Jovan Sterija Popovi� spada u onu grupu srpskih pisaca o kojima je mnogo pisano, ali, na �alost, pored nekoliko veoma dobrih i temeljnih studija o njegovom delu, bilo je znatno vi�e naga�anja, pretpostavki i pau�alnih ocena o najzna�ajnijem srpskom dramati�aru 19. veka. Bez ambicija da ulazim u polemiku s knji�evnim istori�arima i kriti�arima koji su iznosili, blago re�eno, slobodne i �injeni�no neutemeljene ocene o Sterijinom delu, pomenu�u, radi ilustracije, samo neke od njih. Doktor Hugo Klajn u tekstu Sterijin humor (KNJIGA O STERIJI, SKZ, Beograd, 1956) ka�e da se Sterijine komedije �odlikuju odsustvom jedne od najuo�ljivijih karakteristika toga �anra: veselog zavr�etka, gde su sva glavna lica sre�na i zadovoljna. Sterijini zavr�eci su gotovo uvek obojeni nekom setom, u zavr�nom akordu ima redovno i jedan disonantan ton.� Ono �to je primetio doktor Klajn potpuno odgovara istini, ali osim zaklju�ka da je odsustvo pravog hepi-enda odre�eni lajtmotiv Sterijinog komediografskog dela, u pomenutom tekstu ne dobijamo odgovor �ta je pravo zna�enje ovakvog postupka. Re�i da se KIR-JANJA ili RODOLJUPCI ne zavr�avaju sre�no je i suvi�e o�igledna �injenica, i ako je ne potkrepimo obja�njenjem da je to su�tina Sterijine poetike komi�nog i klju� za razumevanje jedne racionalisti�ke komediografske didaktike, kojoj je 'namerenie' bilo da vr�i 'ispravlenia', 'preterivanja' i 'zloupotreblenia' i na taj na�in 'osoli mozak' gra�anstva u 'zemlji ta�toj', nismo rekli gotovo ni�ta. Zapravo, 'disonantan ton' u zavr�noj slici pomenutih komedija je posledica namerne eliminacije situacijskog humora i isticanje u prvi plan verbalne komike i i��a�enih karaktera i naravi likova koji se ismevaju. Naravno da se odsustvo op�teg veselja na kraju komedije, karakteristi�nog za neka Nu�i�eva dela, i uvo�enje elemenata crnog humora mo�e tuma�iti i kao savremeni komediografski postupak koji anticipira ideje moderne dramaturgije 20. veka, a u njenom sklopu izrazita pro�imanja dramskog i komi�nog, ili bolje re�eno tragi�nog i humornog u jednom dramskom tekstu.
Primer povr�nog �itanja Sterijinih komedija mo�emo prona�i i u knjizi Pavla Popovi�a RASPRAVE I �LANCI. Analiziraju�i KIR-JANJU i porede�i ga s Molijerovim TVRDICOM, Pavle Popovi� isti�e kao slabost ove komedije 'Mi�i�evu nemotivisanost i �e��e apsurdnu ulogu i razvijenost uloge Jucine i Kati�ine bez veze sa op�tim tokom komada'. Ali, prava vrednost KIR-JANJE, pored izuzetno uverljivog glavnog lika, jeste u novom i druga�ijem tretiranju sporednih likova. I kod Plauta i kod Molijera ovi likovi su, kao �to ka�e Nortrop Fraj, 'posve nalik jedan drugom te ih u mraku te�ko mo�emo razlikovati' (N. Fraj, ANATOMIJA KRITIKE, Zagreb 1979, str.190). Mi�i�, Juca i Katica u mnogome se razlikuju od Plautovih ili Molijerovih sporednih likova i po izgra�enom, jasno definisanom karakteru, ali i po funkciji koju imaju u radnji komedije.
