Kad sam sredinom maja pro�le godine poslala �Sceni� naru�eni tekst o dramati�arkama i total-autorkama koje su stvarale od po�etka sedamdestih do maja 2002, nisam ni u jednom trenu pomislila da sam sve obuhvatila, sve �ene dramske spisateljke. Nije mi to bila namera. To je prvi put da je neko poku�ao da uspostavi kontinuitet �enskog dramskog stvarala�tva, i u ime toga se ne ogra�ujem od namernih previda, ali zbog jedne izuzetne pojave na beogradskoj, i ne samo srpskoj sceni, zbog autorke koju jednostavno do tada nisam �itala, ni gledala predstave po njenim tekstovima u pozori�tu, pi�em ovaj Post scriptum. Ali, da bih do�la do nje, do Milene Markovi�, nu�no je da sada ka�em koju re� o tome za�to neke spisateljice imaju manje prostora u pomenutom tekstu pod naslovom Strah od slobode, a �ije sam drame �itala, ili �itala i gledala.
Postoji ta�ka oko koje se i dramati�ari i pozori�ni kriti�ari sla�u � da je za dobru dramu potrebno dve godine rada. Ne bih u ovom trenutku govorila o svom iskustvu, ali bih iz navedene floskule postavila pitanje dramati�arkama: za�to odustaju od drame i okre�u se literaturi, prozi, ta�nije? Da li se pri�e br�e i lak�e pi�u? A romani? Da li je lak�e pisati za �itaoce nego za gledaoce? Da li osoba koja kreativno zavr�ava svoj literarni posao za radnim stolom ima vi�e prostora, koncentracije da prosledi svoje ideje? Kako bilo, neke na�e dramati�arke imaju uspeha vi�e kao beletristi�arke. Mnogo vi�e odjeka nego sa svojim dramama, jednom, dve. Dovoljno je spomenuti ime na�e najbolje spisateljice kratke pri�e Ivane Dimi�. Ili sjajni prozni ulazak na literarnu scenu Vesne Jankovi�. Ili ose�aj Tatjane Pavi�i� da je na�la svoje literarno mesto u romanu. Ili slu�aj Mirjane Ota�evi� koja je radni vek provela kao nezaobilazna urednica u dramskoj redakciji TV Beograd, a svoj autorski imid� stekla u prozi. I obrnuto. Pozori�na rediteljka Mirjana Ojdani�, posle dvadesetak godina rediteljskog rada, objavljuje dramski tekst u �Sceni�, a pozori�na kriti�arka i novinarka Branka Krilovi� objavljuje zbirku pri�a. Ima neke �tajne veze� u �enskom poimanju uloge i polo�aja pozori�ta u li�nom, konkretnom javnom �ivotu. O tome bi vredelo praviti kulturolo�ka pore�enja i odgonetati �za�to�. Ili, poslednja vest na ovu temu, da je Jelica Zupanc napisala roman koji ve� pobira hvalospeve. Istina po stvarnosti jeste da se i mnoge pesnikinje okrenu romanu, i da neke iznimne knji�evnice pi�u romane, poeziju i drame. Retke su spisateljice koje mogu da na dugu prugu izdr�e vi�e literarnih formi. Bila jednom Biljana Jovanovi�.
Sticajem okolnosti, nisam uspela da pro�itam dramu PAVILJONI Milene Markovi� oktobra 1998, kada ju je predala kao diplomski rad na dramaturgiji. Ni kasnije, u �Sceni�. Nisam bila na premijeri, iz tehni�kih (za kulturu nebitnih razloga). A ono �to sam �itala i �ula o premijeri ili o gostovanju na Sterijinim igrama nije bilo intrigantno vi�e od �injenice da je odigrana drama jedne debitantkinje. Kako me je prevarilo, to na�e �iroko pozori�no javno mnenje! Milena Markovi� je autenti�na dramati�arka takvog volumena da sve doma�e drame igrane na na�im scenama poslednjih godina ne mogu ni da se uporede s ovom. A od marketinga, ni�ta. Osim onog na �javku�, koji je najubedljiviji i najsvrsishodniji, na ovim terenima jo� uvek.
