(...) �ta su, dakle, glavne dramske me�avine koje obuhvata oznaka "tragikomedija" tokom razdoblja renesanse i baroka i, za odre�ene krugove, �ak i u dana�nje vreme? U saglasnosti sa �etiri merila za razdvajanje tragedije i komedije, nalazimo �etiri takve me�avine.
Najpre, drame u kojima su izme�ane dramatis personae iz obeju ovih �ivotnih manifestacija. Na drugom mestu su komadi koji kombinuju stilove svojstvene tragediji i komediji, kao i oni koji obra�uju tragi�nu temu (argumentum tragicum) jezikom uobi�ajenim za komediju (oratio comica) i obrnuto. �ak i Horacije, koga bismo ina�e mogli slobodno svrstati u branioce me�ovitih drama, osudio je ovu drugu me�avinu u svojoj Ars poetica (str. 89): "Versibus exponi tragicis res comica non vult" ("Komi�na tema ne treba da se obra�uje u tragi�nom stihu") - i obrnuto. Krstitelji (1603) Kornelijusa �oneusa su komad koji pripada ovoj retkoj kategoriji. Nazvan je "svetom i novom tragikomedijom" upravo iz ovih stilisti�kih razloga, kao �to se razja�njava u samom prologu: "Ne mo�emo je nazvati ni tragedijom ni komedijom, po�to je re� o tragi�nom sadr�aju iskazanom na komi�an na�in. To je suprotno obi�ajima i do sada je retko kori��eno, jer se, kako Horacije tvrdi, 'Tijestova gozba omalova�ava ako je iska�emo u stihovima uobi�ajenim i prikladnim za komediju.' Na� pesnik, ne haju�i za ovakva upozorenja, odlu�io se da predo�i svetu povest jezikom koji nije uzvi�en niti vatren, ve� spokojan i suzdr�an, govorom istinski prikladnim za pobo�an sadr�aj."1 Tre�a vrsta je kombinovanje komi�nih i ozbiljnih doga�aja u jednoj drami, "me�anje kraljeva i lakrdija�a", to jest "slaganje plesova i pogrebnih mar�eva", da upotrebimo jezgrovitu frazu iz ne ba� suptilne Odbrane pesni�tva ser Filipa Sidnija (1595)2. I �etvrto, ozbiljna i potencijalno tragi�na drama koja ima sre�an zavr�etak.
Me�utim, lako je uvideti da se, sa mogu�im izuzetkom poslednjeg tipa "tragikomedije" (�incijeva tragedia di lieto fin), ove varijante vrlo retko pojavljuju u "�istom" obliku. Drama koja u podjednakoj meri koristi lica iz komedije i tragedije bi�e gotovo neizbe�no prinu�ena i na me�anje stilskih ravni; �tavi�e, bi�e prijem�ivija za komi�ne doga�aje ili likove u prete�no ozbiljnoj radnji.
Ovo me�anje je naro�ito ostvareno u velikom broju komada napisanih u �esnaestom veku u zapadnoj Evropi, koji su sjedinili hri��ansku, biblijsku i, daleko re�e, apokrifnu3 tematiku sa formalnim, strukturalnim i stilskim sredstvima terencijevske drame.
(...) U sedamnaestom veku, u vreme pojave Kornejevog Sida (1636), sre�an zavr�etak je u Francuskoj postao neophodan uslov, dok je nepravilan oblik, nasle�en iz popularne srednjovekovne drame, ustupio mesto sve stro�em pridr�avanju neoklasi�nih formalnih obele�ja (premda su komi�ne scene kori��ene u ovoj vrsti �ak i nakon Sida). Ovakav razvoj u francuskoj istoriji drame od "tragikomi�ne" drame libre koja je koristila uglavnom biblijske teme, do tragikomedije kao romaneskne tragedije sa hepiendom - po�ev�i od prethodnika poput Robera Garnijea i Aleksandra Ardija, do Korneja - ispitao je Mervin T. Herik u svojoj knjizi o tragikomediji do osamnaestog stole�a u Italiji, Francuskoj i Engleskoj.