Ovakve i sli�ne argumente u oceni Sterijinog dela mo�emo prona�i u mnogim studijama, �lancima i kriti�kim tekstovima, no za ve�inu njih nikakav daljnji komentar nije potreban, kao ni za ve� legendarne pri�e o tome da je, recimo, KIR-JANJA Sterijin obra�un sa surovim ocem koji mu je u detinjstvu uskra�ivao sve�e, pa je de�ak �itao pri mese�ini.
Analiziraju�i postupke karakterizacije u POKONDIRENOJ TIKVI, KIR-JANJI i RODOLJUPCIMA pa�nja �e, pre svega, biti usmerena na sama dela koja su nastala iz podsticaja sredine i nose obele�ja dru�tva toga doba, dok �emo podatke o Steriji i njegovom �ivotu, koji nisu neophodni za analizu ovih komada, ostaviti po strani.
POKONDIRENA TIKVA je, kako to ka�e Milan Tokin u knjizi VR�AC U STERIJINOM OGLEDALU, komedija o ekonomskom uzdizanju zanatlija u Vr�cu. Me�utim, Sterija nije napisao dru�tvenu komediju, ili ne isklju�ivo dru�tvenu, ve� komediju karaktera kojoj je prvenstveni cilj da deformisanu strast dovede do krajnjeg komi�nog efekta, besmisla i apsurda. Iako sadr�i tipi�an molijerovski motiv, a to je te�nja ni�eg sloja tek formiranog gra�anskog stale�a da se dokopa vi�ih dru�tvenih slojeva, POKONDIRENA TIKVA se po mnogo �emu razlikuje od Molijerovog GRA�ANINA PLEMI�A. Pre svega, Sterija svojom komedijom kritikuje i ismeva mane svojih savremenika u onda�njoj Ju�noj Ugarskoj, nastoje�i da prostorno-vremenskim okvirima defini�e lokalni karakter dela. Upravo koncentrisanje pi��evog zapa�anja na Vr�ac i njegove dru�tvene odnose stvara mogu�nost induktivnog metoda, gde se od pojedina�nih, jasno karakterno izdiferenciranih likova i situacija ide ka uop�tavanju i stvaranju univerzalnih vrednosti i zna�enja, ili kritke zate�enog stanja. U POKONDIRENOJ TIKVI autor je za oslikavanje onda�njeg dru�tva uzeo dva karakteristi�na dru�tvena tipa otelotvorena u primitivnoj opan�arici Femi, bolesno ostra��enoj za noblesom i slavjanskom pesniku Ru�i�i�u.
Na�in na koji Sterija defini�e centralni lik komedije Femu, ve� u prvoj sceni, ili bolje re�eno prvoj replici, svojstveno je isklju�ivo na�em komediografu. Bez ikakve uvodne scene koja bi �itaoce, ili gledaoce, pripremila na predstoje�e doga�aje, lik Feme �ini se ve� potpuno okarakterisan i unapred psiholo�ki profilisan. Pisac odmah isti�e njenu te�nju: 'Opet ti ka�em, devojko, ja ho�u nobles u mojoj ku�i.' Me�utim, pogre�no je smatrati da se tim prvim re�ima, kojim je iskazana Femina �elja, ni�ta vi�e ne dodaje, jer �emo do kraja komedije dobiti vrlo plasti�no naslikano lice jedne dru�tvene pojave-snobizma i pokondirenosti. Da bi to postigao Sterija se slu�i jednostavnim, ali istovremeno vrlo nezahvalnim dramskim postupkom karakterizacije kroz dijalog dva lica u sceni. Ovim na�inom gradnje likova �esto se dobijaju jednodimenzionalni porterti, �ak, u nekim slu�ajevima, tek skica za lik. Autor, me�utim, elegantno izbegava zamke u koje su upadali mnogi savremeni dramski pisci i u stvaranju Feminog lika on u tri uzastopne scene, uz glavni lik, kao svojevrsnu opoziciju postavlja tri razli�ita lika: