Parafenomeni �etrdeset devetog Sterijinog pozorja

Propitivanje u�inaka i vrednosti �etrdeset devetog Sterijinog pozorja neophodno je - i logi�no - zapo�eti od proklamovanog koncepta ovogodi�njeg Festivala. Taj koncept, kojim se selektor Ivan Medenica rukovodio u kreiranju takmi�arskog (zvani�nog) programa, selekcije Krugovi, kao i ostalih festivalskih manifestacija, decidirano i koncizno je izra�en sloganom "Let's play identity, again". Re� je, naime, o formulaciji koja ve� poseduje izvesnu skromnu predistoriju, s obzirom da predstavlja nastavak (razvijanje ili ponavljanje) selektorovog prethodnog slogana u �ijem znaku je odr�ana pro�logodi�nja sterijanska smotra: "Let's play identity". Posmatra�i skloni detaljisanju bi, mogu�e je, primetili da ova sklonost ka ponavljanju ve� otkriva virus tradicionalizma u deklarisanoj strategiji neprestane inovativnosti, no ozbiljna analiza mora nu�no ovakve (eventualne) bizarnosti ostaviti po strani.
Vratimo se za trenutak, vremenski i logi�ki, korak unazad. Naime, slogan "Let's play identity", plasiran kao izraz koncepta/strategije �etrdeset osmog Pozorja, obja�njen je tom prilikom selektorovom - u na�elu ispravnom - tezom o nu�nosti "preispitivanja na�eg nacionalnog pozori�nog identiteta"; s tim �to selektor Medenica, u tom �asu donekle na pragmati�kom nivou opravdano, isti�e da se do toga najdelotvornije dolazi "putem razmene, dijaloga, pore�enja sa onim civilizacijskim kontekstima kojima pripada na�a zemlja.."(Izve�taj selektora 48. Sterijinog pozorja). Ove godine, selektorska strategija ozna�ena pomenutom pro�irenom lozinkom ("Let's play identity again"), tako�e se obrazla�e istom dozom decidiranosti, ali uz istovremeno izno�enje stavova koji ukazuju na odre�ene novine i varijacije unutar zadatog koncepta, nimalo formalne i nimalo bezna�ajne.
Selektor, s jedne strane, u pogledu "igara s identitetom" odlazi korak dalje i konceptualno naizgled zao�trava svoj stav, iznose�i ovaj put kao temeljno polazi�te misao da je "jedini relevantan oblik ispitivanja nacionalnog kulturnog identiteta onaj koji pronalazi veze i pravi pore�enja.." (Izve�taj selektora 49. Sterijinog pozorja). Premda je notorno poznato da analogije/pore�enja imaju ograni�en spoznajno-kriti�ki potencijal, nazna�eni metod propitivanja identiteta, kao i kriterijum zasnovan na njemu, mogli bi u na�oj pozori�noj situaciji da poslu�e kao zna�ajan po�etni impuls za kreiranje provokativne selekcije i istra�iva�ko usmerenje Pozorja. S tim �to, dabome, sprovo�enje ovakve strategije podrazumeva odabir relevantnih "ta�aka oslonca", to jest "doma�ih" i "internacionalnih" repera koji se mogu smisleno, korisno i, nadasve, umetni�ki relevantno upore�ivati.
Upravo na tom strate�kom nivou, selektor se odlu�uje da konceptualni problem poku�a da razre�i tematskim zahvatom. Naime, u programskom delu ovogodi�njeg selektorovog izve�taja nailazimo istovremeno na tvrdnju kako je "glavna koncepcijska promena koju donosi 49. Sterijino pozorje prevashodno ... terminolo�ke prirode" - pri �emu se misli na preimenovanje "off-programa", to jest paralelne selekcije, u program "Krugovi". Konkretno, zadatak "Krugova", dakle preispitivanje veza "izme�u na�e drame i pozori�ta i svetskih tendencija", realizuje se kroz jo� u�i tematski okvir nazvan "Slike Amerike u savremenom pozori�tu", a kome (tematskom okviru) kao sto�er slu�i komad Biljane Srbljanovi� AMERIKA, DRUGI DEO (ina�e, uvr��en u takmi�arski deo). Ozna�avanje pomenutog komada kao "kop�e" izme�u "Krugova" i takmi�arske selekcije ("presek ta dva skupa") jeste finalni korak u nizu promena koje ocrtavaju profil ovogodi�nje smotre - i to promena �ije posledice, kako smo ve� sugerisali, ni u kom slu�aju nisu samo terminolo�ke.