To isto jo� vi�e va�i za englesku (kao i nema�ku) tragikomediju �esnaestog i sedamnaestog veka. Kao �to je Sidni izneo u svojoj Odbrani pesni�tva, engleske drame tog razdoblja bile su "ni tragedije ni komedije", po�to su, me�aju�i kraljeve i lakrdija�e, doprinosile uobli�avanju tipa "bastardne tragikomedije." �injenica je da je ova me�ovita, nepravilna forma, izrasla iz doma�ih srednjovekovnih komada, uobi�ajeno nazivana "tragikomedijom". Tako�e je neosporno da neoklasi�na pravila koja su tragikomediju opisivala kao tragediju sa sre�nim zavr�etkom, u Engleskoj nisu ni izbliza bila po�tovana u istoj meri kao u Francuskoj. Ali isto tako, ba� kao u Francuskoj i u Nema�koj, i u Engleskoj je sre�an rasplet postao najistaknutije obele�je ovog �anra. Najpoznatiji predstavnici razvijene tragikomedije su, svakako, Frensis Bomon i D�on Fle�er, koji su doveli do savr�enstva ono �to se podrazumevalo pod tragikomedijom u to vreme, stvoriv�i od nje popularan ali i uva�en oblik zabave.4
(...) Razmotrimo, najzad, kakav se op�ti zaklju�ak mo�e doneti o evorpskoj tragikomediji u sedamnaestom veku, na vrhuncu njenog razvoja. U nekoliko aspekata, ona je mnogo sli�nija romanti�noj komediji i melodrami. U prete�nom broju slu�ajeva ona po�iva na romanti�nom ljubavnom zapletu koji nas odvodi u daleke, neobi�ne ambijente i isku�ava na� ose�aj za verovatno sa najfantasti�nijim zgodama i situacijama, kao i sa nategnutim spojevima sme�nog i ozbiljnog. Zaplet je obi�no zamr�en i bri�ljivo smi�ljen, a po pravilu vrhuni u maestralno iskonstruisanom rapletu. U su�tini, preovla�uju�a i najuo�ljivija osobina ove vrste jeste spretno baratanje sre�nim zavr�etkom. Dramati�ari koriste o�troumnost do zapanjuju�ih razmera i, poput savremenih holivudskih scenarista, odr�avaju napetost gotovo do poslednjeg trenutka, samo da bi je razre�ili pomo�u najneo�ekivanijih preokreta sudbine, pla�aju�i na nimalo suptilan na�in danak milosrdnoj stvari poetske pravde. Ispostavi�e se da su otrovi, u stvari, bili bezopasni uspavljuju�i napici; likovi �e se razotkriti kao deca oteta od strane gusara i odgajena u anonimnosti kod pastira, ili pak deca zamenjena prilikom ro�enja; tirani �e umreti pravovremenom smr�u; i �to je jo� dirljivije, silnici �e biti svladani iznenadnim pokajanjem, velikodu�no��u i o�ajanjem. Pojavljuju se �ak i duhovi ex machina, ili nevaljalstva bivaju razotkrivena u poslednjem trenutku, a nitkovi proterani u udaljene krajeve. Mrtvi vaskrsavaju u pravi �as, a obrazine bivaju skinute; klju�ni lik mo�e �ak stradati padom u klopku u odsudnom �asu, kao �to se zbiva u Ve�tici (Witch) Tomasa Midltona, i sli�no...

S engleskog preveo Svetislav JOVANOV

..1 Marvin T. Herrick: Tragicomedy: Its Origin and Development in Italy, France and England, 1955, str. 28-29.
..2 Elizabethan Critical Essays I, ed. G. Gregory Smith; New York, Oxford University Press, 1937, str. 199.
..3 Autor misli na tematiku iz tzv. apokrifnih jevan�elja (prim. prev.)
..4 Herrick: Navedeno delo, str. 260.