Evicu, Vasilija i Saru. U tim scenama Fema �e biti karakterno iznijansirana od prostog, vulgarnog duha i intelektualnog siroma�tva prikazanog u sceni sa Evicom, preko autenti�nog lika opan�arice u dijalogu sa Vasilijem, do bolesno ostra��ene i zalu�ene Feme u sceni sa Sarom. Tek posle tri uvodne scene, Femin lik je zaokru�en i spreman za dalje odvijanje komi�ne radnje. Ali, i komi�na radnja kod Sterije nema o�ekivani razvoj, prvenstveno stoga �to u njegovim komedijama izostaje zaplet u klasi�nom smislu. Iako su to mnogi uzimali kao manu, obja�njavaju�i time nesavr�enost komedija u kompozicionom smislu, ipak se odsustvo klasi�nog zapleta nadome�ta uslo�njavanjem odnosa likova. To uslo�njavanje je u funkciji postizanja vi�edimenzionalnosti, a ne u stvaranju dramskog, odnosno komi�nog sukoba koji �e dovesti do nove i slo�enije dramske (komi�ne) situacije. Sve to Sterija svesno �ini, jer mu cilj nije komedija prepoznavanja, besmislenih zapleta i sre�nih zavr�etaka, ve� komedija koja otkriva pravi karakter i naravi u jednom dru�tvu prepunom izopa�enosti. Zbog toga izbegava masovne scene, i naj�e��e se klju�ni doga�aji odvijaju uz prisustvo dva ili tri lica. Tek u zavr�noj sceni on dozvoljava prisutnost svih lica koja se u komediji pojavljuju, od kojih jedno obavezno postaje moralni sudija. U POKONDIRENOJ TIKVI to je Femin brat Mitar, uslovno re�eno pi��ev alter-ego. Funkcija ovog lika je izrazito didakti�ka, moralno-vaspitna i kao po pravilu tako zami�ljena li�nost je najmanje uverljiva, ali je sa stanovi�ta glavne namere pisca preko potrebna.
Jo� jedna od vrlo uo�ljivih osobenosti POKONDIRENE TIKVE jeste odsustvo monologa, koji u dramaturgiji va�e kao osnovno sredstvo definisanja unutra�njeg, psiholo�kog aspekta lika. Me�utim, Steriji monolozi nisu ni bili potrebni, jer je, s jedne strane, u sjajno vo�enim dijalozima uspeo da uverljivo predstavi sve likove, a s druge, da do krajnjih granica ubrza radnju i ni u jednom momentu ne skrene u nepotrebno karikaturisanje i komi�nu patetiku.
Posebnu dimenziju karakterizacije pisac stvara jezikom kojim govore Fema i Ru�i�i�. Femin jezik obele�avaju iskvareni nema�ki i francuski izrazi, koji u kombinaciji s vulgarnim izra�avanjem jedne opan�arice stvara so�nu verbalnu komiku.
Ako je kod Feme Sterija pristupio otvorenom ruganju i sirovoj �ali u satiri�noj funkciji, onda je u kreiranju Ru�i�i�a koristio, pre svega, ironiju. Naravno da mu je za takav lik bilo potrebno suptilnije sredstvo, jer se po pi��evoj zamisli Ru�i�i� obra�a prvenstveno �kolovanijoj publici. Kroz ovaj lik, autor ismejava, kako je to primetio Vaso Milin�evi� u knjizi JOVAN STERIJA POPOVI� 'pseudoklasi�nu knji�evnu �kolu, odnosno njene sledbenike u nas, njihov pesni�ki ideal koji je visokoparna teatralnost, mutna simbolika iz klasi�ne mitologije i ruskoslavjanski jezik'. Tako �e Sterija parodirati kroz Ru�i�i�eve stihove i Dositeja Obradovi�a.

Ru�i�i�: Nek se na�e lepotice bele,
           Kartad�ije neka karte dele,
           Nek �ir-Janja koti svoje novce...
