Za ne�to manje od godinu dana pred nama je jo� jedna od knjiga dr Henrika Jurkovskog (Henryk Jurkowsky), danas neosporno najzna�ajnijeg teoreti�ara lutkarstva u svetu, objavljena, na predlog urednika edicije prof. dr Radoslava Lazi�a, pod imenom Teorija lutkarstva, a u prevodu Biserke Raj�i�, odnedavna laureata jedne od najpresti�nijih poljskih nagrada, koja nosi ime Stanjislava Ignacija Vitkjevi�a (Stanis av Ignacy Witkiewicz).
Prou�avaju�i izvore i izvire lutkarstva, Jurkovski dolazi do, naizgled, jednostavnog zaklju�ka da je savremeno pozori�te lutaka izraz izbora teatarske konvencije od strane stvarao�evog subjekta ili umetnika samog. Dakle, on, stvaralac je taj koji ima brojne mogu�nosti kori��enja izra�ajnih sredstava, pre svega legalizovanjem artefakata koje je sam stvorio ili izabrao, i to kako iz sveta pozori�nih predmeta, tako i onih iz sveta predmeta namenjenih svakodnevnoj upotrebi. Re�ima, on subjektivnost rukotvorina mo�e da koristi neprekidno ili povremeno, pa �ak i efemerno, pozivaju�i se, pri tome, na mimeti�ko ili epsko pozori�te. Uostalom, ne smemo prevideti, a kamoli zaboraviti da odnos subjekta i predmeta, ba� u ovom slu�aju, spada u najzna�ajnija pitanja pozori�ne estetike, kao ni �injenicu da je pozori�te lutaka ono u kome se lutka pojavljuje u funkciji scenskog subjekta. Zbog toga, istoriju lutkarskog pozori�ta, smatra Jurkovski, mo�emo zamisliti kao istoriju prava koju lutki priznaje �ovek.
Svojevremeno, jo� 1931. godine, u svojoj Istoriji lutkarstva Lotar Bu�majer (Lothar Buschmeyer) tvrdio je dosta komotno da je �umetni�ko delo sazdanost nastala iz ose�anja do�ivljaja: ono je tvorevina koja svoja ose�anja nosi sobom, a istovremeno je u stanju da ih prenese drugim ljudima�. Samo koju godinu kasnije, ali kudikamo odre�enije, Pol Valeri (Paul Val�ry), pesnik i esejista, k tome, formulisao je to isto, samo malo druk�ije i odre�enije: �Umetni�ko delo bi�, veli on, �uvek trebalo da nas pou�i da nismo videli ono �to vidimo�, �emu sam, priznajem, i sam, veoma sklon.
Ovaj svojevrsni pozori�ni brevijar Jurkovski zapo�inje nimalo slu�ajno (kod njega, uostalom, ni�ta nije slu�ajno) tekstom objavljenim u Pamiatniku Teatralnom, iz 1969, da bi razlaganje zavr�io ra��lanjavanjem onih primera, koliko od ju�e, iz februara 2006, analizuju�i adaptacije Ibzenovih (Henrik Johan Ibsen) drama Per Ginta, Nore, Aveti i Hede Gabler na scenama Njujorka. Naravno, kao projekata sa lutkama.
Ovo, novo preoblikovanje tekstova u dragocenu knjigu rasprava, eseja i ogleda, dakle, posle engleskog, �panskog, japanskog, poljskog i �e�kog, �ini mi se najpromi�ljenije, jer mu je dodao i za� njega dopisao one, godinama mi�ljene i smi�ljane delove o metafori�nosti, simulakrijumima, sinergiji, kao klju�noj re�i lutkarske umetnosti, postmoderni i tzv. �tre�oj vrsti�, delimi�no nagove�tene i donekle obra�ene u Metamorfozama (Metamorfozy teatru lalek w XX wieku), �to je poslu�ilo razlo�no istorijski shva�enoj postepenosti gradacije filosofskog predlo�ka, od pozori�ta u kome je lutka bila scenski subjekat do njenog opredme�enja, u doslovnom zna�enju te re�i.
Uvo�enjem, pak, pojma �ive materije kao osnove novog postupka u pristupu sveukupnom problemu umetnosti, Jurkovski smelo dokazuje da se druga�ije, pa time i novo poimanje pozori�ta lutaka mo�e o�itovati, i o�ituje, upravo kao glas uobli�ene materije, potkrepljuju�i ovako formulisanu hipotezu brojnim primerima u postulatima istorije avangarde, ali i razli�itim formama likovnog, �ak tzv. �bezli�nog� pozori�ta, recimo u predstavama Tadeu�a Kantora (Tadeusz Kantor) ili poku�ajima Tingelija (Tinguely).
S druge strane, �ini se nespornim njegovo zalaganje da prisustvo lutke u savremenom pozori�tu nije ni�ta drugo do savremena realizacija testamenta moderne avangarde, ali sve vi�e i postmoderne, koja je �elela i uspela da udahne novi �ivot sveukupnom stvarala�tvu, pozivaju�i se i te kako na �anrove s margina zvani�ne umetnosti. Izbor lutke pokazao se, tako, vi�estruko korisnim, kako u pogledu njenog poetskog potencijala (o�ivljavanjem metafore), tako i nespornom potvrdom njene likovne vrednosti. U tome se, sva je prilika, upravo i krije tajna, ali i uspeh lutke, koja je, ne ba� lagodno, prevladala i savladala ve�inu tendencija ispoljavanih u teatru minulog stole�a � od dramskog, preko narativnog do poetskog, pri �emu je prelazak sa metafori�nog na metonimijsko podrazumevanje pozori�ta lutaka, po mnogo �emu, bio � sada to znamo bez ikakve sumnje � krajnje inovativan, �ak revolucionaran.
Uostalom, o temi odba�enih/prevazi�enih umetni�kih vrednosti u jednom vremenu, i njihovom prihvatanju u drugom, prepoznaje se sasvim jasno, i odre�eno, ve�iti i ve�ni umetni�ki i istorijski problem sukoba tradicionalnog i modernog, na �ta i te kako upu�uje i ona, ne tako �esto rabljena misao iz Geteovog (Johann Wolfgang von Goethe) Fausta, koja govori o tome da je ono �to svetluca ro�eno tek za trenutak, a da je samo istinska, prava pojava, ba� kao i bi�e, sa�uvana za svet posle nas.
Pre ne�to vi�e od dva veka, veliki engleski pesnik, ali i glasoviti slikar, Vilijam Blejk (William Blake) zabele�io je za pam�enje: �Onaj iz koga ne zra�i svetlost, nikada ne�e postati zvezda.�
Henrik Jurkovski to ve� jeste.