima izlazi ne�to, ne znam �ta, druga�iji glasovi, dublji ritam, �uje� li to? Ne, ovo nije halucinacija. I dok te gledam, isto, sa pogledom iz mene ka tebi izbija ne�to, ne znam �ta, druga�ije slike, jasniji obrisi, vidi� li to, reci mi da haluciniram. Ne, ovo nije halucinacija. I dok se dr�imo za ruke, sa dodirima iz mene se na tebe prenosi ne�to, ne znam �ta, ose�a� li to? Reci mi da haluciniram, uveri me da je sve u redu, ohrabri me. Ovo nije halucinacija. Sela sam na klupu u parku kod hotela Jugoslavija, izvadila sam iz nov�anika li�nu kartu, otvorila je, pogledala i pomislila: ovo nisam ja.
De�ak pi�e doma�i zadatak iz maternjeg jezika, odnedavno je savladao svih trideset slova azbuke, pa�ljivo ni�e uspravne debele i kose tanke linije. Svako je slovo po�etak jedne re�i, koja je ime jedne slike, koja predstavlja ne�to �ivo i stvarno, �ega se radosno dosetio. Uredno i lako ni�e te re�i, ta slova, te linije, od vrha do dna stranice u svesci, kad � veza se prekida. Odla�e pisaljku. O�i �alju poruku ruci: ovo nisu slova. Neko kuca. Idi vidi ko je. Dobar dan, bi li probali kajmaka? Mo�e. Bi li uzeli? Mo�e. Ko je to bio? Neki �i�a u opancima, sa sve �ajka�om i brcima, nudi kajmak. Uzeo sam kilo, evo probaj. Ali ovo nije kajmak. Nego �ta je? Ne znam, ovo nije kajmak. Visoko u planini, u pe�ini kojoj drugi izlaz izbija na okomitu liticu, monah isihast podi�e se sa �vornovatih kolena, ne prekidaju�i u sebi molitvu pred Raspe�em, krsti se tri puta, pa jo� tri puta, pa jo� tri puta, dok slu�a glas koji mu javlja i kristalno odjekuje: ovo nije Spasitelj.
Na �tafelaju je slika na kojoj je predstavljen �tafelaj sa platnom na kome je naslikana lula. Naslikav�i lulu, duhoviti slikar, zanet i zadovoljan, na istom tom platnu istom �etkicom iscrtao je re�i: ovo nije lula. Pozornik privodi provalnika. Nije ti prvi put. U stanici ti skidaju lisice bez prezrenja, ti si sastavni deo njihove rutine, oni su sastavni deo tvoje rutine. Sedi�, trlja� �lanke i gleda� u o�i �oveka koji te je uhvatio na delu i uhapsio. Mogao bi da mu bude� otac. Sad �e sesti da sastavi zapisnik. Sad �e skinuti �apku. Sad �e pozvoniti telefon. Sad �e� pomisliti: ovo nije policajac. Za vreme odavanja po�te minutom �utanja preminulom gospodaru Srbije, najve�em zlotvoru u istoriji srpskog naroda, u onoj turobnoj skup�tinskoj sali � jeste li �utali ili vri�tali? Jednom be�e malo. Pa �utite jo� jednom. Prvi put � drugi put � prodato! Neki poslanici stoje, neki sede, neki nisu u skup�tinskoj sali, neki ni u zgradu nisu zakora�ili. Ali svi �ute. Nije vas sramota. Dugo traje to �utanje, nikako da se okon�a. Ovo �utanje nije zakonodavno. Ovo nije Narodna skup�tina Republike Srbije.
U stara�kom domu na�a bolesna baka sprema se za spavanje. Napustili smo je jo� pre deset godina, �ivimo na drugoj strani zemljine kugle. Progutala je poslednju dozu pilula za danas. Pre no �to odlo�i nao�ari i isklju�i lampu uzima jednu do pola ispra�njenu bo�icu sa nahtkasne, ne prepoznaje etiketu, �aka joj se trese, puls joj se ubrzava, �ini joj se: ovo je teglica sa slatkim od vi�anja, to sam najvi�e volela kad sam bila mala, jeste, ovo je divno slatko od vi�anja, ovo nije lek.
Makro je izveo na ve�eru svoju najlep�u i najodaniju kurvu, koja mu donosi najve�u zaradu, najbolje mu�terije. Sala presti�nog restorana zakupljena je samo za njih dvoje. Odlu�io je da joj vrati sve �to je zaradila od prvog dana i da joj ka�e da je slobodna, da mo�e da ide, da se vi�e nikad ne vide, da joj �eli sve najbolje. Ve�era proti�e u opu�tenom i prisnom raspolo�enju. Kako je odlu�io � tako i uradi. Kad joj je ispri�ao �ta je naumio, ona mu uzvrati: verujem ti, ali ne znam �ta ovo zna�i, ovo nije dobro.