Na konceptualnom nivou, naime, ovakvim metodom uspostavljene su veze koje nesumnjivo obe�avaju, ali i obavezuju. Predstavlja se novi komad zna�ajnog doma�eg autora u dvostrukoj ulozi - kao glavni most izme�u dvaju funkcija: uvida u internacionalne (ne samo evropske) pozori�ne tokove i sagledavanje mesta na�e drame i pozori�ta u kontekstu tih tokova. Uvrstiv�i dve inostrane predstave prema tekstovima doma�ih autora u takmi�arsku selekciju Pozorja (PROFESIONALAC Du�ana Kova�evi�a u izvo�enju Teatra Vidi iz Lozane i �INE Milene Markovi� u izvo�enju Teatra Polski iz Poznanja), selektor je ovu "internacionalnu vezu" jo� vi�e produbio i u�inio raznovrsnijom. Sa stanovi�ta formalne celovitosti programa i pretpostavljene dinamike me�usobnih uticaja, globalni koncept Festivala deluje na ovom nivou celovito i vi�e nego autoritativno. A ipak, takvo slo�eno "uokvirivanje" i provociranje problemskih i tematskih veza ne mo�e biti samo po sebi dostatno za procenjivanje konkretnih dometa i vrednosti festivalskih selekcija. U krajnjem svo�enju, svaki koncept i/ili skup kriterijuma postaje vredan i opravdan u onoj meri, u kojoj je uspe�no realizovan u praksi; otuda se odgovoru - ili odgovorima - na to pitanje mo�emo u zna�ajnijoj meri pribli�iti tek kroz analizu predstava iz ovih selekcija.U tu svrhu usredsredi�emo se, prevashodno, na neke od predstava koje sa�injavaju tzv. doma�i korpus takmi�arske selekcije, ta�nije, na ostvarenja koja prema selektoru otkrivaju tipi�na kretanja unutar "nacionalne dimenzije" predo�ene festivalske komparacije. Jer, svaki identitet se najpre poredi - podvaja - upravo u sebi samom: neizbe�na logika samokriti�nosti.

Paraistorijski identitet: La�ni car ili disharmonija

Navode�i kako su kriterijumi za sastavljanje takmi�arske selekcije "bili krajnje op�ti", selektor kao elemente odlu�uju�e za dovo�enje takvih predstava u "neku poeti�ku vezu", iznosi slede�e: "visoki profesionalni standardi", "nezala�enje u zabavlja�ke vode", "gra�enje savremenog teatarskog jezika", kao i "promi�ljanje sveta u kome �ivimo". Predstava LA�NI CAR, po tekstu Mirka Kova�a i u re�iji Branislava Mi�unovi�a, koju je u konkurenciji za sterijanske nagrade izveo ansambl Crnogorskog narodnog pozori�ta iz Podgorice, te�ko da ispunjava u zna�ajnijoj meri ove kriterijume, izuzev, delimi�no tre�eg: naime, u okviru rediteljskog postupka povremeno se naziru napori na prevazila�enju uvre�enog modernisti�kog metoda dramatizacije (individualizacije) zbivanja zasnovanih na istorijskim �injenicama.
