Iako je u prvi mah izgledalo da je program 39. bitefa formiran od imena autora koje je Jovan �irilov odavno �eleo da vidi u Beogradu, od predstava koje su se, sticajem sre�nih okolnosti, a ponajpre blagodare�i nastupu na zagreba�kom Festivalu evropskog kazali�ta, obrele u ovom regionu, pa ih je otuda bilo lak�e dovesti ovamo, te naslova kojima je prvenstveni zadatak da afirmi�u selektorov koncept odre�en podnaslovom ovogodi�njeg Festivala Na tragu bajke i antibajke, nakon odgledanog Festivala jasno je da je ovo bio jedan od najboljih Bitefa za poslednjih petnaestak godina. Pokazalo se, naime, da je �irilov s razlogom �eznuo da nam poka�e neku od predstava Hajnera Gebelsa (Hainer Gebels), ili da nam predstavi britanski Fizi�ki teatar DV8 (Phisical Theatre DV8), a nekoliko prikazanih predstava najdirektnije je definisalo i ono �to bi bilo mogu�e odrediti kao jedan od mogu�ih trendova novih pozori�nih tendencija, ma �ta se sve danas pod tom odrednicom moglo podrazumevati. �ak je i dolazak Eu�enija Barbe (Eugenio Barba), starog znanca Bitefa, s predstavom Andersonov san - koja je, kako se pokazalo na osnovu priznanja samog reditelja, imala tek formalno pokri�e u Hansu Kristijanu Andersenu, bajkopiscu �ijem je jubileju, obele�avanju dva veka od ro�enja, posve�en ovaj Bitef - imalo smisla u kontekstu pomenutog podnaslova 39. beogradskog internacionalnog teatarskog festivala.
No, osim glavnog dela programa, ovaj Bitef imao je i uistinu impresivne prate�e sadr�aje - ve� standardni Bitef na filmu koji je u okvirima preciznog tematskog zadatka ponovo sjajno osmislila Vera Konjovi�, kao i sisteme radionica - Pepeljugine cipelice (urednik Sonja Vuki�evi�) i Bitef polifonija (koordinator je i ovaj put bila Ljubica Beljanski Risti�), a posebno Showcase - reprezentativni izbor predstava kojima je rediteljka Anja Su�a strancima predstavila neke od aktuelnih dometa na�eg teatra. Sve to zajedno generisalo je upe�atljiv teatarski kaleidoskop, bogatu pozori�nu svetkovinu koja je blagotvorno delovala na na�u, tokom godina ispo��enu teatarsku stvarnost, omogu�avaju�i najraznovrsnijim ukusima, dakako pre svega onim bitefovske provenijencije, da prona�u ne�to za sebe.

* * *

�etrnaest dana, dvanaest predstava, a otvaranje je, kako smo i navikli, bilo u Centru "Sava", nastupom Trupe za savremeni ples Kibuc (Kibbutz Contemporary Dance Company) iz Tel Aviva, Izrael, i predstavom Foramen magnum, plesom kojem kao da je ambijent Velike dvorane Centra darivao pone�to od sve�anog i spektakularnog karaktera, a samim tim obezbedio mu i ve�i zna�aj od onog koji ova predstava realno ima. Perfektni, savr�eno spremni i evidentno odli�no vo�eni igra�i izveli su predstavu satkanu od fragmenata. Svaka od tih slika - scena na druga�iji na�in simboli�ki je ispitivala neuralgi�nu ta�ku - konkretno: vratni pr�ljen - u kom se, s jedne strane, spajaju �ovekova ideja i potreba za plesom, a s druge, magistralni nervni putevi preko kojih se ta ideja realizuje, preta�u�i misao u artikulisani, stilizovani pokret. Koreograf Rami Ber (Be�er) zapravo na taj na�in glorifikuje �ovekovu potrebu za umetno��u, u ovom slu�aju - plesom, defini�u�i je kao oblik ispoljavanja su�tinske �ovekove mo�i. Katkad je ta mo� usmerena ka potrebi za dominacijom, dok je ponekad tek oblik borbe za pre�ivljavanjem; nekada je izraz lepog, drugi put je natopljena o�ajem, ali vazda se artikuli�e na isti na�in. U ovom slu�aju, me�utim, dobro zami�ljena ideja kao da je bila u disproporciji sa �ematizovanom, ne odve� inventivnom koreografijom koja je vlastitu mo� pozajmljivala od spolja�njih efekata.
