Ko je to? Ko ovo pri�a? Ma�ar iz Pariza koji li�no poznaje Jo�efa Na�a od njegovog dolaska na obale Sene, 1980, i koji je, gotovo bez izuzetka, odgledao sve njegove predstave, performanse i izlo�be. Ovaj �to pri�a, treba odmah priznati, potpuna je neznalica u oblasti plesa. Me�utim, on je, ve� pola veka, deo pasionirane pozori�ne publike u Parizu, a dosta �esto i u Berlinu, Londonu, Rimu i naro�ito u Milanu i u svojoj rodnoj Ma�arskoj, i svaki dan zahvaljuje Bogu �to je u�inio da ga tako zabljesne zlatno doba evropske re�ije u kom su za njega, kao i za mnoge druge, idoli bili i ostali Strehler i Ronconi, Ch�reau i Peter Stein, Grotowski, Kantor i Barba, prvi Bob Wilson, Peter Brook (iz Londonda, autor Mahabharate) i Gr�ber (koji je postavio H�lderlinovu poeziju i komad Faust - Salpetrijer), Fomenko i Vasiljev, ponekad Langhoff i uvek Krystian Lupa. I, eto, s gorkom nostalgijom, saop�tio sam svoja opredeljenja, sapienti sat. Ali to ne isklju�uje zanimanje za druge zanimljive poku�aje dramatizacije - mo�e se biti i ozbiljno zaintrigiran Romeom Castelluccijem, zabavljati se uz Marthalera, mogu se ceniti tehni�ke inovacije Franka Castorfa, odli�ne postavke Thomasa Ostermeiera, i Fran�ois Tanguy i njegov Teatr di Rado zaslu�uju divljenje. Najzad, autor ovog teksta vi�e je knji�evni tip, ponekad profesionalni �ita�, koji ovde namerava da iz ugla, �to bi se reklo prosve�ene publike, poku�a delimi�no da objasni put Jo�efa Na�a, gledano sa strane, a oslanjaju�i se na dva aspekta: kontekst i kulturu iz kojih je ponikao.
Pariski i me�unarodni kontekst bez sumnje je najpoznatiji, ne�to manje zna se o matici, izvoru, detinjstvu i mladosti koji su formirali umetnika, hrane�i njegovu kreativnu energiju tokom njegovog rada u Parizu i Orleanu.
Jo�ef, sin tesara, ro�en je (1957) u skromnoj sredini, u delu Vojvodine gde �ivi ma�arska manjina, na dvadesetak kilometara od ma�arske granice - u Magyar-Kanizsa, Kanji�i ili Staroj Kanji�i, kako je zovu, odnosno u seocetu koje je milo��u nekog genetskog �uda izrodilo mno�tvo talenata, od kojih su neki pesnici, esejisti, grafi�ki umetnici ili glumci i plesa�i, postali, na ovaj ili onaj na�in, njegovi saradnici. "Genijalnost" ovog mesta, koje je ne�to izme�u tradicionalnog sela i prirode, jeste, bez sumnje, njegova prvobitna inspiracija, zahvaljuju�i osetljivosti na sve �to je �udesno i ko�marno, ono suptilno naivno �to su, u nedostatku boljeg izraza ili jednostavno ciljaju�i na su�tinu, zapadnjaci rado opisivali kao "gogoljevsko" ili "�agalovsko". Dakle, re� je o provincijalizmu, pozitivnom i uzvi�enom, ali ipak provincijalizmu? Ali ovaj izraz ne nailazi uvek na dobar odjek na na�im podnebljima. Uzmimo, na primer, regionalnu knji�evnost u Francuskoj... Giono ili Ramuz dugo su nosili taj �ig. "Idite narodu", "vratite se selu" - to li�i na ruski populizam i ideologiju "narodnik", �ije su se varijante u Isto�noj Evropi, pa i u susednoj Ma�arskoj, preplitale i prepli�u se i dalje s nepoverenjem, isklju�ivo��u, ograni�enim duhom i nazadnja�tvom. Da i ne govorimo o mra�noj nema�koj "Heimatkunst" ili o njenoj, dodu�e bla�oj, italijanskoj verziji - pokretu "Strapaese".