Dramski predlo�ak predstave LA�NI CAR, asocijativno, slo�enim naracijskim egzibicijama pro�eto i komentarima optere�eno dramsko �tivo Mirka Kova�a, pretenduje na status ironi�nog, univerzalnog, a ipak aktuelnim kriti�kim anga�manom oboru�anog "postmodernog apokrifa". U sredi�tu Kova�evog diskursa o inertnosti i iluzionizmu istorije - kao poslednje od (liotarovskim jezikom re�eno) Velikih Naracija - nalazi se mitska "slepa mrlja" novije crnogorske povesnice: pojava avanturiste ��epana Malog koji je, izdaju�i se za par godina ranije ubijenog ruskog cara Petra III, nametnuo svoju vlast crnogorskim plemenima u periodu 1767-1774. godine. Prepoznaju�i lik ��epana kao povod za demistifikovanje mehanizma istorijski utemeljenih konvencija (ideolo�kih formula, nacionalnih mitova), �tavi�e, akcentuju�i lik ovog pustolova-samozvanca kao energiju dekonstruisanja same istine istorije kao Velike Pri�e, Kova� istovremeno te�i da podvrgne dekonstruisanju i samu ��epanovu li�nost. Upravo u tom sloju pokazuju se ograni�enja "strategije apokrifa" - ali i nedostatnosti ironije kao sredstva osloba�anja od konvencija i na�ina uobli�enja "postmoderne tragi�nosti". Jer, Kova�ev samozvanac ��epan stupa u paraistorijski ambijent crnogorskih nacionalnih i politi�kih konfuzija kao ve� oformljen ironi�ar i protagonist nihilisti�ke Igre - umesto da se kao takav pred nama uobli�ava. Od po�etka radnje komada, za ovog ��epana nijedna od politi�kih i religioznih "igara mo�i" nema zna�aja niti zna�enja - to jest, ne mo�e bitno da uti�e na njegov karakter, niti sudbinu. Kada se, kao takav, po�ne suo�avati s vojvodama, serdarima i verskim poglavarima jednog ograni�enog (provincijalnog) patrijarhalnog miljea, predstavnicima kolektiviteta kojima dominira �udnja za zna�enjem i ispunjenjem (bilo to na nivou vere, ideologije ili puke mo�i), ��epanu unapred biva uskra�eno u�e��e u (njihovoj) igri Istine - zato �to njega, u ve�ini odnosa u kojima formalno u�estvuje, zanima i provocira isklju�ivo istina Igre. Klanovske, ideolo�ke i karijeristi�ke intrige jednog "smutnog vremena" postaju, dakle, gotovo bez izuzetka prvenstveno predmet egzibicionisti�kih refleksija Kova�evog glavnog protagoniste kao vrhunskog ironi�ara. Ali, kao �to, kako prime�uje de Man, "ironija poseduje u sebi sklonost da dobije zamah i da se ne zaustavi sve dok ne opi�e pun krug", tako i pi��ev apokrifni ��epan, u te�nji da u sopstveni unutra�nji teatar samorefleksivnih zanosa i kolebanja usisa svaki me�uljudski odnos, postaje protagonist jednog samoispunjavaju�eg (intelektualnog) proro�kog komentara, ispra�njenog od psiholo�kih, eti�kih ili ideolo�kih referenci (identiteta?) koje bi proklamovanoj apokrifnoj distanci pru�ile oslonac. �tavi�e, poja�avanje komentatorskog elementa - kao vida ve� istro�enog metoda "ru�enja iluzije" - posredstvom nadmo�no rezonerske figure pukovnika Bubi�a, podjednako svodi i tragi�ne, kao i groteskne vidove demistifikacije Istorije na samozadovoljne rituale beskrajnog menjanja maski; junak komentara postaje junak-kao-komentar.
Zaintrigiran provokativno��u teme i antiherojskom postavkom ��epanovog lika, reditelj Branislav Mi�unovi� je bez sumnje bio u odre�enoj meri svestan rizika koji donose literarno breme ovakve refleksivnosti i komentatorski obojene demistifikacije. S jedne strane, pored neizbe�nih skra�enja i donekle funkcionalnog prekomponovanja teksta, zadatu dimenziju samorefleksivne opsednutosti Igrom kod glavnog protagoniste, poku�ao je da u�ini scenski ubedljivijom, prevode�i - �esto i bez utemeljenja - psiholo�ke motivacije i slojeve eti�kih dilema u ravan junakove autopersifla�e, a neretko i radnji koje odlaze u domen privatne gestualnosti. Rediteljevo kretanje u ovom smeru obele�ilo je i gluma�ku strategiju Branimira Popovi�a u naslovnoj ulozi ��epana - �tavi�e, ovo "razre�ivanje" refleksivne gustine i psiholo�ke stati�nosti u pravcu atraktivnog, oslanjalo se �esto isklju�ivo na Popovi�evu gluma�ku harizmu. Kao rezultat, me�utim, umesto utemeljene ironijske (apokrifne) distance, dobili smo jedan zbunjuju�i scenski diskontinuitet, igru koja je neprestano lavirala izme�u ��epanove neobavezne i (ni�im izazvano) nadmo�ne poluodsutnosti, i promovisanja glavnog lika kao ceremonijal-majstora preciznih, a istovremeno dvosmislenih scenskih rituala koji su oduzimali pi��evoj ironiji i onaj minimum delotvornosti. Milan Gutovi� u ulozi pukovnika Bubi�a, kao drugi "ceremonijal-majstor", poja�avao je ovu konfuziju, grade�i lik blaziranog sveznalice sredstvima koja distanciranost naj�e��e nepogre�ivo svode na "�miranje".