Naspram ovog spektakla, Ana Tereza de Kirsmaker (Anne Teresa De Keersmaeker), du�a, srce i misao slavne Trupe za savremni ples Rozas (Contemporary Dance Company Rosas) iz Brisela, Belgija, bitefovskoj publici je predstvom Jednom ponudila - sebe samu. Le�erno i prividno neobavezno iza�la je na scenu, gotovo bahato se izula, �utiraju�i cipele s kraja na kraj pozornice, pustila plo�u s ranom muzikom D�oan Baez (Joan Baez) i uvela nas, dakako opet prividno, u svoju umetni�ku radionicu. Sama na sceni, plesala je, komentarisala svoju igru, dobacivala publici, svojim saradnicima zadu�enim za svetlo i ton, razvijaju�i u stvari mnogo dublji i nimalo jednostavan kontakt s gledaocima, uvla�e�i ih posredstvom vlastitog tela u pokretu (katkad i uprkos muzici) u slo�enu pri�u koja je, �ini se, su�tastvenije no �to je to bio slu�aj s predstavom Foramen magnum, svedo�ila o mnogostrukim odnosima cerebralnog i motori�kog, emocija i razuma; gotovo da je secirala neke od osnovnih na�ela savremenog plesa, poigravala se razli�itim tehnikama, uvek insistiraju�i na neobaveznosti i fingiraju�i jednostavnost. Na momente, belgijska baronesa kao da je htela da iritira, da poka�e kako je umetnici njenog renomea i nesumjivih zasluga dopu�teno i da se igra improvizuju�i, da bi ve� slede�eg momenta bilo jasno da se njen nastup ne temelji na improvizaciji, da je ozbiljno prostudiran i uve�ban, te da ga, mo�da, valja posmatrati u kontekstu razmi�ljanja o pri�i zapo�etoj jo� koncem �ezdesetih godina pro�log veka, u doba kada je D�oan Baez po�ela da sti�e slavu anga�ovane poetese, kantautorke ne�nog ali mo�nog glasa �ije pesme di�u sna�nim dahom svoje epohe, a kada je pozori�te, posebno fizi�ki i plesni teatar, postalo jedna od lozinki bez kojih je bilo te�ko de�ifrovati duh vremena. Danas smo na po�etku sasvim druga�ije epohe, a umetnik, plesa�, vazda sveden na vlastitu individualnost, opet je suo�en sa samim sobom, sada, me�utim, bogatiji (ili optere�eniji) iskustvima minulog doba. Ples Ane Tereze de Kirsmaker shvatio sam kao mogu�i oblik jedne od kona�nih dekonstrukcija celokupnog njenog dosada�njeg igra�kog i koreografskog anga�mana; bila je to na momente samo �armantna igra, ali na trenutke i uzbudljiva, potresna ispovest, izraz svojevrsnog prezira prema onome �to je za nju svetinja, pa samim tim i samoironi�ni obra�un sa samom sobom.
Sasvim druga�iju vrstu poigravanja razli�itim oblicima privida demonstrirali su �lanovi fascinantne trupe DV8 u predstavi Just for Show, igraju�i niz predstava u predstavi, beskrajno duhovito razvijaju�i naizgled jednostavnu pri�u o tome do koje smo mere �rtve privida i na koje sve na�ine pristajemo na iluzije i manipulacije. Ovu pri�u DV8 razvija i varira od kabaretskog uvoda (�ijom parafrazom �e se predstava i zavr�iti, na�iniv�i tako pun krug, te otvoreno ironizuju�i i vlastitu scensku formu), preko plesnih pasa�a i iluzionisti�kih numera, do najdirektnijih kontakata s publikom i zavo�enja pojedinih gledalaca na crti odurnih grand-�ou programa.