Grani�ar u karauli na Prokletijama pi�e svojoj verenici da misli na nju, da mu dani sporo prolaze, da je u karauli dosadno, da je sneg dubok dva metra, da je zami�lja u ven�anici i pita je �ta tamo ima novo. On zna da ga devojka voli i da �e ga �ekati, da je na koverti ta�na adresa, da je na po�tanskoj marki Milo� Obili�, da na pole�ini pi�e ko pismo �alje. Ali ovo pismo vojnik nikada ne�e poslati, ovo pismo nije za nju.
Hiljadu kilometara daleko od Prokletija, pred hrvatskim gradom Vukovarom, vojnik najzad zastane na �istini izme�u dve vrste, okrene se na petama prema prvim zracima, skine oru�je sa ramena, puca sebi u grudi. Ne pada. Pada. U ti�ini svitanja �uje se samo reski lepet zastave. Niko se ne pomera. Svrstao se u prvu kolonu, sa ve�inom, ali pomisli: ovo nije �asno, pa pre�e na drugu stranu. Postojao malo tamo, pa i tu s mu�ninom pomislio: ovo nije �asno. Iza�e i iz druge vrste, vrati se u prvu. Komandir i ostali stoje kao ukopani, �ute. Nesre�ni vojnik tako nekoliko puta, u jednu kolonu, pa u drugu kolonu, u jednu kolonu, pa u drugu kolonu, ali uvek isto: ovo nije �asno � ovo nije �asno � ovo nije �asno.
Prvi put u �ivotu izvla�i se iz ku�ice, talasastim unutra�njim kretnjama koje na�e oko jedva primeti. Odeva se u te�ni kristal sluzi. Antene pipaka izdu�uju se u te�nji da obuhvate i provere �to vi�e bezbednog okru�enja. �itavo telo prilazi tim providnim, kao vlas tankim, opasno uznapredovalim izraslinama. Bez ku�e i bez skeleta, sluzavi mi�i� se s naporom opire te�nji da opona�a pokrete i polo�aje tela drugih �ivih bi�a. Tragovi metamorfoza na mom dlanu presijavaju se kao mre�a mese�ine na plitkom dnu jezera. Onda ga spu�tam na zemlju da se ukopa. Dalje se preobra�ava tajno, mikro-zemljotres uznemirava najtanije travke. Cela planeta mu je nova ku�a. Ovo nije pu�.
Bend urla, publika ih zdu�no prati uglas. Sve glave su rezonantne kao zrele lubenice. Trzaju se u ritmu jednog nedeljivog zanosa. Poskakuju membrane bubnjeva, zvu�nika, u�iju. Daleko u no� odjekuje refren: Kao da sam ceo �ivot sanjao, a sada se budim!!! Ovo je moja zemlja, a ovo nisu moji ljudi!!!
Kroz otvoren prozor dopiru zvuci poznate melanholi�ne melodije. Unutra, u prostranoj sobi s prigu�enim osvetljenjem neki ple�u, neki pevu�e, neki mrzovoljno pale jo� jednu cigaretu, ili piju hladno belo vino, jer od ja�ine zvuka ne mogu da razgovaraju, neki rasejano stopalom kru�e po podu, neki se se�aju �ta im se desilo poslednji put kad su �uli ovu pesmu. Jo� jedan par upravo ulazi. Zagu�ljivo je, zadimljeno, pretoplo, znojavo. Kroz pola sata njih jo� pet, ve� pijani i naduvani, odlaze s vrata pravo na balkon jer unutra nema gde da se sedne. Niko ne izlazi. Ovo nije provod.
Pogledamo u kalendar i vidimo: Nova godina nije kad i Nova godina, Prvi maj nije kad i Prvi maj, Uskrs i Bo�i� nisu kad i Uskrs i Bo�i�, Dan dr�avnosti nije kad i Dan dr�avnosti, Vidovdan nije kad i Vidovdan, re�ju: nijedan praznik nama nije praznik. Nekad je nesklad trinaest dana, nekad sedam dana, nekad tri, nekad jedan, nekad nekoliko godina, nekad nekoliko vekova, nekad je nesklad ve�an. Ali to nema veze ni sa julijanskim ni sa gregorijanskim merenjem vremena. Na� kalendar ne bele�i sve�anosti, kao da nam zaslu�ena dostojanstva izmi�u. Na� kalendar ne bele�i vreme, nego nevreme. Jednostavno pogledamo u te brojke i vidimo: ovo nisu ti dani, ovo nisu praznici.
Kasirka prima dve nov�anice, dve plave i jednu crvenu, zatim prihvati i tri metalna nov�i�a, svaki razli�ite veli�ine, te�ine i sjaja. Tako je zbir brojeva u njenoj ruci jednak zbiru brojeva na ra�unu koji izdaje mu�teriji, rutinska transakcija se obavlja �utke iako i mu�terija i ona slute: ovo nije novac.
Pitanje je �ivota i smrti. Pitanje je ima li pravde ili je nema. Pitanje je lako. Pitanje zavisi samo od njegove presude. Sudija Ustavnog suda pred kona�nu presudu proverava paragraf koji ionako zna naizust. �ita u sebi i njegovo uverenje se potvr�uje, �ita naglas i njegovo uverenje se opet potvr�uje: ovo nije Ustav.