Dositej Obradovi� (Sovjeti zdravago razuma):
           Nek se fali Jason s zlatnim runom
           Mogolski car s mnogocjenom krunom
           Nek leti orao u nebesne strane...

Ru�i�i� je, dakle, iznad svega oblikovan jezi�kim sredstvima, ali i reakcijama drugih likova na njegove jezi�ke egzibicije. Tako, dok Ru�i�i� zaneseno lebdi u svom klasicisti�ko-mitolo�ko-slavenskom poetskom prostoru, Sara ga podse�a na prizemne stvari, kiselu �orbu i sarmu. Sli�no postupa i Evica u susretu sa samozvanim poetom. Sterija Ru�i�i�a gradi kao nastranog pesnika, avanturistu i varalicu, koji koriste�i se slavjanskim jezikom stvara oko sebe auru u�enog �oveka, ne bi li na taj na�in impresionirao primitivnu sredinu. Na �alost, lik pesnika pretrpeo je izvesne modifikcije u odnosu na prvu verziju, jer se autor pla�io reakcija na prvobitno zami�ljen lik. Bilo je mnogo naga�anja ko je zapravo poslu�io kao neposredna inspiracija za lik Ru�i�i�a, ali te pretpostavke ostavljamo po strani. Ono �to egzistira kao jedna od mana jeste da su se te izmene bitno odrazile na nivo motivacije lika i donekle ostavile Femu kao jedinu dominantnu li�nost, iako to o�igledno nije bila izvorna Sterijina namera.
Ostali likovi komedije izgra�eni su tako da pona�anjem i postupcima u susretu s Femom ili Ru�i�i�em nagla�avaju karakterne crte ta dva lika, ili stvaraju naro�itu atmosferu u kojoj se razotkrivaju prave osobine glavnih protagonista. Ali, za razliku od prethodnika, pre svih Molijera, Sterija i od sporednih likova stvara autenti�ne i me�usobno povezane li�nosti. Oni su naj�e��e, �to je slu�aj i u ovoj komediji, dati u, uslovno re�eno, parovima. Tako na jednoj strani imamo An�icu, slu�avku i Jovana, �egrta, a na drugoj Evicu, Feminu k�i i Vasilija, njenog verenika. U prakti�nom smislu oni su tu da bi se, donekle, ubla�ila surova satira i ironija na ra�un glavnih li�nosti, ali i da bi prikazali jedan drugi svet, koji egzistira uporedo sa deformisanim svetom moralno 'osaka�enih' junaka komedije.
Jo� jedan lik kojem Sterija daje posebnu ulogu, intriganta i pokreta�a radnje je Sara, �ankoliza kod Feme. Da je autor pisao klasi�nu komediju situacije, verovatno bi Sara dobila mnogo vi�e prostora i bila psiholo�ki kompleksniji lik, ali njena prevashodna funkcija je da u susretu s Femom i Ru�i�i�em iz posebne perspektive osvetli njihove naravi i pokrene destruktivne snage u njima.
Sli�an postupak u kreiranju likova, uz odre�ene modifikacije s obzirom na specifi�nu temu tvrdi�enja i glorifikovanja novca kao osnovnog merila dru�tvene vrednosti, mo�emo uo�iti i u KIR-JANJI. Osnovna razlika, izuzmemo li tematski sloj, jeste u �injenici da se Sterija u ovoj komediji fokusira na jedan lik, jednu 'ljudsku deformaciju' otelotvorenu u greciziranom Cincarinu Kir-Janji, dok je u POKONDIRENOJ TIKVI satiri�ko-ironijska o�trica bila raspore�ena na duet Fema�Ru�i�i�. Takvo pomeranje te�i�ta na samo jedan porok i analiza psihologije pojedinca zahva�enog bole��u tvrdi�luka, zahtevao je i odre�en odabir komediografskih sredstava kojima �e se ovaj fenomen dovoljno uverljivo, a opet u duhu klasicisti�ke komedije, predstaviti.