U predstavi ove trupe sve postaje mogu�e i maksimalno uzbu�uje svojom artificijelno��u - cirkuske vratolomije, ma�ioni�arski trikovi, ples, na�in na koji igra�i (?!) re�avaju gluma�ke zadatke, a glumci (?!) izvode akrobatske ta�ke ili ple�u; gledaju�i njihov nastup niste sigurni da li se pred vama de�ava scena surovog poku�aja silovanja ili zavo�enja i �ustrog vo�enja ljubavi, da li vam se glumci sa scene obra�aju vlastitim ispovestima ili ironizuju �ablon reality showa, da li uistinu netragom nestaju ili ostaju na pozornici skamenjeni u neobi�nim fotografskim pozama... U jednom �asu, fascinirani svim ovim de�avanjima, prestajete da razmi�ljate o pozori�tu zasnovanom na prividu, trikovima i superiornim tehnolo�kim �udesima bez kojih su nemogu�e iluzije koje stvara DV8 i njihov reditelj Lojd Njuson (Lloyd Newson), i po�injete da prihvatate scenska de�avanja kao su�tu realnost, kao bajku koja se doga�a na va�e o�i. A kada se ona, zajedno s predstavom, zavr�i, DV8 vas ostavljaju da razmi�ljate o onome �to se nahodi s one strane predstave, pozori�ta, umetnosti i svake iluzije - o stvarnom �ivotu, o anoreksi�noj najavljiva�ici - beskrupuloznoj ku�ki spremnoj na svaku pakost da bi eliminisala konkurentkinju, o samo�ivom i preambicioznom baletskom igra�u, do bola samouverenom, o glumcu iza �ijeg name�tenog scenskog osmeha se krije strah od smrti kao posledici HIV virusa, plesa�ici kojoj sledi otkaz iz trupe jer se ugojila, o silovanju koje nema nikakve veze s vo�enjem ljubavi, dakle o svemu �to postoji i kada �ou bude zavr�en. A to naknadno svo�enje ra�una, indirektni politi�ki anga�man DV8, delovali su mnogo uzbudljivije i provokativnije od eksplicitnih politi�kih poruka Renea Pole�a (Rene Pollesch), ubedljivije su zvu�ale od njegove brige za sudbinu bezazlenih aktera predstave Pablo u Plusfilijali.
Dakle, i Pole� se poslu�io igrom zasnovanom na prividu, jer �ta je drugo upotreba direktnog televizijskog prenosa (igre glumaca koji se nalaze iza scene) na veliko video platno nego stvaranje iluzije. Iluzije da prisustvujemo snimanju dokumentarnog filma, da smo u pozori�tu, ali i da smo svedoci realnog �ivota, surovog i stra�nog, ba� kao �to to biva u dr�avama koje na brzinu moraju da se uklope u liberalno-kapitalisti�ke norme novog svetskog poretka. Zvu�i kao slu�aj Latinske Amerike? Ali i kao aktuelna sudbina zemalja u tranziciji. Junaci njegove predstave su tzv. obi�ni ljudi, a dramatur�ki okviri u koje reditelj sme�ta njihovu "pri�u" sasvim su otvoreni, zasnovani na neobaveznim dijalozima, ispovestima, komentarima, na igranju jednostavnih scena, prepri�avanju "svog slu�aja", a sve to u prostoriji iza scene odakle se, kao u kakvom reality showu, vr�i direktan prenos video kamerom. Tek povremeno junaci predstave izlaze pred publiku da bi otplesali poneku numeru, otpevali kakav �lager, u�ivo nastavili iza scene zapo�eti ske�. Na ovaj na�in me�usobno se prepli�u, i jedan u drugi prelivaju, razli�iti nivoi stvarnosti, ali i raznorodni rediteljski komentari univerzalne realnosti - �ivota u svetu na koji smo osu�eni.
Pole� je, nema sumnje, jedan od rodona�elnika novog pozori�ta, jedan je od onih savremenih teatarskih stvaralaca koji smelo eksperimenti�u na planu forme, kombinuju razli�ite tehnike i razna iskustva, ali u isti mah je i legitimni naslednik dobro znanih tokova provokativnog, politi�ki anga�ovanog teatra, spremnog na demistifikaciju vlastite umetni�ke pozicije, kao i pozori�ta koje je slobodno da otvoreno postavlja pitanja svom vremenu, ne uste�u�i se pri tom i da ponudi mogu�e odgovore. Jedan je od onih pozori�nika koji beskompromisno pljuju istinu u lice savremenog sveta, a �ine to bez zadr�ke i ostatka, na na�in koji korespondira (mo�da odve� otvoreno i o�ekivano) s prirodnom potrebom iole osve��enog gledaoca - bio on mlada, gnevna osoba ili tzv. intelektualac op�teg smera.