Te�e�i da, s druge strane, Kova�evim postmoderno intoniranim dramskim asocijacijama i inkantacijama prispodobi odgovaraju�u vizuelno-dinami�ku dimenziju, Mi�unovi� se opredelio za "krupne i hladne" rediteljske poteze. Od oratorijumske postavke grupnih scena u prvom, uvodnom bloku, reditelj bez organskog rasta i stilskog razloga - makar i u odnosu na napredovanje zapleta - sti�e do efektnog poentiranja u prizorima sa �enskim guda�kim ansamblom. Naime, iako ba� u tom segmentu Mi�unovi�eva predstava postaje relativno ubedljiva alegorija civilizacijskog raskoraka (entiteti tribalnog i urbano/gra�anskog, ali i identiteti sirovog i dekadentnog), privremeno dostignuta slo�ena harmonija scenskih ozna�itelja i simboli�ko-alegorijskih sadr�aja ne doprinosi bitno uzdizanju predstave na vi�u, slo�eniju ravan tuma�enja. Jer, postavka zavr�nog bloka LA�NOG CARA - sa svojom kvantitativnom simbolikom kafanskih stolova i cini�no-melodramskom verzijom "kobne zavere" protiv samozvanca koji najednom preuzima obrazinu sartrovskog o�ajnika - svedo�i da je rediteljeva "distanciraju�a ikonografija" ostala na nivou trendovski inspirisanog i tehnolo�ki upristojenog, ali preop�irnog, u pogledu ritma monotonog aran�iranja. Ono �to �ini dramsko jezgro pomenutog aran�iranja, mo�e se okarakterisati kao esejisti�ki razu�ena i �anrovski neuravnote�ena kombinacija jednog poeti�ki anahronog dramskog motiva i jednog kriti�ki neutemeljenog "demistifikovanja" Istorije.

Parapoliti�ki identitet: Gospo�a ministarka ili konfuzija

"Ne name�i kroz svoje li�nosti na sceni svoje misli, poruke i sentencije: ti se u tvome komadu ne sme� ni videti ni osetiti." Na�alost, ovo vi�e nego ikada aktuelno upozorenje iz "Nekorigovanih misli" Branislava Nu�i�a, objavljenih u programu predstave GOSPO�A MINISTARKA beogradskog Narodnog pozori�ta, reditelj doti�ne predstave Jago� Markovi� potpuno je prenebregao. Posledice tog prenebregavanja su direktno srazmerne Markovi�evoj te�nji da, uobli�avaju�i novo tuma�enje Nu�i�eve kultne komedije, klju�ne odnose, likove i bazi�ne zna�enjske pretpostavke GOSPO�E MINISTARKE obele�i sopstvenim totalnim autorskim pe�atom. U procesu tog nesvakida�njeg prisvajanja, Jago� Markovi� je pre�ao put od �armantne lako�e i neobaveznosti, preko sve dubljih proizvoljnosti, do krajnje samocitiraju�e repetitivnosti (popularno nazvane "ego trip") - i natrag. �ta se, me�utim, tokom te vrtoglave orgije postupaka, stilova i zna�enja, desilo s Nu�i�evom GOSPO�OM MINISTARKOM (ali i s "gospo�om ministarkom")?
Re�en da po svaku cenu drasti�no promeni dru�tveni status - a uz to i mentalitetski profil - glavne junakinje, reditelj uobli�ava Nu�i�evu �ivku kao reprezentanta kategorije naj�e��e nazvane "mali �ovek". Ve� ikonografija, milje i akcija uvodne scene - �poret sa sulundarom krcat �erpama, malovaro�ka gestika i mentalitetska komika "na �lagvort" - kao da pru�aju osnovne obrise onoga �ta se pod definicijom "mali �ovek" ovde podrazumeva. Me�utim, Markovi� gubi iz vida da je formula "mali �ovek" tek jedna po�etna ekstrapolacija, "polufabrikat" iz arsenala dramske tehnike. S tim u vezi nikad ne treba zaboraviti da, u pozori�tu upravo dramski parametri kao �to su tematski opseg, �anrovska strategija, stilski nivo i osnovne zna�enjske intencije odre�uju (fiktivni) socijalni poredak u komadu, premda su posmatra�i s druge strane "rampe" - pogotovo posmatra�i komedije - gotovo po pravilu ube�eni da se tok uzroka i posledica kre�e obrnutim smerom. Po�to, dakle, oznaka "mali �ovek" sama po sebi mo�e da upu�uje na sva�ta, nu�no ju je postaviti u �to preciznije relacije s pomenutim dramskim parametrima, kako ne bi ostala fraza koja upu�uje na - ni�ta.