Kao prvo, u kompozicionom smislu, u odnosu na POKONDIRENU TIKVU nema nekih bitnijih promena. I ovde odmah na po�etku, u prvoj izgovorenoj replici, Sterija oslikava karakter jednog, ve� uveliko deformisanog �oveka.
'Ama prokleto sada�nje svet, o�i sve visoko i o�i mamuzu, o�i bal, o�i fana, o�i svilena kadifa. O tis anakis. O�i� moda. Kamo aspri?' (KIR-JANJA, 1. �in, 1. scena)
Sve to Kir-Janja izgovara u sceni sa �enom Jucom. Dakle, Sterija koristi model 'opozicionih parova' kao najadekvatniji za definisanje psihologije lika koji je nosilac celokupnog zna�enjskog sloja. Veoma je bitno i to da autor za razliku od Plauta, Dr�i�a ili Molijera, koji su o fenomenu tvrdi�luka govorili s izrazitom te�njom za uop�tavanjem, stvara lik tvrdice Cincarina u Vr�cu, odnosno vrlo precizno odre�en autohton tip, s jasnim odlikama sredine kojoj pripada.
Druga, bitna osobina u kompoziciji, jeste odsustvo komi�nog zapleta. I u POKONDIRENOJ TIKVI klasi�ni zaplet ne postoji, iako se njegovi obrisi kriju u sceni gubljenja lutrije i Vasilijeve potrage za njom, ali u KIR-JANJI nema ni najmanjeg nagove�taja zapleta, jer se doga�aji smenjuju munjevitom brzinom, u jednom logi�nom poretku, bez razdvajanja glavne dramske, odnosno, komi�ne linije de�avanja. Sve je podre�eno oslikavanju psiholo�ke dimenzije Kir-Janjinog lika i njegovog propadanja koje je graditivno prikazano.
Prava novina u kori��enju komediografskih sredstava jeste monolog. Razumljivo je da za ovakvu vrstu komedije karaktera, koja je svesno li�ena jednog od najbitnijih dramatur�kih elemenata, zapleta, odnosno one kulminativne ta�ke u kojoj se glavni lik potpuno razobli�ava i prikazuje u pravom svetlu, zahvaljuju�i sukobu s drugim likom, dijalog nije bio dovoljan za gra�enje upe�atljivog junaka. Zato Sterija u tri navrata ostavlja Janju samoga na sceni, kada on izgovara antologijske monologe, koji do u tan�ina uobli�avaju i o�ivljavaju bogati i protivre�ni svet glavnog lika. U tim monolozima Kir-Janja nije prevejani trgovac koji svojim �pekulacijama neprestano pove�ava bogatstvo. On se dukatima obra�a s izuzetnom emocijom, toplo i o�inski. Zato �e i njihov gubitak Kir-Janju u�initi jo� tragi�nijim. Ali, ne samo u monolozima ve� i u neposrednom kontaktu s drugim likovima, naro�ito notaro�em Mi�i�em, Sterija Janju prikazuje kao vrlo slojevito izgra�en lik. Tek tada prave protivre�nosti izlaze na povr�inu: u jednom trenutku Janja reaguje vrlo razborito kada shvata da dolasci Mi�i�a u njegovu ku�u mogu izazvati samo probleme, bilo da �e tra�iti novce za bolnicu, ili se udvarati Katici, ili �to je jo� gore Juci, a u drugom trenutku naivno veruje u Mi�i�eve pri�e o konjskoj masti. Mnogi su kriti�ari ovako koncipiran lik smatrali neuverljivim, ali treba uzeti u obzir da je Kir-Janja u pravom smislu re�i zaposednut jednom iracionalnom stra��u i da u takvom psiholo�ko-emotivnom stanju reaguje vrlo uverljivo. Najbolja ilustracija za to je scena u kojoj Janja, i u trenutku kada planira samoubistvo, poku�ava da ne�to u�tedi: 'Da ukradim od Juca malo sara�iku, �to pravi belilo, pa da si otruim. To ne ko�tui ni�ta, i ne pravi larma.' (KIR-JANJA, 3. �in, 1. scena)
Jo� jedan od bitnih elemenata karakterizacije je i u Janjinom slu�aju jezik. Ali, dok Femin ili Ru�i�i�ev jezik kreira, na odre�eni na�in, i unutra�nji svet junaka, dotle je slu�aj s Janjom ne�to druga�iji. Jezik kojim govori Janja nije jezik kojim se on maskira i prikazuje ne�im �to on u svojoj biti nije, ve�, naprotiv, jezik je sastavni deo njegovog bi�a i njime on izra�ava pravo 'ja'. Dakle, Kir-Janja je u tom smislu najpotpuniji i istovremeno 'naj�ivlji' Sterijin lik koji i na verbalnom planu uspostavlja duboku i neraskidivu vezu s celinom bi�a.