Ali re� "provincija" mo�e biti uzeta i u svom najpozitivnijem zna�enju, uhva�ena u spregu korena koji udahnjuju �ivot i univerzalisti�kog prevazila�enja tih korena. Italijani ne bi mogli da ospore u svojoj umetnosti i kulturi ulogu Kri�entija i Riminija, regija Friuli, Romanja, Borgate, Brianca i Via Merulana, Kjo�a i "prokleti Kampjelo", Lange i Luna el Falo ili "El Nost Milan" (Bertolezzi/Strehler). Dakle, dozvoljeno je hvaliti provinciju, posebno u vremenu nenadoknadivih gubitaka, mo�e se iz toga izvu�i i neka "filozofija". I mo�da nije slu�ajno to �to je jedan od njenih najboljih pobornika jedan srpskohrvatski autor, izvesni Radomir Konstantinovi�.
Jugoslavija Na�ovog detinjstva, prve mladosti, po�etka studija, i perioda vojske bila je za nas, kao i za njega, mesto gde razli�ite kulture �ive zajedno, gde vlada multijezi�nost, bi- ili trilingvizam. Bio je to neverovatan, �areni mozaik u kom sve vrvi - slovensko pravosljavlje i nagove�taji Istoka, "balkanski" Balkan (u najboljem i najgorem smislu), povezanost s bogatom tradicijom ma�arske knji�evnosti, planina, ravnica, more - i to Jadransko, vizantijske freske i veli�anstvene ru�evine iz rimskog doba, vrlo osetljive uspomene na nekada�nju monarhiju, Zagreb, Opatija, Rijeka. Nije d�aba Giorgio Pressburger, Tr��anin italijansko-ma�arskog porekla, pozvao Jo�efa Na�a na svoj festival "Mitteleurope" u �ividaleu.
Treba dodati i da je u vreme njegove mladosti Jugoslavija bila otvorena za zapadnu kulturu, �ak i za razne novine koje je ona donosila; na nekim fakultetima nije �uveni "Diamat" bio jedini na policama. U bibliotekama, pored Marksa i Lenjina, mogla su se videti i dela Bloha ili Markuzea, Ni�ea ili Beketa, a na�i prijatelji - tamo�nji Ma�ari - mogli su da �itaju Miroslava Krle�u ili Milo�a Crnjanskog i modernisti�ke pesnike, ili su mogli da diskutuju na ma�arskom, nakon nekoliko �a�ica dobre �ljivovice, s Danilom Ki�om, sjajnim srpskim piscem i nezaboravnim �ovekom. Drugi su se opet (ponekad i ti isti), okretali pozori�tu i mogli su da u�estvuju, na primer, u znamenitoj predstavi reci Ljubi�e Risti�a Mada�, komentari (napravljenoj na osnovu jednog izuzetnog dela iz ma�arske knji�evnosti 19. veka �ovekova tragedija, Imrea Mada�a). Predstava, u formi "putuju�eg spektakla", igrana je na razli�itim mestima, u istorijskom dekoru Jugendstila karakteristi�nom za Suboticu. I mo�da su ba� ti mladi ljudi sugerisali reditelju da uvede i epizodu u kojoj D�ejms D�ojs, u bazi kraljevske flote u Puli, daje �asove engleskog budu�em admiralu Hortiju, prili�no kontroverznom ma�arskom "regentu" iz perioda izme�u dva rata.
