Po onome �to ste uradili a �to su gledali�te i kritika ocenili izuzetnim, odavno ste osvojili Sterijinu nagradu.
� Slede�i neko svoje �ivotno na�elo, nikad sama ne bih izrekla tu konstataciju. Za�to? Pa valjda zato �to smisao glume ne vidim u osvajanju nagrada, jer me takvo gledi�te neodoljivo podse�a, odnosno stavlja u ulogu konja, rasnog grla koje tr�i trku da bi na cilju, ukoliko pobedi, dobilo kocku �e�era, a njegov vlasnik (moja ta�tina) zlatni kup iz koga �u se napiti uspeha. Kako se glumom bavim vi�e od dve decenije, a s nadom da �e to jo� potrajati, i da �u kao glumica imati �to�ta da odigram, nekako sam mirno odlu�ila da ne osvajam nikakve nagrade, ve� da ih ljubazno do�ekam ako stignu i jo� ljubaznije prepustim nekom drugom. Va�e pitanje je i najta�niji odgovor, a i dokaz da u takvom stavu ima smisla.

Ne verujem da zbog toga manje cenite ovu nagradu, naprotiv, verujem da je svojim �ivotnim i gluma�kim iskustvom vrednujete na poseban na�in?
� Naravno. Da se razumemo: Sterijina nagrada je zaista veliko priznanje, i ja sam sre�na �to sam ga ovom prilikom dobila. Ali, mogla me je i mimoi�i! I �ta onda? Ima li ��ivota� posle neuspeha? I da li je to neuspeh? Kako sutra po�eti rad na novoj ulozi? �ta sam ja Hekubi i �ta je Hekuba meni? Ko je kome potrebniji? Ja pozori�tu ili pozori�te meni? Eto, to su samo neka od pitanja koja sam sebi postavljala. Mislim da sam na�la i odgovore. Sopstveno zadovoljstvo nagradom nadma�uje radost mojih najbli�ih, radost prijatelja i kolega. Iako se ne bavim pedago�kim radom imam odgovornost prema mladim glumcima koji, tra�e�i svoju pozori�nu istinu, ponekad prepoznaju to u onome �to radim. I to me obavezuje.

Dobijate nagradu za bol majke koja od jednog trenutka gubi kontrolu nad putanjom sina, u njoj i pred njom doga�aju se lomovi svetova za koje je verovala da su usagla�eni, da su mogu�i i trajni jer ona je u njih ulo�ila svu ljubav i odricanje? Delovalo je da ste i stvarno, fizi�ki, ta �ena; kako ste prolazili kroz taj proces potpunog usvajanja lika?
� Milica je jedna od mnogobrojnih udovica koja, ostav�i sama sa sinom, a posle paklenog �ivota, sakuplja poslednju snagu i re�ava da zaustavi kolo nesre�e, da spre�i to odumiranje koje traje, da po�ne �ivot iz po�etka, da sinu obezbedi sre�u, da sebi zgrabi jo� par�e �ivota. Milica ne od�ivi svoj san. Sudar sa spakovanim koferom i sinom koji odlazi polazi�te je njene drame. I polazi�te i ishodi�te. Iz odumiranja u odumiranje. Nema spasenja. Paradoksalno, moj proces usvajanja lika ili, ta�nije, tra�enje Milice u sebi samoj, i�ao je tako �to sam u sebi tra�ila dete (k�erku). Odnos dete�roditelj, gde sam sebe prepoznala u detetu koje odlazi, najjasnije mi je pokazao put kojim �u i�i. Iz tog i takvog metoda pojavljuje se Milica koja ne�e i ne mo�e da �uje svoje dete. Koja iz �elje da sa�uva �ivot ne vidi kako on neumitno curi tamo gde su nezazidane pukotine. Milica koja upada u zamku u koju upadaju mnogi roditelji, a i njihova deca s njima. Ne obavezno, ali na�alost pre�esto. I ne samo ovde i sada. Svuda i oduvek. Fizi�ka transformacija je, duboko verujem, uvek posledica su�tinski pro�ivljene uloge i nema te maske ili kostima koji �e to obaviti umesto glumca. Verujem da lik sam probije na lice i telo glumca, a onda ga samo valja pa�ljivo �minkom i kostimom podr�ati.

Ta uloga nije samo pitanje glume, �ivotne zrelosti i iskustva koje imate, ve� je i pitanje� �ove�nosti? U toj majci je i �ovek, mu�, ona je cela ku�a? Da li je i vas sve to bolelo? Do koje mere ste je razumevali?
� Po�to mislim da je �ovek ne samo deo celine ve� celina sama, a kako svako nosi tu celinu u sebi samim svojim postojanjem, tako je du�nost svih misle�ih bi�a, a prvenstveno umetnika, da tu celinu razumeju, artikuli�u i samim tim potra�e njen smisao. Sva pitanja kojima se filozofija oduvek bavi, pa �ini to i danas, nisu zna�ajno druga�ija od pitanja koja glumac sebi postavlja pred novom ulogom. �esto dolazim do okrepljuju�ih odgovora, ponekad me pitanja dovedu do neprijatnih i bolnih otkri�a, ponekad od njih be�im da bi me ona sustizala...

Bili ste i ostali devojka, �ena grada, i to je nekako neprepravljivo � kako vi prolazite taj put od privatnog, urbanog bi�a, do potresno istinitih �ena sa maramom ili onih koje� zaslu�ena ne�nost zaobilazi?
� Razumljivo je da kad, ovakva kakva sam, stanem pred izazovom da odigram Milicu, onda moram da posegnem za nekim se�anjem na vi�eno, do�ivljeno, pro�itano, ili za kolektivnim pam�enjem naroda kome pripadam. Se�am se odlazaka na selo, se�am se svojih baka, se�am se mirisa i zvukova, svega �to mi poma�e da Milica za�ivi na sceni, da progovori i prohoda onako kako je u glavi vidim i �ujem. Spolja ka unutra, unutra ka spolja. Kako god, u svakom slu�aju s nestrpljenjem �ekam trenutak kada uloga po�ne da �ivi nekako sama za sebe, kao da samo koristi moje telo kao instrument. Onda je sve mnogo lak�e.