Notaro� Mi�i� je u dramatur�kom smislu pandan Sari iz POKONDIRENE TIKVE. I njegova funkcija je da bude intrigant, odnosno pokreta� radnje. Po�to je radnja u KIR-JANJI svedena na samo jednu situacionu liniju, on dobija zna�enje u procesu Janjinog gradativnog propadanja. Zanimljivo je to da prvi put u ovoj komediji Sterija uvodi lik �inovnika, predstavnika vlasti, koji zloupotrebljava svoj polo�aj za ostvarivanje li�nih interesa. Ta dimenzija je mnoga zna�ajnija od one druge moralizatorske koja se na momente oseti u pojedinim replikama koje Mi�i� izgovara. Tako prikazan, on zapravo predstavlja novu generaciju i nove odnose koji nastaju na ostacima sru�enog Janjinog sveta. I Mi�i�ev lik Sterija gradi slojevito. Na jednoj strani to je Mi�i� u dijalogu s Janjom, lukav i prora�unat, a na drugoj u razgovoru s Katicom, nespretan i u gestu, a pogotovo u govoru kada se koristi slavjanskim jezikom ('prizrjadna ka�estva' , 'budu��e ��astije'). Sterija, sli�no kao i Ru�i�i�a, i Mi�i�a koristi da ismeje sve one koji se na taj na�in koriste slavjanskim jezikom, ali to ipak ne treba shvatiti kao potpuno priklanjanje Vuku i njegovim idejama o narodnom jeziku.
Od ostalih likova treba izdvojiti slugu Petra, koji je jedan od najautenti�nijih Sterijinih likova uop�te. U karakterizaciji Petra, pisac se koristi prevashodno realisti�kim postupkom. I pored gluvo�e, koju autor koristi kao komi�ni efekat, Petar odgovorima upu�enim Janji i komentarima njegovog tvrdi�luka, na jasan na�in ukazuje na deformisanu li�nost gazde, a sve to u maniru racionalnog posmatra�a. Ovako zami�ljen lik bio je Steriji neophodan za potpuno razobli�avanje Janje kao �oveka obuzetog celim bi�em stra�nim porokom koji ga vodi u propast.
Ako bi se za POKONDIRENU TIKVU i KIR-JANJU moglo re�i da imaju uzore u Molijerovim komadima, �to su neopravdano koristili mnogi kriti�ari u vrednosnoj kvalifikaciji ovih Sterijinih dela, onda se za RODOLJUPCE bez ikakvog ograni�enja mora ustvrditi da predstavljaju potpuno originalno ostvarenje, naro�ito na tematskom nivou, u celokupnoj dotada�njoj dramatur�koj istoriji. Satira, kao osnovno stilsko obele�je svih njegovih komedija, u RODOLJUPCIMA posti�e maksimalni efekat. Postoji nekoliko veoma bitnih elemenata koji ovo dramsko delo izdvajaju od ostalih Sterijinih komada i postavljaju na visoko mesto srpske dramaturgije uop�te.