Me�u pripadnicima ma�arske manjine u Vojvodini bilo je mnogo talenata, a atmosfera je, u intelektualnom smislu, bila mnogo bolja nego u "kadrovski" ustrojenom susedstvu; bilo je vi�e otvorenosti, radoznalosti, spremnosti da se upija novo. Dugo je jedna od retkih avangardisti�kih revija na ma�arskom jeziku, koja je objedinjavala muze, odnosno razli�ite umetni�ke aktivnosti "Uj Symposion", ne�to poput revije "Tel Quel", ali pome�ane s "Arguments", bila objavljivana u Novom Sadu. Citirajmo Ota Tolnaija, pesnika, esejistu, romanopisca i dramaturga koji je bio najsvetlija ta�ka u ovoj reviji: "Prihvatiti, ne sa stidom, ve� s odano��u i ljubavlju svoju provinciju i okrenuti se, bez kompleksa, prema svetu." Zar nije i svojoj zbirci dao naslov Orfej iz provincije?
Dakle, s tog je plodnog tla Jo�ef Na� oti�ao je (preko Budimpe�te i studija istorije umetnosti i estetike) u Pariz, u 23. godini: da bi sledio unutarnji poziv, da bi u�io, usavr�avao svoje budu�e zanimanje i proverio i upotpunio svoju umetni�ku i knji�evnu kulturu. Jer njegov put bio je i put prosve�enja, otkrivanja i potvr�ivanja. Njegove predstave iscrtale su taj knji�evni put koji je, o�igledno, uvek otvoren za promene i uticaje drugih umetnosti - plasti�nih i gestualnih u svoj njihovoj specifi�nosti. Koliko predstava, toliko (ili skoro toliko) posveta i oma�a. Slede�i ih, prolazimo kroz germano-slovensku centralnu Evropu s Kafkom, Buchnerom, Brunom Schulzom, da bismo stigli na krajnji Zapad do Becketta i Dantea, Borgesa i Artauda i Reymonda Roussela, Henria Michauxa. Isto je i s plasti�nim umetnostima: od Braunera, Ernsta, Magrittea do Balthusa i sad Miquela Barcela.
Dakle, pozori�te i knji�evnost kod Jo�efa Na�a? Bilo bi dosadno predstavljati svaku etapu. Zadovoljimo se time da istaknemo dve najva�nije crtice: jednu iz po�etnog perioda, iz vremena najbliskijih odnosa s rodnom zemljom, drugu, iz savremenog konteksta, vezanu za zapadnja�ki, francuski period.
"Pisac iz senke", iz prvog perioda za njega je svakako Oto Tolnai, stariji brat s razlikom od 17 godina, bez sumnje najbolji pesnik ma�arske nacionalne manjine u Srbiji i jedan od najboljih u celokupnoj ma�arskoj knji�evnosti, u geografskom smislu potpuno rasutoj. "Libretisti�ki uzori", u izvesnom smislu, za Na�ovu predstavu Orfejeva lestvica (1992.), bili su Da Ponte ili Boito, a osnova jeste Tolnaijeva zbirka poezije Vilhelmove pesme ili Provincijski Orfej. To je niz pesama koje �ine neku vrstu sage, pomalo u maniru antologije Spoon River, �iji je autor Amerikanac Lee Masters (koji sakuplja epitafe s jednog seoskog groblja), ili kao poeti�na prozna panorama jedne zajednice U mle�noj �umi, Dylana Thomasa. Ta predstava je Na�ovo "il cuore", njegovo naj�ivopisnije i sigurno najne�nije delo, horski prikaz jednog "piccolo mondo antico" njegove rodne Kanji�e, na prelazu iz 19. u 20. vek. Intrige i konflikti nisu predstavljeni narativno, ali ima prepoznatljivih mesta (kr�ma, javni trg, bordel sa svojim dirljivim stanovnicama, kasarna dobrovoljnih vatrogasaca). Ima likova koji su gotovo "karakteri": Vili, seoski idiot, pola-Vojcek, pola-Vladimir, pola-Estragon, fotograf i slikar koji radi nedeljom, �ovek s jednom nogom, la�ni slepac, otka�eni brica itd. A tu je i uzbu�enje pomenutih vatrogasaca koji imaju svoj limeni orkestar i ve�baju za amaterski komad Razdra�eni, nekog nepoznatog "Labi�a" i pripremaju se za Veliki me�unarodni konkurs penjanja uz merdevine, 1911, upravo u Torinu, gradu koji je kao egzil poslu�io biv�em ma�arskom ministru i buntovniku Lajo�u Ko�utu, nakon 1849, i koji je bio koban i za ludilo Fridriha Ni�ea.