Dok sledi svoju poeti�ku parolu o �ivki (u tuma�enju Radmile �ivkovi�) kao prostosrda�noj, nametljivo sentimentalnoj i dobrodu�noj "goropadi", koju ne susti�e zla sudbina u obliku komi�kog (ili, barem, tragikomi�kog) "preokreta sre�e", nego u vidu melodramske nepravde, da ne ka�emo "baksuza" - Jago� Markovi�, me�utim, ne pokazuje ozbiljniju nameru da takvo tuma�enje glavne protagonistkinje "umre�i" u relevantan akcioni, motivacijski ili �anrovski kontekst. Nije problem u tome �to je u Markovi�evoj predstavi �ivkin socijalno-mentalitetski profil pomeren u ravan "low middle class" (ili �ak prema lumpenproletarijatu?), nego �to ostali gore pomenuti dramski parametri nisu izmenjeni u skladu s tim. Pre svega, to se odnosi na samu strukturu zapleta, "generi�ku radnju" (Fraj) �ivkinog uspona i pada. Dok je, na jednoj strani, u sceni prvog �ivkinog susreta s Ninkovi�em, �ansu za kreiranje komi�ki za�udne i burleskne "emancipacije" �rtvovao efemernom lakrdijskom efektu (neuspe�no sedanje junakinje na otmenu stolicu), reditelj je, s druge strane, "�trihuju�i" �ivkinu neuspelu zamku zetu �edi (sobarica kao podstreka� tobo�nje preljube), sasvim obesmislio junakinjin krah kao neposrednu posledicu zetove osvete - tako da survavanje s ministarskih visina sti�e kao orgijasti�ki "deus ex machina". �tavi�e, izbacuju�i u sklopu iste operacije i figuru "po�asnog konzula Nikarague", uklonio je s putanje �ivkine pustolovine dramsku i socijalnu dimenziju arivizma koju Nu�i� predo�ava s neprevazi�enim zlo�udnim �armom - a da nije ponudio ni�ta za uzvrat.
U ovoj GOSPO�I MINISTARKI, me�utim, ni�ta nije moglo da skrene reditelja s koloseka neutemeljene mitologizacije �ivke kao nesre�ne podsvesti. U funkciji ove namere jeste i preobra�avanje lika �erke Dare u fizi�ki karikaturalnu, a psiholo�ki infantilnu figuru: takvim potezom ne samo da se bezrazlo�no trivijalizuje �itava mre�a motiva u troglu �ivka-�eda-Dara, ve� sa pozornice nestaje i poslednji (svejedno da li psiholo�ki, moralni ili generacijski) korektiv naspram �ivkine sveobuhvatne a prazne, pla�ljivo-trijumfalisti�ke �udnje za statusom. Takva jednodimenzionalna postavka onemogu�ava, bez obzira na rediteljeve povremene formalne �anrovske iskorake, �ak i mogu�nost grotesknog izraza; jer groteska nu�no podrazumeva ne samo "fantasti�no iskrivljenje stvarnosti" ve� i "apsurd kosmi�kih razmera" (Gutke), to jest elemente do kojih se Markovi�eva sentimentalna i trijumfalisti�kom ki�-dertu sklona junakinja ne mo�e dovinuti. Ono �to takvoj junakinji preostaje, nakon niza ovako kardinalnih nedostataka i previda, na razboji�tu stilskih i �anrovskih nedoslednosti, jeste epifanija "�mire", pevanje s "fabulativnim �tucanjem" - koje �e brojni posmatra�i, spremni da budu zasenjeni tehnolo�kim opsenama, primiti kao novi suvereni proplamsaj rediteljeve renesansne ma�te.
