Mo�da je sme�no uop�te i pominjati zakon o pozori�tu u dr�avi kojoj jo� nedostaje toliko mnogo zakonskih akata, posebno u �asu kada je evidentno da nam uskoro (najverovatnije) predstoji temeljna rekonstrukcija kompletnog zakonodavnog sistema, razume se pod uslovom da napokon odlu�imo da li nam je budu�nost na Zapadu ili na Istoku.
S druge strane, i samo pominjanje pri�e o ovom zakonu (u krajnjoj liniji sasvim svejedno da li je to zakon o pozori�tu, kulturi ili muzi�ko-scenskim delatnostima) naj�e��e provocira ose�aj dosade i nelagodnosti, s obzirom na to da se tema na razne na�ine provla�i kroz ovda�nju javnost, posebno teatarsku, ve� decenijama. Jer, op�te mesto svakog �askanja na�ih pozori�nih ljudi je upravo pri�a o tome ko u tom �asu pi�e ovaj zakon. Ve� decenijama neko upravo pi�e zakon o pozori�tu, godinama se �u�ka da je napokon doveden do forme koja je podobna za javnu raspravu, a onda usledi � muk. Neko vreme vlada ti�ina, a onda � sve ispo�etka.
Tema je do te mere kod nas izlizana da se u ovda�njoj stru�noj (i polustru�noj) javnosti opasno pove�ava broj onih koji sve smelije zagovaraju tezu da nam zakon o pozori�tu, u stvari, nije ni potreban, potkrepljuju�i tvrdnju podatkom da i neke od dr�ava u kojima teatarski �ivot cveta, kao �to je slu�aj s Nema�kom, nemaju sli�an zakonski akt.
Paralela stanja u srpskoj kulturi s, recimo, onim u Nema�koj, dabome, po mnogo �emu nije uputna, i umesna je barem koliko i zaklju�ak da beogradske policajce pod hitno treba razoru�ati budu�i da ni londonski bobiji ne nose pi�tolje.
Istina, Nema�ka ili �vedska nemaju zakon o pozori�tu, ali zato imaju sve ostale zakone, uz to i izuzetno mo�na esnafska udru�enja i ni�ta manje jake sindikate, ali pre svega, tamo teatarski �ivot funkcioni�e u kontekstu ozbiljno utemeljenih dru�tvenih sistema kao i precizno definisanih kulturnih politika. Drugim re�ima, u pomenutim dr�avama se vrlo dobro zna �ta dr�ava o�ekuje od institucija kulture; koji je, dakle, njihov dru�tveni zna�aj, koja sredstva kulturne politike imaju biti upotrebljena, a koja materijalna sredstva valja ulo�iti da bi ove institucije mogle da ispune o�ekivanja dru�tva.
Kod nas, me�utim, ne postoji zakon koji bi regulisao na�in funkcionisanja pozori�nog �ivota, niti imamo zvani�no (ili nezvani�no) definisanu kulturnu politiku, strategiju i mehanizme njihovog sprovo�enja, ali zato nema ni drugih zakona koji bi adekvatno nadoknadili odsustvo pomenute regulative.
Teza o uspe�nosti ovda�njeg teatra, uprkos odsustvu preciznijih zakonskih okvira, pa i kulturne politike, zasnovana na tvrdnji da u Srbiji danas ipak nastaju dobre predstave, pa i pozori�ni rezultati umetni�ki relevantni u evropskim teatarskim okvirima, nije odr�iva ve� i zbog �injenice da je takvih predstava sve manje, a zaposleni u pozori�nim institucijama ove dr�ave sve bolnije shvataju da participiraju u poslu koji rapidno propada. I to ne zato �to je konkurencija sada zao�trenija, ili zbog toga �to je dobrih glumaca, reditelja, operskih peva�a ili baletskih igra�a danas manje no �to je to bio slu�aj pre, pa ni samo zato �to su dramati�na dru�tvena de�avanja u Srbiji promenila karakter ili o�ekivanja teatarske publike, ili �to smanjena ulaganja u pozori�no stvarala�tvo poslednjih godina u znatnoj meri ugro�avaju kvalitet produkcije...
Ne, problem je ponajpre u nedefinisanim odnosima osniva�a (vlasnika) i pozori�ta, u odsustvu �vrstih, preciznih obaveza prvih prema drugima, ali i teatara prema svojim osniva�ima, kao i u sve evidentnijoj nebrizi vlasti prema onome �to se doga�a u na�im pozori�tima. Sve �e��e se vlasti po op�tinama Srbije smenjuju, a o�igledno je da isklju�ivo od li�nih afiniteta vlastodr�aca zavisi da li �e lokalni teatar prosperirati (ta�nije: nastaviti da vegetira) ili �e biti nastavljen proces njegovog propadanja.