Druga predstava iz vojvo�anskog ciklusa Comedia Tempio u vezi je s drugom Tolnaijevom zbirkom, Sirotan �at, koja u fragmentima predstavlja rapsodiju se�anja na jedan �ivot, na stradanje na putu ludila. Re� je o stradanju jednog istan�anog proznog pisca i odli�nog muzi�kog kriti�ara Geze �ata, jednog od predaka moderne ma�arske knji�evnosti, ro�enog 1896. u Subotici. Lekar, psihijatar, koji se vrlo brzo srodio s idejama Frojda, bio je veoma osetljiv, izmu�en, tra�io je izlaz u opijumu, u nastupu krize ubio je svoju �enu, bio je zatvoren u bolnicu, pobegao je i zavr�io tako �to je uspeo da se ubije iz drugog poku�aja. "Un mondo moderno", mra�no kao kod Gozzana, ali cepa ga krik poput onog kod Trakla, nejasna mu�nina i jednog i drugog. Comedia Tempio bez sumnje je najmra�nija i najdirljivija predstava Jo�efa Na�a koju je stvorio od svoje sopstvene gra�e, od napete nepomi�nosti svih �elija ili haoti�nih, tragi�no-grotesknih pokreta statista, figura kojima neko upravlja, obu�enih u crno kao opsednuti narod - "Dibbouk", kao ispljunuti iz rupa koje su deo scenografije. To je i jedno od njegovih najapstraktnijih dela, dobro i stru�no definisano, kao "svest u delovima, neka vrsta igre mentalne konstrukcije".
Drugi primer koji �emo uzeti s kraja je puta koji je Na� dosad pre�ao. To je ne�to druga�iji oma�, o�ivljavanje jednog knji�evnog lika mo�da jo� �udnijeg, ali tek ne�to manje tragi�nog, u predstavi Sun�eva pra�ina, koji se davao pro�le godine u Th�atre de la Ville u Parizu.
Polazna ta�ka ovog puta jeste jedan sva�tarski, naivan, nepravilan ili nespretan komad Raymonda Roussela koji dodu�e daje naslov predstavi, ali nikako ne uti�e na sadr�aj. R. Roussel (1877-1933), prebogati i ekscentri�ni amater, u Italiju je "dospeo" zahvaljuju�i knjizi Michela Foucaulta napisanoj upravo o njemu i njegovom "magi�nom nominalizmu", drugi su se divili njegovoj dadaisti�koj ili prednadrealisti�koj "samostalnoj lingvisti�koj ma�ineriji", a Robbe-Grillet tu je nalazio argumente da odbrani "stvar" Novog romana, svoju "stvar", pre svega. Roussel je bio mo�da manje prevo�en zbog karakteristi�ne igre re�i i "naki�enog" stila, jer to je skoro nemogu�e preneti s jednog jezika na drugi.