Provokativno poigravanje videom, zavo�enje publike iluzijama koje tvori kombinovanje "�ivog" koncerta kamernog guda�kog sastava - Mondrian kvarteta (The Mondrian Quartet), scenskog nastupa jednog glumca, koji pred gledaocima govori aforisti�ke mudrosti Elijasa Kanetija (Elias Canetti), direktnog TV prenosa i ve�te monta�e, koja nas, zajedno s glumcem Andreom Vilmsom (Andr� Wilms), izvodi iz pozori�ta i odvodi u stan usred Beograda, u �ika-Ljubinu ulicu, da bi na koncu otkrio da nas zapravo nigde nije ni vodio, da smo sve vreme, zajedno s glumcem, bili u teatru - sve to je sjajan �tos na kom se temelji rediteljski prosede i shvatanje pozori�ta �vajcarca Hajnera Gebelsa (Heiner Goebbels), uglednog kompozitora i jedne od najatraktivnijih zvezda savremenog evropskog teatra.
U isti mah to je, me�utim, u predstavi Eraritjaritjaka �vajcarskog Teatra Vidi (Th��tre Vidy) iz Lozane i mnogo vi�e od �tosa, puke dosetke. Dok Pole� najdirektnije razara strukturu same ideje pozori�ne predstave, Gebels se, polaze�i na po�etku od koncerta, a docnije relativizuju�i teatar kao prostor u kom se de�ava pozori�na predstava, na kraju vra�a teatru, i ne �ini to samo doslovno, u fizi�kom smislu, ve� i potvr�uju�i ulogu glumca kao temelja ove umetnosti, kao �reca koji pokatkad ume da se poslu�i i magijom da bi sa�uvao pozori�nu iluziju. I upravo u tom kontekstu �ini se da Gebelsov koncept nije imao dovoljno jako upori�te u dramatur�koj ravni, u onom segmentu gde je "pri�a" ove predstave zasnovana na Kanetijevim citatima, nesumnjivo mudrim i bez dileme uklopljenim u kontekst ove specifi�ne forme, no ipak odve� op�tim da bi joj �inile adekvatnu protivte�u. Pa ipak, ova predstava je s razlogom izazvala najve�e odu�evljenje publike 39. Bitefa.
Radost publici je doneo i susret s Novim teatrom iz Rige, prvim letonskim pozori�tem koje u�estvuje na Bitefu. Predstava Dug �ivot u re�iji Alvisa Hermanisa po�inje tako �to binski radnici ukolone "�etvrti zid" postavljen pred gledali�te i tako za publiku "otvore" scenu. A na njoj je zajedni�ki stan u kom obitava nekoliko porodica, uglavnom starih ljudi, osu�enih na bedu �ivota u tranziciji. Sobe u kojima oni dotrajavaju dupke su ispunjene najneverovatnijim drangulijama, predmetima neophodnim za svakodnevni �ivot, ali i apsolutno nepotrebnim reliktima iz evidentno socijalisti�ke pro�losti, ki� ukrasima, �asovnicima koji verovatno decenijama ne funkcioni�u, plasti�nim, ve�ta�kim cve�em koje svetli, i stotinama drugih sitnica koje nije te�ko identifikovati kao simbole koji nas najneposrednije povezuju sa Letoncima. U tom ambijentu �e se pred na�im o�ima odvijati jedan dan - od jutarnjeg bu�enja, do priprema za spavanje - aktera predstave, od kojih �amo tek povremeno �uti poneku nerazgovetnu re�, stenjanje, mrmljanje, ali i od-la-la-nu pesmu. Njima �emo se smejati, zbog njih �emo se sa setom prise�ati nekih dragih ostarelih osoba, u njima �emo prepoznavati tragove alanfordovske groteske, sluti�emo satiri�nu o�tricu dru�tvenog rediteljevog anga�mana, razazna�emo aluziju na Beketove "klovnove" i joneskovski humor, ali �emo ve�, nakon prvih dvadesetak minuta, sasvim jasno prozreti rediteljevu ideju, te �emo samo s vremena na vreme reagovati na poneki duhoviti geg, nadalje oslobo�eni obaveze da dublje proniknemo u smisao ove igre. Kao da Hermanis prepu�ta upravo du�ini trajanja same scenske igre �iji smisao smo "prozreli" da potcrta apsurdnost situacije u kojoj se nalaze njegovi junaci, kao da gomilanjem detalja - od onih koji �ine pozori�nu rekvizitu, do onih koji predstavljaju scensku radnju - ho�e da nas zatrpa atmosferom, te da na taj na�in, uprkos nesumnjivom humoru, poka�e svu tragiku �ivota u ovakvim zajedni�kim stanovima. I premda predstava ne traje manje od dva sata, sistem nagomilavanja stvara kod gledaoca ose�aj monotonije i napora, ve�eg od onog na koji je reditelj ra�unao. Ne�e tu od pomo�i biti ni eventualno iznena�enje nekih gledalaca koji, za�udo, jo� pre gluma�kog poklona nisu shvatili da pred sobom zapravo imaju mlade aktere koji ve�to igraju uloge staraca.