Jago� Markovi� je, me�utim - i sada se vra�amo na gorenavedenu Nu�i�evu "nekorigovanu misao" - re�irao ovakvu GOSPO�U MINISTARKU polaze�i od stava da se svako scensko �itanje, ma koliko ono bilo nepotpuno, protivre�no ili �ak konfuzno, mo�e opravdati pozivanjem na autorski pe�at - ta�nije, na sveopravdavaju�e rediteljsko Ja. Otuda se, kao krajnja posledica odabranog pristupa, ova predstava GOSPO�E MINISTARKE u svojim najeksplicitnijim slojevima pojavljuje kao Markovi�ev "auto-hommage", kao niska mehani�kih varijacija na njegova ranija, mizanscenska, �anrovska i stilska dostignu�a (pre svega iz KATE KAPURALICA, SUMNJIVOG LICA i SKUPA). Ta re�enja, me�utim, gotovo ni u jednoj relaciji bitnoj za Nu�i�evu komediju nisu kreativno nadgra�ivana - osim �to su, u retkim trenucima, dostizala nivo paradnog citata. Otuda smo, nakon suo�avanja apstraktnog rediteljskog identiteta i nejasno formulisanog socijalnog entiteta dobili vulgarno-sentimentalno lakrdijanje, koje mnogo vi�e predstavlja deo (dru�tvenog) problema, nego deo (pozori�nog) re�enja.

Paracivilizacijski identitet: Amerika, drugi deo ili uskra�eni bak�i�

Naslov novog komada Biljane Srbljanovi� priziva duhovnu topografiju Kafkinog poslednjeg, nedovr�enog i uprkos tome epohalnog romana: isto ime glavnog junaka (Karl), sugerisano (premda daleko ovla�nije nego kod Kafke) evropsko poreklo, otu�eni lavirinti megalopolisa - Njujorka. Ve� ovaj niz samosvesnih autorskih relacija pokazuje da je komad AMERIKA, DRUGI DEO zami�ljen kao parabola o jednom kontinentu stranaca, artikulisana sa stanovi�ta tako�e stranog, evrocentri�nog pogleda na svet. A takvom pogledu nesumnjivo pripadaju i uvidi/dijagnoze kao �to su otu�enost, razgradnja usamljene individue u pejza�u postma�inske civilizacije, moralni nihilizam menad�erske klase. Uobli�avaju�i sopstvenu "bo�i�nu njujor�ku pri�u" - pri�u o poslovnoj, dru�tvenoj i psiholo�koj kalvariji Karla, menad�era vrhunskog profila - u koordinatama pomenutih uvida, Biljana Srbljanovi� je njene iskidane, fragmentarne tokove smestila u senku aktuelne ameri�ke antiutopije. U kojoj meri je ova permutacija, ovaj skok od individualne sudbine do dijagnosticiranja epohe (sugerisan, opet, ambicioznim naslovom), opravdan i uverljiv?
Treba ponovo re�i da najobi�nije "close reading" razmatranje pokazuje kako struktura novog Srbljanovi�kinog komada - �ta god o tome mislili neki na�i kriti�arski dendiji - ni u kom slu�aju nije "gotovo klasi�na". U odsustvu te "klasi�nosti" nalazi se i jedan od njegovih osnovnih kvaliteta: premda "kratku i nesre�nu odiseju" menad�era Karla - od osvajanja presti�nog stan�i�a u pomodnoj zgradi na njujor�kom Ist sajdu, preko neobja�njenog (lako apsurdnog) gubitka posla i kidanja junakovih ionako oskudnih dru�tvenih veza, do pada u izolaciju, agresivnost i deliri�ni o�aj - autorka izla�e u vidu doslednog, hronolo�ki pravolinijskog nizanja (ponekad skicoznih) fragmenata, unutra�nja elipti�nost i asocijativnost te odiseje su nesumnjive. Me�utim, ove odlike u daleko manjoj meri nalazimo na nivou Karlovih konverzacijskih razmena emocija s jedinim prijateljem Danijelom i njegovom slu�ajnom ruskom ljubavnicom, ili pak u lajtmotivu misterioznih maj�inskih telefonskih poziva izvesnom Semu, Karlovom stanarskom prethodniku (kao nizu simboli�kih "signala otu�enja"). Ironi�na destrukcija Srbljanovi�kinih elipsi mnogo efektnije uobli�ava se posredstvom sve traumati�nijih suo�avanja glavnog junaka s likovima kao �to su dormen Raul, Prodava�ica sa delikatesa i Kelner, likovima �iju ograni�enu funkcionalnost autorka naj�e��e uspeva da pretvori u alegorijsku za�udnost. U takvim prizorima, kao i u zavr�noj eksploziji Karlovog delirijuma u podzemnoj �eleznici, na dramski ubedljiviji na�in sjedinjavaju se univerzalni motivi rastakanja dezorijentisanog pojedinca ("�oveka mase") u postmodernoj velegradskoj d�ungli, sa specifi�nim kulturolo�kim apsurdima i socijalnim paradoksima ko�marnog "ameri�kog sna", sa vrtoglavicom parafenomena koju (neizbe�ni) Bodrijar precizno naziva "ekstaza praznine".