Ako �e Biljana Srbljanovi� sa svojim prvim dvema dramama obele�iti vreme srpske dramske tranzicije, da bi se tre�om, SUPERMARKETOM, pridru�ila evropskom trendu (drame �krvi i sperme�), �to nije bilo lako ni osmisliti ni sprovesti, i u evropskom svetu se na�i me�u izabranim dramati�arima, Milena Markovi�, kao prva dramati�arka tre�eg milenijuma, ima sve izglede da se susretne negde u svetu, na nekom aerodromu, sa Srbljanovi�evom, dok �ekiraju karte za razli�ite pravce. Do�lo je vreme da ovda�nje dramati�arke obilaze svet, ne prenebregavaju�i kulturolo�ku istinu o plodnoj istoriji beogradskog, ili jugoslovenskog, kako ho�ete, �enskog dramskog spisateljstva. Ko se u Evropi mo�e pohvaliti ovolikim brojem dramati�arki ili total-autorki? Vredelo bi to istra�iti.
Kao kometa, Milena Markovi� se u javnosti pojavljuje zbirkom pesama PAS KOJI JE POJEO SUNCE, aprila 2001, negde pred beogradsku premijeru PAVILJONA. Njena poezija, po razornoj ubojitosti i jednovremenoj ne�nosti, podse�a jedino na Silviju Plat. Ne znam ni�ta sli�no u ovda�njoj poeziji. Da li sam odvi�e �komplementirala�? Mo�e biti. Ne kajem se preteranosti.
Iz tog Silvijinog proose�anja sveta sledi tok dramatskog Mileninog kazivanja. Kao putokaz u odmotavanju motivacionog klupka njenih drama. Paviljoni ima jedno �ili�, a onda sledi ravnopravni naslov: KUDA IDEM, ODAKLE DOLAZIM I �TA IMA ZA VE�ERU. Predstava se u Jugoslovenskom dramskom igra pod naslovom PAVILJONI. Oslanjaju�i se na zna�enje �paviljonskog� u komadu, katalog predstave u celini je preplavljen paviljonskom problematikom, a mimo pozori�ne inscenacije Alise Stojanovi�, koja �ita dramu kao razbijeno ogledalo ovda�nje svakodnevice �ija jednovremenost doga�anja obezbe�uje razumevanje za ni�tavilo zbivanja u odnosu me�u likovima i me�u paralelnim svetovima drame u celini. Rediteljska ta�nost, katalo�ka nepotrebna antropologija konkretne novobeogradske �paviljon�tine�, svakako.
Predstava u istom pozori�tu koja se igra pod naslovom �INE (premijera: novembra 2002), poseduje tako�e o�ito namerni, autorski paradoks. Prvi naslov glasi: BOG NAS JE POGLEDAO, a ispod njega stoji � �INE i, u zagradi, engleska re� � TRACKS. Za razumevanje ovog dramskog teksta bitno je, recimo, i obrazlo�enje �zvukova� � �njima se zavr�ava svaka scena. Oni su kombinacija klanja svinja, harmonike, smeha, ljudskih jauka i zapomaganja, ali tako pome�ani da se ne raspozna odmah �ta je u pitanju�. U re�iji Slobodana Unkovskog sve se to ose�a i �uje, a pevaju se neki stari i novi �lageri, pevne dosko�ice iz predratnih, devedesetih.
��inilo se vekovima, vuk na ovcu pravo ima��odjekuje beogradskim �kolama. Nikad vi�e kao pre! Nikad posle poslednjeg gra�ansko-svetskog rata na ju�noslovenskim prostorima, nikada vi�e ovakve, naoko de�je pesme, ne�e se pevati deci uz uzglavlje.

januara, 2003.