Kako onda to preneti na scenu? Na�ov poku�aj je zaista zadivljuju�i. �ini se da je pro�itao kompletnog Roussela, da poznaje njegovu biografiju i bibliografiju, a zna iz toga da izvu�e i materijal za jednu prebogatu i ispunjenu predstavu. O�igledno, ne da bi jednostavno ilustrovao, nego da bi ukazao na fenomen Roussela - Roussela koji je �ovek-delo, mit. U maniru Boba Wilsona, koji je nekad davao radne naslove pripremnim verzijama Pogleda gluvog �oveka (�ivot i vreme Josifa Staljina, �ivot i vreme Sigmunda Frojda), Na� je svoj komad mogao da naslovi: "Raymond Roussel i njegovo vreme". Izabrao je su�tinske motive, intrigantne biofeme, �udne slike, nagovestio je putovanja, kontinente, ali i notu u�malosti neke vrste produ�etka �uvene "bel epok", sa svim njenim kodeksima i pona�anjem, odre�eno��u i propalim pobunama, gorkim erosom - izvitoperenim i neuta�enim, sa smr�u, samoubistvom. Sve ovo dalo bi se de�ifrovati na jednom �estomese�nom seminaru. Zadr�imo se zato ovde samo na onom �to je su�tinsko: Na� je uveo ono �to je mo�da u osnovi ruselijanske vizije, na �ta ukazuje i naslov jednog Rousselovog dela - Dubliranje: svet se udvaja, prostori se reflektuju jedan na drugi, prisutne su igre ogledala i u ogledalima, svet znakova i pogleda (Pogled, jo� jedan naslov R. R.-a), svet jednog zagonetnog Doppelg�ngera, metaliziranog, posrebrenog �eta�a, koji bi mogao da bude Marcel Duchamp, ili jednostavno statua koju je R.R. sanjao da �e imati na svom nadgrobnom spomeniku...
Nije iznena�uju�e �to Jo�ef Na� ne �eli i ne mo�e da se inspiri�e nekim ve� gotovim dramskim tekstom za svoj teatar nazvan "Jel" (znakovni), svoje pozori�te slika, gestova, pokreta, telesnog i tela koja se, po manje-vi�e klasi�nim kriterijumima, ne izra�avaju ni �istom mimikom, ni plesom, pozori�te koje je, da tako ka�emo, nemo, ali pra�eno muzikom, ponekad samo bukom, ponekad �ak ti�inom. Izuzetak su jedan poku�aj - Smrt cara, ura�en u orijentalnom maniru s recitatorom i instrumentalom, i njegov Vojcek, neka vrsta nemog hepeninga, izuzetno te�kog i tragi�nog (koji izaziva strah, ho�e li se pojaviti sponzor, jer su se izvo�a�i "usudili da odbiju i najmanji plesni korak"), nijedan direktan odnos s tekstom napisanim specijalno za scenu. �ak i njegov prijatelj Tolnai morao je da se obrati velikom ma�arskom sineasti Miklosu Jancsou (vrlo sli�na senzibilnost i isti dar za sublimaciju kao kod Jo�efa Na�a) da bi na scenu postavio svoje komade. U jednom sasvim drugom kontekstu, uradio je to i s Poljakom Krystianom Lupom, koji voli da se suprotstavlja romanesknoj obimnosti.
Na� svoju inspiraciju, zapravo, redovno nalazi u romanima i jo� �e��e u raznorodnom materijalu (dela, biofeme, motivi, kulturni i istorijski mitovi). Tako on uvek stvara jedan poseban svet i onda ga ispituje, upoznaje, prisvaja; ne da bi ga prosto ilustrovao ili uporedio, ve� da bi iz njega izvukao specifi�ne motive, znake: "scenofeme", da bi ih pro�istio, "odenuo" u slike, preobrazio, najpre probnim crte�ima (toliko izvanrednih minijatura koje �ine sekvence, "stripove"), a zatim da bi sve to pot�inio onome �to se zove "ars combinatoria", davanje internog zna�enja znacima, i da bi sve ponovo oblikovao, i, uz pomo� telesnog predstavljanja i improvizacije, sme�ao u �vrsto povezanu i smislenu celinu, a zatim sve to osve�io ludisti�kim duhom koji omogu�ava da se izbegne teleolo�ka, epska i narativna usiljenost, da bi se sve zavr�ilo kao nekakav samostalan "kola�", koji se pot�injava jedino strogoj logici sastavljanja te slike.
