Hajner Miler jednom prilikom izjavio je da se dobar komad opire pozori�tu. Njegovim ograni�enjima, konvencijama, scensko-produkcionim uslovnostima. Primenom tehnike monta�e, kola�a, citata, ukidanjem dijalo�ke strukture drame, uvo�enjem �govornih instanci� umesto lica, Miler je svojim tekstovima iz sedamdesetih i osamdesetih godina pro�log veka radikalno doveo u pitanje tradicionalne definicije dramske forme i njenih osnovnih pojmova: situacije, lica, radnje. Ne samo formalno ve� i tematski: kombinovanjem sna�nog poetskog jezika i dru�tveno-politi�kog anga�mana, kao i kompleksno��u scenskog jezika, stvorio je specifi�nu dramsku estetiku koja i danas predstavlja izazov iluzionisti�kom gra�anskom pozori�tu. Naravno da poku�aj redefinisanja dramske forme ne zapo�inje s Hajnerom Milerom. Pobuna protiv oko�talih teatarskih konvencija �ita se prethodno u komadima �ezdesetih � kod Petera Vajsa i Petera Handkea, prethodno u drami apsurda, prethodno u nadrealisti�kim i dadaisti�kim jezi�ko-dramskim eksperimentima, prethodno u �dramskim pejza�ima� Gertrude �tajn. Ako se, kao od za�etnika moderne dramske forme, po�e od Gertrude �tajn, koja je u svojim kratkim dramskim sekvencama, pisanim po�etkom dvadesetog veka, odbacila dramsku radnju, lica, interpunkciju, mo�e se re�i da je nova dramska forma, strogo uzev, stara ve� sto godina.
Novinu, me�utim, �ine izmenjeni produkcioni uslovi, koji su u poslednjih nekoliko decenija omogu�ili prodor novih formi na velike pozornice. Dramski eksperiment ne samo �to nije na margini pozori�nog interesovanja, �tavi�e, na nema�kom govornom podru�ju etablirao se kao legitimni mainstream pozori�ni fenomen. Drame Elfride Jelinek, komponovane ne od dijaloga, ve� od �govornih povr�ina�, performativni tekstualni predlo�ci Renea Pole�a, dokumentaristi�ki tekstovi rediteljske grupe Rimini Protokol nastali kroz rad s laicima, izvode se u vode�im nema�kim pozori�tima, od Berlina, preko Hamburga i �tutgarta, do Minhena. Pitanje o radikalno novom i druga�ijem vrednosnom kriterijumu (pozitivan ili negativan, u zavisnosti od pozicije s koje se posmatra) ovde se vi�e ne postavlja. Na scenama paralelno egzistiraju razli�ite dramske forme i strukture i svaka ima svoju publiku.
Nove dramske forme ne mogu se posmatrati nezavisno od sadr�aja koji se kroz njih formuli�u. One i nastaju kada tradicionalni oblici vi�e ne uspevaju da izraze kompleksnost, vi�eslojnost i protivre�nost dru�tvene stvarnosti �iji su deo. Zato su nove forme gotovo uvek anga�ovane. Svojom pojavom, dovo�enjem u pitanje uobi�ajenog, poznatog, konvencionalnog, govore o nedovoljnosti tradicionalnih oblika, o nemogu�nosti da se kroz njih formuli�u savremeni dru�tveni fenomeni i razli�iti aspekti konfrontacije pojedinca sa sobom i svetom koji ga okru�uje. Nove forme zahtevaju i nov jezik. Jedna od karakteristika drama nastalih tokom poslednje dve-tri decenije, jeste opiranje vladaju�em diskursu medija � bilo upotrebom stilizovanog jezika koji unutar dela funkcioni�e po sopstvenim zakonitostima, bilo kroz preuzimanje i preteranu identifikaciju s medijskim �argonom, �ime se njegova kli�etiziranost razotkriva i dovodi do apsurda. Kao �to jezik unutar drame gubi leksi�ka i strukturalna obele�ja koja diferenciraju pripadnike razli�itih socijalnih grupa, menja se i sti�e autonomiju u odnosu na realisti�ke konvencije, tako se i princip formulacije i oblikovanja dramskog materijala menja. Nove forme, ta�nije, nove drame stoje van dramskog konflikta koji iznosi razloge �za� i �protiv�, one nastaju s one strane logike argumenta i protivargumenta, teze i antiteze. Nove drame ne nude odgovore, �esto se �ini i da ne postavljaju pitanja, ve� samo daju preciznu dijagnozu aktuelnog dru�tvenog trenutka.
Pi�u�i Lice od stakla, podjednako su me zaokupljale i pri�a drame i forma u kojoj se� ona oblikovala. Bilo mi je nemogu�e da ih mislim odvojeno, jedno je proiza�lo iz drugog. Po�la sam od pri�e, od jednog susreta koji je zatim sam prona�ao svoju formu: preplitanje pro�losti i sada�njosti, simultano odvijanje radnje, istovremena prisutnost razli�itih vremenskih ravni, sve do ta�ke u kojoj se granice bri�u, u kojoj vi�e nije jasno da li se o nekom doga�aju govori kao o pro�lom, ili se on zbiva u sada i ovde scenske realnosti / realnosti komada. Ta forma zatim je povratno delovala na pri�u, uticala na njen tok, menjala je i usmeravala. Iako je drama pisana za dva lica, namera mi je bila da ostavim otvorenu mogu�nost razli�itih �itanja i interpretacija, gde bi broj glumaca varirao izme�u dva i desetak, gde ne samo �to bi jedan glumac igrao vi�e uloga, kako je u tekstu dato, ve� bi postojala i mogu�nost da nekoliko glumaca igra jedan lik. I ne mislim da bi to bilo u neskladu s intencijama autora. Tekst predstave nosi nova zna�enja u odnosu na tekst drame, dopunjuje ga, dovodi u pitanje ili potpuno menja, ali i to je jedna od karakteristika novih formi: stvaranje otvorenog prostora gde ni�ta nije unapred propisano i odre�eno. Svaka nova inscenacija donosi novo scensko ispisivanje drame u kome se integritet teksta po�tuje, ali se prema njemu ne odnosi sa strahopo�tovanjem, u kome je, na kraju krajeva, drama povod za uzbudljiv pozori�ni doga�aj.