U opancima ili bez njih, junaci �Odumiranja� ipak� nisu isklju�ivo o�ajnici seoskog tipa? U urbanim porodicama, u centru velegrada, ima mo�da jo� drasti�nijeg odumiranja.
� Naravno, i zato sam sigurna da je Du�an Spasojevi� napisao odli�nu dramu, koja iz lokalnog prerasta u globalno. Smestimo li je negde u grad, ona ne�e izgubiti na dramatici jer je nepogre�ivo prona�la put do mnogobrojnih sli�nih sudbina i ti�e se svakoga ko ho�e da se zagleda u sebe. U sebe kao roditelja ili u sebe kao dete. Odlukom da pri�u smesti na selo, pisac samo dodaje jo� jednu dimenziju. A to je zastra�uju�a mogu�nost odumiranja celog jednog naroda. Umemo li vi�e da �ujemo �oveka u opancima?

Kao glumica-majka morali ste u ovu predstavu u�i sa komplikovanim emocijama?
� Sla�em se da su emocije komplikovane, utoliko pre �to me sopstveno maj�instvo obavezuje da ne izneverim Mili�ino. Ta�nije, da ono �to pro�ivljava Milica nevoljno a neminovno proveravam u samoj sebi. Po�to je u pitanju tako slo�en odnos majka�dete tim su se i emocije uslo�njavale i komplikovale.

�Odumiranje� je mo�da predstava s najvi�e tame i bola od svih koje ste igrali?
� Mo�da je Odumiranje tako upe�atljivo i zato �to je pri�a tako bolno koncizna i jasna i ne ostavlja prostor za mogu�e razvodnjavanje. Ona traje ta�no onoliko koliko mo�e da se podnese. I bol ima svoj prag.

Od tako jakih uloga uvek ostane ne�to u �oveku?
� Svaka uloga me u pone�emu obogati, pa �ak i ona koju bih mo�da i zaboravila, zato �to moj gluma�ki aparat nepogre�ivo pamti i lageruje, pa tako ne�to �to je nekad odigrano, a mo�da ostalo neprime�eno, pronalazi put ka nekoj drugoj ulozi i sme�ta se ta�no onako kako treba i gde treba. Jasno je koliko velike, jake, zahtevne i sadr�ajne uloge ostave traga u du�i i u �zanatu�, i nikad se ne zna kada �e ponovo o�iveti. Najve�a privilegija bavljenja glumom jeste upravo to fantasti�no talo�enje iskustva koje me �ini bogatijom i mudrijom.

Saradnja sa Egonom Savinom?
� Egon Savin i ja smo ista generacija. Studirali smo zajedno i prvi put sara�ivali u Ateljeu 212 u predstavi Lov na divlje patke. Se�am se jednog dugog istra�iva�kog procesa koji je trajao vi�e meseci. Ekipa je bila ba� generacijska � mi smo tada tek ulazili u pozori�te sa �eljom da pomerimo svet. Pamtim na�u ogromnu energiju i glas Bulata Okud�ave. Interesantno da smo i Egon i ja kasnije mnogo radili, ali se, eto, do Odumiranja u poslu nismo sreli dvadesetak godina. Pro�lo je dakle mnogo godina i taj ponovni susret na prvoj probi bio je veoma uzbudljiv. Strahovala sam i od njega i od sebe. �ta smo mi u me�uvremenu postali, a �ta je ostalo od nas iz davne pro�losti, i kako �emo se danas razumeti. Kako je i Egon izuzetno osetljiv i tananog tkanja, i sam upitan, bez re�i smo razumeli to ose�anje i lako nastavili tamo gde smo stali pre toliko godina. Mirno, lako, ne�no a sigurno i odlu�no vodio je Odumiranje ka �ivotu. �ivela predstava!

Bez obzira na to �to od�ivite na sceni, �ta biste, da je to obi�aj, imali potrebu da ka�ete ljudima posle predstave?
� Posle predstave imam potrebu da �utim ili da razmenim neku re�enicu s glumcima sa kojima sam te ve�eri odsanjala zajedni�ki san. Svaki drugi razgovor nervira me, iscrpljuje i dodatno prazni. Ne volim ni da se klanjam i to je poslednji napor kojim ispunjavam konvenciju pozori�ta. Nema re�i. Sve je re�eno. Ili nije?

�ta ina�e danas re�i detetu kad odlazi svojim putem, ili mu je ve� samom sve jasno s� obzirom na svet u kojem smo?
� Detetu koje odlazi ne treba re�i ni�ta vi�e do �sre�an put!� Sve �to smo imali da mu ka�emo i da ga nau�imo morali smo obaviti do tog trenutka. Ako smo zakasnili, sami smo krivi.

Ve� ste u novom poslu?
� Upravo su u toku probe komada Putuju�e pozori�te �opalovi�, koji re�ira Tomi Jane�i� rade�i sa glumcima na specifi�an na�in. Vrlo zanimljiv i neobi�an pristup na koje na�e pozori�te nije naviklo. Ja sam zbunjena i uzbu�ena �to nekim novim putevima tra�im Ginu, lik koji igram. Ona se pojavi pa nestane, �ini mi se uhvatila sam je, ali se onda izmigolji. Ili ja jo� be�im od nje. Zanimljivo. Vide�emo kako �e ispasti!