Na�ove predstave, uzbudljive, zagonetne, sugestivne i mo�ne, prave ma�ine za proizvodnju snova, zahtevaju od gledalaca najve�u mogu�u pa�nju, i istovremeno i prijatan i neprijatan napor da bi se de�ifrovalo i dekodiralo; ukratko zakasnelu reakciju na ono �to je on ve� uradio. Kako mi, ustvari, reagujemo? Pred tim obiljem, istovremenim i brzim pojavljivanjem znakova i upozorenja, ovi spektakli naprosto zahtevaju vi�e ta�ki gledi�ta i, ako je mogu�e, vi�e gledanja. Mo�emo li poku�ati da saberemo toliko pogleda, da ujedna�imo ono �to je u predstavi (mo�da) namerno heterogeno i sastavljeno od raznorodnih delova? Mo�emo li da napravimo "skicu", "scenario" koji mo�e da napi�e bilo koji �italac, nestru�an ili profesionalac, i to �ak i za relativno moderna dela koja sadr�e zamke kontradiktornosti i izazov izopa�enih i ludisti�kih aporija? Priru�nici i dela iz oblasti estetike bave se ponekad fantazmagori�nom prirodom pozori�nog fenomena, su�tinski imaginarnim odnosom spektakla i publike, ali skoro uvek u odnosu na trenutak kad se to de�ava. Re�e govore o onome �to dolazi kasnije: kako do�ivljaj nastavlja da deluje, �ta ostaje u se�anju i kako se to menja, ponovo stvara, falsifikuje, reinterpretira i o�ivljava? Ali, "do�ivljaji" koje nam Na� nudi imaju sasvim posebnu mo� da izazovu �elju da se nastavi, metaforizuje, metonimizuje, potra�i i tako�e da se zaroni do samog izvora teksta, i ako je poku�aj da se uhvati smisao pomalo razo�aravaju�i, ostaje plodnost onog trostrukog su�eljavanja s Beckettom, Schulzom, Borgesom itd.
Iz tih i sli�nih razloga, ve� dugi niz godina, Jo�ef Na� stoji u na�em sveti�tu rame uz rame s Fran�oisom Tanguyijem i njegovim Teatrom di Rado: dve koncepcije vrlo skladne konstrukcije; ritam i ti�ina ovde, re�i i pesme tamo, ali namerno zbrkani, ponekad haoti�ni, da bi uznemirili percepciju i izo�trili sluh, to su dva poziva da se potra�i ne�to izvan literature (Pindar, Plutarh, Lukrecije, Dante, H�lderlin, Kafka, Artaud: kakva zbirka poezije!) i da se, na primer, otkrije da je poslednji spektakl Francuza (Fran�ois Tanguy) Coda inspirisan jednim tekstom Gadde ("Il Teatro" u zbirci njegovih po�etni�kih radova La Madona dei Filosofi)... Na� i Tanguy, Tanguy i Na�: njihovo pribli�avanje nije sticaj okolnosti, niti �isto li�no divljenje. Uostalom, obojica su prisutni u germano-flamanskom Manifestu Hansa-Thiessa Lehmanna, koji istovremeno li�i na utvr�ivanje stanja, rang-listu, projekat i dogmu. Tanguy je tamo zaslu�io ceo odlomak, Na�ovo ime je navedeno. Ali po�to, u pomenutom delu, svima preporu�enom, "jedna utvara vlada Evropom", utvara postdramatizma, ostavljamo svima da provere u kojoj meri na�a dva junaka zadovoljavaju kriterijume - obezvre�ena sinteza, pomerena i dezorijentisana percepcija, �eljena pa�nja, intenzivno prisustvo, istovremenost, parataksa, "tutti quanti" itd. ovog �uvenog i, odsad obaveznog (?), postdramskog pozori�ta.

Prevela Bojana JANJU�EVI�
(Izgovoreno u Torinu, na manifestaciji Evropska nagrada za pozori�te)