Uticaj Sterijinog pozorja na repertoar srpskih pozori�ta je zna�ajan. To je jedno od� otkri�a do kojeg dolazi Miroslav Radnoji� u studiji Savremena doma�a drama na sceni Srpskog narodnog pozori�ta. Autor je istra�ivanjem dokazao da je od osnivanja odnos� zastupljenosti dela stranih pisaca prema doma�im piscima� u reperotaru SNP-a bio 3:1, a� da se po�etkom �ezdesetih menja u 3:2, u korist doma�eg autora.
Jedan od rezultata istra�ivanja jeste i opisna ocena da u na�oj dramskoj knji�evnosti u posmatranom periodu �pravih, istinskih dramskih dela koja �e nad�iveti epohu u kojoj su stvorena nema mnogo�. Od Jovana �or�evi�a, utemeljiva�a na�eg nacionalnog teatra u Novom Sadu i Beogradu traje pomalo monotona kuknjava o krizi dramskog stavrala�tva, uz nabrajanje svih mogu�ih izgovora za takvo stanje, me�u kojima je, kao i danas, na prvom mestu prigovor da dramski autor nema pristupa u teatar, da prema njima� uprave i direkcije imaju mrzovoljan odnos itd. Tek Jovan Putnik ukazuje na pravu slabost savremene srpske drame � a on se sadr�i u oceni da na�i dramski pisci ne polaze od ��ivog �ivota�, ve� od ideje.
Radonji� tvrdi da je na�a savremena dramaturgija mo�da �ak i svesno �propu�tala da bude pouzdan svedok �itavog niza dru�tvenih procesa i zbivanja�. I zato se na�a dramaturgija nalazila u nekom me�uprostoru, izme�u �tradicionalne knji�evno-scenske forme namenjene tzv. literarnom pozori�tu i naznake nekog druga�ijeg teatra�. Umesto odgovora na pitanje zbog �ega se dramski autori pla�e pristupa problematici savremenosti, autor nam otkriva da dramski pisci posmatrane epohe tra�e pribe�i�te u pro�losti i, rekao bi Jovan Hristi�, u �zaobilaznom govoru�, �ezopovskom jeziku � kojim se� izra�ava ono ��to se otvoreno ne bismo usudili da ka�emo�. Ali,� tvrdi Hristi�, razloga za ezopovski jezik ima i drugih: �Poku�aj da se doma�i neka ozbiljnost, da se jedna situacija povede u drugom pravcu, ne samo u komediju�.
Govore�i o nekim programskim karakteristikama savremene doma�e drame na repertoaru SNP-a u prve dve decenije posle Drugog svetskog rata, Radonji� najpre odbacuje tradicionalno i prili�no pojednostavljeno odre�enje pozori�ta prema kojem je pozori�te prevashodno zasnovano na literaturi. Radonji�, naravno, ne prihvata ni mi�ljenja prema kojem dramski tekst nije naro�ito bitna komponenta. Radonji� se stoga zala�e za �sveukupnost pozori�nog stvarala�kog �ina koji uti�e na izazivanje uverenja o druga�ijim vrednovanjima, koji su zasnivaju koliko na transpoziciji istina toliko i na predstavi�.�
Istra�iva�, sa dugogodi�njim iskustvom u pozori�noj praksi,� za uspe�nu realizaciju dramskog teksta savetuje dvostruku proveru: u odnosu na reditelja, i u odnosu na gluma�ki ansambl. On s druge strane, ne preporu�uje �programsko koketovanje� s publikom, koje je posledica neumerenih repertoarskih ambicija. �Drugim re�ima, repertoar nije samo odraz te�nji jednog kolektiva da �to adekvatnije prezentuje odre�enu literarnu tvorevinu nego i da ukupnim zbirom� vrednosti, koji ta realizacija sadr�i, ostavi, u vremenu u kojem stvara, svedo�anstvo o svojim umetni�kim dometima.�
U periodu koji razmatra autor utvr�uje da je na sceni Srpskog narodnog pozori�ta izvedeno 38 dramskih tekstova doma�ih autora. Taj �popis� nije samo� slika repertoara Srpskog narodnog pozori�ta, nego slika stanja i prilika knji�evnog, pozori�nog i dru�tvenog �ivota. Ovde je mesto da se citira Du�an Mati� koji ka�e da� �politika uobli�ava �ivot, ona je operator i hirurg�. Na osnovu ovog inventara repertoara �italac saznaje da je bilo sezona u kojima na scenama Spskog narodnog pozori�ta nije bilo nijednog premijerno izvedenog doma�eg dramskog teksta (1946/47, 48/49, 51/51). Isto tako vidljivo je da je najbogatija sezona 1958/59, kada je izvedeno premijerno �est doma�ih drama, ili 1953/54, kada su izvedene �etiri doma�e savremene drame. To su samo neka, usputna saznanja, do kojih mo�e do�i pa�ljiv �italac Radonji�eve studije.
Ono �to je za nas va�nije jeste analiza izvedenih drama. Ona je realizovana pregledno, razvrstana u pet tematskih krugova. U prvoj grupi su dramski tekstovi s� tematikom iz Drugog svetskog rata, u drugoj� drame nastale �ugledanjem na istoriju�, odnosno narodnu epiku. U tre�u grupu autor svrstava drame koje naziva psiholo�ko-dramskim ispovestima. U �etvrtom krugu su komedije a u petom dramatizacije , kao �prelazni� oblik od originalnih dela ka onima �ude�enim za prikazivanje na pozornici�.
Precizan, odmeren, strog prema sebi i prema drugima, Radonji� na osnovu posmatranog perioda �ivota doma�e drame na sceni Srpskog narodnog pozori�te ne �eli da anticipira. Imaju�i u vidu vi�eslojnost i stalnu nepredvidljivost pozori�nog razvoja, on se zadr�ava na oceni stanja posmatranog perioda u razvoju SNP-a. Ovde valja potcrtati da je �Srpsko narodno pozori�te bilo i ostalo jedno i jedino, a da je pet razli�itih kultura Vojvodine, �ije dramaturgije, upravo zbog te vi�enacionalne prisutnosti, s pravom, dakle nikako s paritetstvom ili paraderstvom, o�ekuju svoje potvr�ivanje i na ovoj sceni�.
Radonji� opominje i na olaku zaboravljenost dramskog po�etni�tva Miroslava Anti�a. Klone�i se opasnog uskoregionalnog razvrstavanja dramske knji�evnost, autor podse�a i�� na �vojvo�ansku liniju�, ina�e �polivalentnog� repertoara� Srpskog narodnog pozori�ta koju ispunjavaju pisci novosadskog dramskog kruga (Zoran Petrovi�, Ferenc Deak, Bogdan �ipli�) i� dela� vojvo�anskih klasika (Sterija, Trifkovi�, dramatizovana dela� Ja�e Ignjatovi�a). Pomenute teme Radonji� samo nazna�ava i time, kao valjan nau�ni delatnik,� otvara podru�ja budu�im istra�iva�ima.