Prva i najlak�e uo�ljiva �injenica je da se pisac odri�e klasicisti�ke forme, odnosno didakti�kih elemenata, prisutnih u svim dotada�njim njegovim delima. Donekle se klasicisti�ko-didakti�ki elementi ose�aju kod Gavrilovi�a i Na� Pala, ali to su tek obrisi koji se gube u jasnom realisti�kom postupku. Uostalom, Sterija u predgovoru RODOLJUPCIMA ka�e: 'Nastoje�e pozorje nisam izmislio, nego sve �to se u njemu nahodi, pak i same izraze i re�i, pokupio sam, koje iz �ivota, koje iz novina, i �itatelji �e se iz gdekojih op�tina za�uditi kad svoje Smrdi�e, �erbuli�e, �utilove itd. u svojoj istovetnosti na�u.' Ako i ne moramo uvek verovati pi��evom predgovoru, jer njegove namere mogu biti jedno, a ostvareno delo ne�to sasvim drugo, ipak ostaje neumitna �injenica da ova satiri�no-istorijsko-umetni�ka hronika doga�aja iz revolucionarne 1848. donosi autenti�ne likove, eti�ko-moralne deformacije vojvo�anskog dru�tva toga doba, ali i neke op�te i vanvremenske elemente koji su aktuelni i danas.
Drugo, Sterija u RODOLJUPCIMA nije dao glavni lik koji bi bio u centru svih de�avanja, ve� u jednom modernom dramskom postupku, svojstvenom srpskoj dramaturgiji 20. veka (setimo se komada Ace Popovi�a i Du�ana Kova�evi�a) stvara galeriju likova sli�nog moralno-psiholo�kog sklopa. Ovde opet izuzimam Gavrilovi�a i Na� Pala, jer oni u dramatur�kom smislu imaju naro�itu funkciju, a nju �u objasniti kasnije. Me�utim, iako su sve li�nosti sli�nih osobina, ne mo�e se re�i da oni nisu individualizovani. Sterija ih uobli�ava kao pojedince ve� njihovim imenima: �utilov vrlo lako menja prezime u �utilai ili �utilaji�, Smrdi� �ije prezime ve� dovoljno govori samo za sebe, �erbuli� �iji koren �erb na rumunskom zna�i zmija, Zeleni�ka �ije prezime asocira na zelenu, ma�arsku nacionalnu, boju, ili Lepr�i� koji upu�uje na neku nestalnost. Za ovu galeriju rodoljubaca poznati su i njihovi gresi iz pro�losti: jedan je bio proneveritelj, drugi robija�, tre�i je primao mito itd. Stekao bi se utisak da se tako koncipirane li�nosti ne razvijaju tokom odvijanja radnje, ve� su njihovi karakteri unapred oformljeni. Ovakva primedba jednostavno nije na mestu, jer tek unutar okvira pri�e, u situacijsko-dru�tvenim promenama, koje se de�avaju izvan scena, ali bitno oblikuju sve doga�aje, likovi svojim govorom, postupcima, me�usobnim sukobima i stalnim reminiscencijama, uobli�avaju moralno-eti�ke principe i stvarni karakter.