Glavni junak tragedije Edvard II Kristofera Marloa, predstave nastale u koprodukciji Drame Slovenskog narodnog gledali��a iz Ljubljane i beogradskog Bitef teatra, a u postavci slovena�kog reditelja Diega de Bree, naivan je i infantilan. Njegova optere�enost homoerotskim odnosom prema Gevistonu otuda dobija specifi�nu dimenziju koja Edvarda �ini sme�nim, ali na na�in koji nam samo mo�e biti simpati�an. Pa ipak, jasno je da ovakav Edvard nije dorastao zadatku ozbiljnog vladara. S druge strane, ni oni koji ga opominju da srlja u propast ne deluju nimalo ozbiljnije, jedino Edvardova supruga, kraljica Izabela, ostavlja utisak autenti�nog karaktera koji ima pravo dramsko pokri�e. Svet u kom obitavaju junaci ove postavke poznatog Marloovog komada i��a�en je, i to upravo tako da nije te�ko prepoznati realnost �ivota gde nema idealnih tipova, a elementi ljudskosti, ma kakva ona bila, svode aktere stvarnosti, pa i vladare, na ravan neretko sme�nih, katkad simpati�nih, a naj�e��e tu�nih figura. Ono, me�utim, �to daje pravu ozbiljnost njihovoj dru�tvenoj dimenziji, a samim tim i njihovoj ulozi u povesti, naj�e��e je - njihova smrt. Otud i Edvard Drugi postaje relevantan za istoriju tek kada bude suo�en s jezivom egzekucijom, a sledstveno tome neo�ekivano postaje i junak tragedije.
U predstavi Diega de Bree zjapi, me�utim, ogromna provalija izme�u sjajnog uvodnog dela i scenski jo� upe�atljivijeg finala tragedije - �itav sredi�nji deo tek je "�lajfovanje" u mestu koje potvr�uje ono �to je odmah jasno, a priprema nas na ono �to znamo da �e na kraju da usledi. �anrovsko pomeranje tragedije u farsu, ma koliko bilo efektno, nije dovoljno atraktivno da bi u potpunosti dalo pokri�e rediteljskom konceptu, ba� kao �to to nije mogla da obezbedi ni briljantna igra glumaca, ponajpre Janeza �kofa (Edvard), Sa�e Tabakovi�a (Gavin) i Silve �u�in (Izabela). Pa ipak, dobro je �to je Bitef teatar i ovom koprodukcijom napokon po�eo da ostvaruje neke od svojih misija, ba� kao �to je odli�no �to smo imali priliku da vidimo kako re�ira De Brea i podsetimo se sjajnih glumaca Drame SNG.

* * *

Dodamo li ovom pregledu i atraktivni hip-hop ples u francuskoj predstavi Douar koji je u Kompani Akrorap (Compagnie Accrorap) scenski uobli�io koreograf Kader Atou (Attou), duhovit i �armantan, premda ne odve� zanimljiv nastup �vajcarske trupe Mecger /Cimerman/ De Pero (Metzger /Zimmermann/ de Perrot) u predstavi Janei, zasnovan na vrhunskom ume�u i akrobatici, kao i fascinantno jednostavnim scenografskim re�enjima iz kojih se prosto ra�a pokret aktera, te dve doma�e predstave - balet beogradskog Narodnog pozori�ta Ko to tamo peva Du�ana Kova�evi�a, na muziku Vojislava Kosti�a i u koreografiju Sta�e Zurovca, i No name: Sne�ana, istinsku antibajku Roberta Valsera (Walser) Malog pozori�ta "Du�ko Radovi�" iz Beograda, u re�iji Bojana �or�eva, kao i ve� pomenuti Andersenov san Odin teatra (Odin Teatret) iz Holstebroa, Danska, kao jo� jednu potvrdu istrajnosti Eu�enija Barbe da nastavi putem kojim je davno po�ao, nude�i svojim obo�avaocima radost prepoznavanja specifi�nog teatarskog vokabulara, mozaik 39. Bitefa je kompletiran.