Za razliku od francuskog semioti�ara kulture, fikcijski dr Frojd iz Doktorovljevog romana REGTAJM tvrdi: "Amerika je gre�ka. D�inovska gre�ka." No, nasuprot Kafkinom do�ivljaju Amerike kao prostora koji stvara enigmu, za Biljanu Srbljanovi�, sude�i po ovom komadu, civilizacijske koordinate savremene Amerike prevashodno uobli�avaju prostor misterioznog, lako apsurdnog o�aja. Otuda nimalo ne �udi �to je napon izme�u tri dramska �inioca - modernisti�ki intonirane razgradnje Subjekta (glavnog junaka), postmoderne alegorijske za�udnosti prividnih epizodista i zna�ajnih segmenata nemarno cerebralnog, pokatkad televizijski plo�nog dijaloga - provociralo, nakon Mija�evog uprizorenja komada, opasku kako "srpsko pozori�te dobija sitkom predstavu u pravom smislu te re�i".
Opaska je nadasve efektna - osim �to je dvostruko neta�na (upravo na onoj istoj liniji o "klasi�nosti" Srbljanovi�kine drame). Jer, ako se AMERIKA, DRUGI DEO ne�ega a priori odri�e, onda je to upravo "situacija": ibzenovsko psiholo�ko razigravanje koje pronalazi svoj vrhunac u globalnom simbolu. Za Biljanu Srbljanovi� globalni simbol Amerike ima mesta samo u naslovu (i didaskalijama!); u samoj drami, on vredi jedino ako je odsutan. Jedna od osnovnih karakteristika postavke Dejana Mija�a, koji je re�irao ovaj komad na sceni "Ateljea 212", jeste upravo nerazumevanje ove relacije. Prva, gotovo simboli�ka potvrda ovog neshvatanja jeste projekcija no�ne panorame Njujorka, koja tvori pozadinu pozornice u predstavi - kao �ivi dokaz rediteljeve te�nje da se celokupno tkivo Srbljanovi�kinog komada, krhko ali provokativno, raslojeno ali vrcavo �ak i kad je stati�no, "prizemlji" u sferama veristi�ke konverzacije i tipiziranih karakternih profila. Analogni previd pokazuje se i u Mija�evom tretmanu didaskalija: odluka da njih saop�tava, iz off-a, glas same autorke na skoro neutralan na�in - jo� vi�e potcrtava raskorak izme�u poluironi�ne, anga�ovane tendencije u samim scenskim uputstvima, i melodramske, pokatkad jednodimenzionalne prirode pojedinih prizora na koje se ta uputstva odnose.
�to se ti�e aktera, bez obzira na nemalo gluma�ko iskustvo, tipizaciji su, u najve�oj meri, podlegli Branislav Le�i� kao Danijel i Anita Man�i� u ulozi njegove �ene Mafi - ali, �to je cerebralni sloj komada prigu�ilo u nemaloj meri, i Jano� Tot u ulozi Dormena. Druga neadekvatna Mija�eva strategija, usmeravanje dijaloga u verizam na granici nemarne komike, pru�io je malo prostora Svetozaru Cvetkovi�u u ulozi Karla; �tavi�e, sveo je velik deo simptoma Karlovog sunovrata na jednodimenzionalno napredovanje melodramske neuroze. Ovakvom konvencionalnom stilskom "poravnanju" (�ije je nali�je, kako obi�no biva, �anrovska konfuzija) najefikasnije su se oduprli Jelena �oki� kao Prodava�ica i Tihomir Stani� u epizodi Homlesa.