Isto tako, svakome ko je verziran u celinu na�e pozori�ne stvarnosti vi�e je no o�igledno da postoje ogromne razlike izme�u pozori�ta u Srbiji i prestoni�kog teatarskog �ivota. A pod ovim drugim misli se na pozori�ta �iji je osniva� Skup�tina grada Beograda.
Beogradske vlasti su nakon petooktobarskih promena povukle mo�da najradikalnije poteze vezane za konsolidovanje teatarskog �ivota prestonice. Ponajpre su temeljno renovirana bezmalo sva pozori�ta �iji je osniva� Grad, zaposlenima u beogradskim institucijama kulture, pa i teatrima, ponu�en je adekvatan socijalni program, a u nekoliko mahova su inicirani i ozbiljni razgovori o uspostavljanju sistema u na�inu na koji �e biti koncipirana repertoarska politika prestoni�kih teatara.
Razlika izme�u pozori�nog Beograda i pozori�ne Srbije nije, dakle, samo u enormnoj diskrepanci ulo�enog novca, ve� i u manifestaciji konkretne brige, te poku�ajima pronala�enja sistemskih re�enja.
No, pomenuti potezi beogradskih vlasti � ma koliko bili radikalni i bez obzira na to koliko su istinski pomogli revitalizaciji tamo�njeg teatra � ipak do danas nisu su�tinski ugra�eni u sistem, nisu postali deo zakonskih regulativa, pa �e tek budu�nost pokazati koliko su uistinu dalekose�ni.
U intervjuu koji je dao za Ludus neposredno po postavljenju na mesto ministra za kulturu, Branislav Le�i� je obja�njavao da je upravo kucnuo �as da budu na�injeni radikalni potezi, nagove�tavao je, izme�u ostalog, i pisanje zakona o pozori�tu. S druge strane, Le�i� je i te kako bio svestan haosa s kojim je bila suo�ena �in�i�eva vlada, kao i �injenice da je u tom momentu bilo neophodno doneti mnoge druge, za funkcionisanje dr�ave neuporedivo zna�ajnije zakone.
U tom kontekstu, argumente za ubrzan proces dono�enja upravo tog zakona, Le�i� je pronalazio u logi�noj tezi da u teatrima �iji je osniva� Srbija radi relativno mali broj ljudi, te bi upravo zakon o pozori�tu, podr�an odgovaraju�im socijalnim programom, kao i adekvatna dr�avna strategija vezana za teatarski �ivot, zapravo mogli da predstavljaju probni balon, svojevrsni eksperimentalni program na osnovu kojeg �e docnije, menjaju�i ono �to je za promenu, postati mogu�e i formulisanje strategija za re�avanje krupnijih problema i slo�enijih privrednih sistema. Znao je Le�i� da �e se zakon o pozori�tu, ako u tom trenutku ne bude usvojen, ubrzo na�i u drugom planu, da �e ga potisnuti pani�na potreba da budu re�avani drugi goru�i problemi, a da �e samim tim teatar opet biti marginalizovan.
Uvereni da je kona�no kucnuo �as da se pri�a o ovom zakonu privede kraju, te u nameri da odgovornima ponude relevantan materijal za razmi�ljanje, tada�nji Sindikat dramskih umetnika i redakcija Ludusa publikovali su specijalno izdanje ovih pozori�nih novina s tekstovima nekoliko zakona o pozori�tu, pre svega tzv. zemalja iz okru�enja, kao i dr�ava koje su u to doba dublje zakora�ile u proces tranzicije, te intervjue i novinske �lanke koji su ukazivali na iskustva teatarski visokorazvijenih evropskih dru�tava.
U tom izdanju Ludusa objavljen je i tekst predloga zakona o pozori�tu koji je, na osnovu narud�bine Sindikata dramskih umetnika, sa�inio ekspertski tim sastavljen od pravnih stru�njaka i pozori�nih stvaralaca razli�itih profila i profesija.
�elja izdava�a je bila da tom publikacijom provocira javnu raspravu i, dabome, podstakne u to doba �elne ljude Ministarstva da po�ure u realizaciji poslova vezanih za pisanje zakona.
No, mrka kapa. Pozori�na javnost, nakon prvih, prili�no neodre�enih reakcija, nanovo je utonula u re�ito �utanje, a ubrzo je smenom na �elu Ministartstva za kulturu prekinut i proces dono�enja zakona.
Docnije �e se, me�utim, pokazati da je Le�i�ev tim posao zapravo priveo kraju, a blagodare�i Aleksandri Jovi�evi�, pomo�nici ministra Branislava Le�i�a, tekst tada nastalog zakona, umesto svojevremeno pred poslanike u Skup�tini, sada evo dospeva pred sud javnosti da bi, nadamo se, ovaj put ozbiljno provocirao sve zainteresovane i odgovorne da razmisle o tome da li nam pozori�ta propadaju, izme�u ostalog, i zbog odsustva adekvatne zakonske regulative koja bi, ako ni�ta drugo, barem odredila �pravila igre� i okvire u kojima �e u ovoj zemlji funkcionisati teatarski �ivot.