Tre�a bitna odlika RODOLJUBACA je specifi�na uloga jezika u kreiranju likova. Ako smo utvrdili da se jezik u POKONDIRENOJ TIKVI koristi da li�nosti poka�u sebe onakvim kakve one zapravo nisu, a u KIR-JANJI da jezik �ini organski deo lika i izra�ava njegovu unutra�nju stranu, onda je jezik u ovom slu�aju konglomerat, ili bolje re�eno, dualizam, spoj prethodnih karakteristika. Jezik u RODOLJUPCIMA jeste u jednu ruku maska koju akteri vrlo lako, u zavisnosti od potrebe menjaju, ali je istovremeno i sredstvo izra�avanja unutra�njeg bi�a. Jednostavno re�eno, jezik nije karikiran. Svaki od likova govori jezikom koji u bitnoj meri odre�uje i defini�e njegov karakter. Setimo se samo �utilovljevog rezonovanja kada se kona�no dokopao vlasti, ili pateti�nog lamentiranja Zeleni�ke u pozivima za kona�nim obra�unom, kao i pesni�ko-herojskog patosa Lepr�i�a i njegovih jezi�kih egzibicija. Da bi tako kori��en jezik dobio pravo zna�enje neophodno je bilo da Sterija junake 'dr�i na okupu', odnosno grupne scene postaju dominantne, pa delom zbog toga, a delom zbog brzine odvijanja doga�aja, RODOLJUPCI sadr�e i obele�ja vodvilja. Dodamo li tome melanholi�no-tragi�ni peti �in, dobijamo vrlo slojevito dramsko delo, u kome se smenjuju elementi komi�nog i tragi�nog, pa se za RODOLJUPCE mo�e konstatovati da predstavljuju dramu u naj�irem mogu�em zna�enju.
Da bi nekako uspostavio ravnote�u u tako koncipiranoj drami, Sterija je morao da rodoljupcima suprotstavi, u moralnom smislu, dovoljno sna�nu kontra-silu, koja �e istovremeno svojom prisutno��u nagla�avati eti�ko-nacionalno-istorijske deformacije 'boraca za nacionalno osve��enje' i zdravom logikom ukazivati na pravo stanje stvari. U toj funkciji kreirani su likovi Gavrilovi�a i Na� Pala. Sa stanovi�ta moderne dramaturgije naravno da se ponu�enom re�enju mogu uputiti zamerke, jer ova dva rezonera prakti�no ne u�estvuju u odvijanju dramske radnje, ve� je samo komentari�u, ali moramo uzeti u obzir �injenicu da je Sterija RODOLJUPCE napisao u vreme klasicisti�kog poetskog duha u dramskom stvarala�tvu, i da je pored toga u pojedinim elementima anticipirao neke pojave koje �e se u na�oj dramskoj knji�evnosti odigrati tek u drugoj polovini 20. veka, a tu mislim i na tematski okvir, i na kolektivni lik, i na jezik kao naro�ito sredstvo karakterizacije, i na �anrovsku neodre�enost. Tako, dakle, na jednoj strani imamo rodoljupce, aktivne u�esnike u de�avanjima, zara�ene bolesnim strastima do samog kraja, kada razobli�uju farsi�no rodoljublje, a na drugoj Na� Pala i naro�ito Gavrilovi�a, koji svestan nemogu�nosti da izmeni jedan duboko deformisani svet ostaje pasivan u ulozi komentatora.
Za postupak karakterizacije i uop�te za kompoziciono-tematski sloj drame svakako da odre�eno zna�enje ima �injenica da je Sterija bio �lan Okru�nog odbora u Vr�cu, formiranog 9. januara 1849. Upravo RODOLJUPCI na najbolji na�in pokazuju neophodnu umetni�ku distancu koju pisac-sudionik de�avanja mora da poseduje, kako se umetni�ko delo ne bi pretvorilo u hronologiju, ili istorijski dokument i time odbacilo estesku dimenziju.
Dono�enje op�tih i kona�nih zaklju�aka o celini komediografsko-dramskog postupka jednog autora, na osnovu analize koja obuhvata isklju�ivo karakterizaciju u samo tri njegova dela, bilo bi potpuno neozbiljno. Ono �to se, me�utim, mo�e ustvrditi paralelnim �itanjem POKONDIRENE TIKVE, KIR-JANJE i RODOLJUBACA jeste da je Sterija o�iveo vrlo upe�atljive i svevremene likove, i danas prisutne na na�im scenama.