Le�ite u Zavodu za transfuziju, jedne ruke pod glavom, druge ispru�ene i ogoljene iznad lakta. Tamnocrvena gusta te�nost kroz prozirnu plasti�nu cevku odliva se iz vas i polako ispunjava hermeti�ki zatvorene kesice, sa oznakama i podeocima koje ne razumete. Zurite u tavanicu, malo vam se vrti u glavi, medicinska sestra pita vas kako se ose�ate, a vi umesto da joj, svako za sebe, odgovorite � dobro, vi ka�ete, u jedan glas: ovo nije krv.
Skriven iza stuba, samoubica stoji na vise�em �elezni�kom mostu, sa one strane ograde, pred zoru. Stoji tu ve� satima. Nema vozova. Za�to nema vozova? Ovo nije most, ovo nije reka, ovo nije svitanje.
Sino� je voditeljka Nacionalnog dnevnika, po�to su pro�le sve vesti za taj dan, a pre najave vremenske prognoze, obnarodovala svojim dragim gledaocima, tek za nijansu izra�ajnijim i manje stalo�enim glasom: ovo �to smo vam pokazali i o �emu smo vas obavestili nije san. Ne, dragi gledaoci, nije vam se to samo u�inilo, ona je zaista rekla: ovo nije san.
Advokat je zavr�io sa �itanjem testamenta. Neboj�a, kome je otac sve ostavio, okrene se prema majci, �eni, sinu i novoro�enoj k�eri u nosiljki, pa im re�e: ovo nije na�e.
Nepcima svom snagom stiska maj�inu bradavicu, vu�e maj�ino mleko, mljacka, prsti�ima dr�i maj�in ka�iprst. Detence je iza�lo iz nje pre tri dana, rana carskog reza jo� nije zarasla. No� je, svi drugi spavaju. Porodilju dr�i budnom nelagodno ose�anje, o�tro i uporno kao ta posekotina koja ne zarasta: ovo nije moje dete.
Na spomeniku je uklesana kletva: �Ko je Srbin i srpskoga roda, a ne do�o na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni mu�koga ni devoja�koga, od ruke mu ni�ta ne rodilo, rujno vino ni p�enica bela, r�om kapo dok mu je kolena.� Od leta 1989. godine sa druge strane spomenika ispisan je crni grafit, koji mo�e da se spere, ali se uvek ponovo pojavi: ovo nije Kosovo. Ko to skrnavi spomenik na Gazimestanu? Ja. Poslu�ao sam kne�ev nalog i do�ao sam, tu sam, �ivim na Kosovu. Ali nijednog Srbina nema sa mnom. Bili su tu svi, ali samo jedan dan, bili i oti�li. Ne mogu da odem i ja, nije mi pisano. �ta mi preostaje nego da na spomeniku crnim sprejom ispisujem: ovo nije Kosovo. Pokojni Lazar �uje kako ga sa one strane neko doziva, otvara o�i koje vide u mrklini groba i zna: ovo nije smrt.
Mi se njome umivamo, mi je pijemo, mi se branimo od poplava, mi gledamo kako blistavo kaplje sa krovova kad se topi sneg, mi je navodimo da pokre�e turbine, mi oslu�kujemo kako grgolji u cevima mlakih radijatora, mi proveravamo pod mikroskopom strukturu pahulja, mi spajamo i razdvajamo molekule, kad pada ki�a mi zaboravljamo ki�obrane u taksiju i u gostima kod prijatelja, mi pla�emo ne bri�u�i suze, mi smo sigurni da ovo nije voda.
Ve� si navikao da te najavljuju na sve�anim prijemima i audijencijama slede�im re�ima: ovo nije njegova ekselencija gospodin ambasador Srbije i Crne Gore u na�oj zemlji.
Na�a uverenja i stavovi nemaju posledica, nemaju u�inka. Na�e odluke i htenja nemaju posledica, nemaju u�inka. Na�e ideje i planovi nemaju posledica, nemaju u�inka. Na�a dela i pokreti nemaju posledica, nemaju u�inka. Na�e nade i istine nemaju posledica, nemaju u�inka. Ovo nije istorija.
A na Kalemegdanu mladi� i devojka pu�taju zmaja da leti. Zaljubljeni su do u�iju. Na krhkim ramenima zmaja od papira istetovirali su svoja tajna imena: Sava i Dunav. Imena su visoko, mogu se pro�itati samo kroz dvogled ili kaleidoskop. Odva�ni zmaj podigao se vi�e nego ikad pre, golim okom jedva se nazire u plaveti. Kalem je odmotan do kraja, struna zapeta na ton koji �uju samo njih dvoje. Mladi �ovek klimne glavom, draga prisko�i i bisernim zubima odgrize nit, kao pup�anu vrpcu. Ovo nije sve.

Autor je pisac iz Beograda i upravnik Narodne biblioteke Srbije