Vratimo se opaski o "prvom srpskom sitkomu" (situation comedy): premda se za dramu AMERIKA, DRUGI DEO mo�e, za ljubav metafore, ustvrditi kako predstavlja upravo suprotni fenomen, provokativni charcom (to jest komediju karaktera), predstava Ateljea 212 pru�ila nam je prete�no chatcom (brbljivi komad). Ali, i to je jedan od rizika civilizacijskih analogija, na ukr�tanju scene i �ivota: iako zasnovana na evrocentri�nom predlo�ku, pozori�na "kop�a" koja je trebala da nam omogu�i dvosmerni kriti�ki uvid, servirala nam je tipi�ni holivudski "veltan�aung", kao ubedljiv primer Viriliovog "vi�enja bez pogleda".

Parateatarski moralitet: bezopasne veze

Ve� su pomenuti "krajnje op�ti" proklamovani kriterijumi na osnovu kojih je uobli�ena takmi�arska selekcija festivala. Da je re� upravo o krajnjoj op�tosti, ali i o nedostatku zna�ajnijih poeti�kih veza (izme�u predstava u konkurenciji), pokazuje ne samo prethodna analiza-uzorak nego i relacije analiziranih komada i, recimo, efektne ali hibridne i pomalo neuravnote�ene predstave komada KOME VERUJETE Jelene �or�evi� (re�ija Darijan Mihajlovi�, SNP, Novi Sad) - ili, pak, totalno stilski pogre�nog i anahronog �itanja koje su Roman Sabara i Teatar Polski nametnuli drami Milene Markovi� �INE. Sa preop�irnom, ujedna�enom i pitkom ali stilski nedoslednom GOSPO�OM MINISTARKOM Gor�ina Stojanovi�a (Narodno pozori�te, Sombor), sa AMERIKOM, DRUGI DEO, koja svoju relativnu ubedljivost zahvaljuje prevashodno tekstu, a ponajvi�e sa �istom, �anrovski aktuelizovanom i gluma�ki reljefnom interpretacijom Kova�evi�evog PROFESIONALCA (u izvo�enju umetnika iz Lozane) - kao svojim ubedljivijim i utemeljenijim segmentom - takmi�arska selekcija 49. pozorja u krajnjem svo�enju upu�uje na zaklju�ke koji se ti�u dva (od strane samog selektora povezana i �vrsto me�u-zavisna) plana.
Najpre, nejedinstvo koncepcijskih na�ela (osnovnih polazi�ta): ako je - u programu "Krugovi" - jedan konceptualni problem, to jest preispitivanje na�eg nacionalnog-kulturnog-pozori�nog identiteta (a ujedno i sagledavanje mesta na�e drame i pozori�ta u internacionalnom kontekstu), definisan kroz tematski okvir, onda je takav princip morao biti primenjen i kao na�elo selekcije glavnog, takmi�arskog programa (pogotovo s obzirom na opasku o oskudnom broju uspe�nih doma�ih ostvarenja). Drugo, ako su kao osnovni parametri selekcije takmi�arskih predstava ve� navedeni tako op�ti kriterijumi vrednovanja (visoki profesionalni standardi, neula�enje u vode zabave, savremen teatarski jezik, promi�ljanje savremenosti), onda se njih trebalo i pridr�avati, koliko god je to mogu�e. Jer, u okviru netakmi�arskih "Krugova", pored briljantne i visokoprofesionalne nema�ke predstave reditelja �tefana Milera, po Kafkinoj AMERICI, svakako se barem kao informacija mo�e prihvatiti i zanatski umiveni, ali daleko efemerniji DAN MILOSTI (The Mercy Seat), prema najmanje uspe�nom komadu Nila Labjuta. Me�utim, te�ko mo�emo o�ekivati da se na plodonosan i relevantan na�in preispituje na� aktuelni pozori�ni identitet i njegovo mesto unutar svetskih tokova - not to mention predo�avanje zna�ajnih predstava samoj festivalskoj javnosti - ako se, kao �to ovaj put imamo slu�aj, stvara te�ko odgonetljiva mezalijansa problema, teme i vrednosnog kriterijuma. �to, dabome, ne zna�i da zagonetka mora ostati netaknuta: videmus nunc per speculum, et in aenigmate1.
1 Sad vidimo nejasno, kao u ogledalu.