Ovaj naslov napisan je poslednjeg festivalskog dana i svu patetiku duguje onom neponovljivom, dobrom ose�aju da smo prisustvovali doga�aju koji za "biografiju" Sterijinog pozorja ima prekretni�ki zna�aj.
Dakle, bio je to festival u punom smislu re�i; deset dana koji su nam omogu�ili da se istinski i bez ikakvih frustracija ose�amo kao deo sveta, deset dana ispunjenih dobro osmi�ljenim programima koji su sa razli�itih aspekata poku�avali da izo�tre sliku (sad vi�e ne samo na�eg, ve� znatno �ire kontekstualizovanog) savremenog teatra.
Te trenutke, dugujemo, bez ikakve sumnje, buldo�erskoj energiji i na promociju pozori�ta usmerenim ambicijama selektora i umetni�kog direktora Ivana Medenice i organizacionim sposobnostima i smelosti da tako osmi�ljen koncept svesrdno podr�i, sad ve� biv�e direktorke Mirjane Markovinovi�. I, naravno, takozvanim objektivnim okolnostima, ne�to boljem imid�u/ugledu ove nesre�ne zemlje. Visokorizi�an "eks ju" koncept Ivana Medenice povodom 50. Sterijinog pozorja, uspeo je upravo zato �to nije bio zasnovan na nostalgi�arskoj potrebi za reintegracijom onoga �to je nekada bilo jedno, ve� na racionalnoj ideji da se vide i uporede novoformirani (kulturni) identiteti u regionu biv�e Jugoslavije, da se i��itaju njihovi kodovi, tendencije, novi i druga�iji uticaji, pa samim tim i tematskozna�enjsko-esteti�ki korpus koji formira pozori�ni izraz u tom regionu.
Ova konstatacija odnosi se na generalni festivalski koncept, pre svega na program "Krugova", no dogodilo se da glavni, takmi�arski program otvori ba� predstava iz Slovenije (Slovenskog narodnog gledali��a iz Nove Gorice) Maratonci tr�e po�asni krug Du�ana Kova�evi�a, u re�iji Dejana Mija�a.
Tri decenije nakon �to je nastala i praizvedena ova groteskna komedija Du�ana Kova�evi�a, Dejan Mija�, osvedo�eni ru�ilac konvencija u tuma�enju kultnih pisaca doma�e dramske ba�tine, promenom ideolo�kog predznaka na koji je svojevremeno bio usmeren Kova�evi�ev anga�man, stavlja na proveru atribut klasik koji ve� dugo prati ovog pisca, i arhetipske temelje njegovog komada koji je, u su�tini, mra�na metafora ustrojstva savremenog sveta i pi��eva mladala�ka pobuna protiv tog i takvog ustrojstva. U tom kontekstu, Mija�a prevashodno zanima sudbina mladih, onih koji se u ovom trenutku nalaze na �ivotnoj raskrsnici koja, jednim krakom, upu�uje na put prihvatanja (odsustva) moralnih konvencija na kojima po�iva svet, a drugim krakom na dru�tvenu marginu, neku vrstu "imitacije �ivota" uz pomo� supstituta pravih vrednosti: droge, alkohola... Raskrsnica je, dakle, la�na, izbora nema! Kao rezultat tog rediteljevog zahvata, izranja slika dana�njeg sveta �ije zakone defini�u, udru�eni zajedni�kim interesima, politika i krupni kapital/mafija.
I tako, ve� na samom po�etku, dodu�e tek implicite, defini�u se tematske koordinate ovogodi�njeg Pozorja: tranzicija i tridesetogodi�njaci u njoj.
Promenom �anrovskog predznaka Kova�evi�evog komada, li�avanjem predstave specifi�nog Kova�evi�evog humora i mentalitetskih obele�ja njegovih junaka, Mija� pravi realisti�ku, strogu, hladnu predstavu, u dobroj tradiciji slovena�kog teatra, ali predstavu koja nedopadljivo��u (nije esteti�ka kategorija!) vi�e iritira no �to provocira. Mogu�no je da nam je izvesno predznanje/se�anje na ovda�nja pozori�na i filmska tuma�enja Maratonaca... delimi�no oduzelo spremnost da tu radikalizaciju bezrezervno prihvatimo, ali ona svakako zaslu�uje respekt.
Novom �itanju podvrgnut je jo� jedan moderni klasik doma�e drame, predugo odsutan s na�ih scena: Aleksandar Popovi�. Na Pozorju su izvedena dva njegova komada: Smrtonosna motoristika i Svinjski otac, oba u re�iji Egona Savina.
U Motoristici, koju je izveo Atelje 212, Savin i Neboj�a Rom�evi� (adaptacija) tragaju za melodramskim unutar "farse", razu�ene, haoti�ne fabule s mnogo sporednih, me�usobno nepovezanih, dodu�e �ivopisnih, tokova, situacija i likova, po �emu se ovaj komad ne razlikuje od ostatka Popovi�evog - po obimu i zna�aju - ogromnog opusa. To traganje podrazumevalo je i otklanjanje velikog broja digresivnih tokova, kako bi se naracija fokusirala na tu�no sre�nu pri�u o ljubavi. Savin i Rom�evi� ispisali su tako jednu prelepu "periferijsku fugu". Jer, upravo po principima tog muzi�kog �anra, glasovi/replike, u repetitivnom postupku, variraju popovi�evska kli�ea (koja su ni�ta drugo do arhetipovi) na temu mu�ko - �enskih odnosa. Po zakonitostima fuge, Savin depersonalizuje �enske likove (sve imaju istovetne perike i kostim) i na scenu izvodi �enu kao princip, dok se depersonalizacija mu�kih likova ogleda vi�e na planu replika/jadikovki koje izgovaraju. Izuzetak je samo Dule, "motorista na smrt" koji, tek u zavr�nici, iz tog �enskog principa prepoznaje i izdvaja "onu svoju", Marelu, Graciju, s kojom �e do�iveti taj tu�ni hepiend.
Kao jednu od konstanti rediteljskog postupka Egona Savina, i ovde uo�avamo precizan, temeljan rad s glumcima. Stavljaju�i, u ovom slu�aju, glumce pred visoko zahtevan zadatak da, blagom, gotovo neosetnom stilizacijom na�ine otklon od realisti�kog prosedea, reditelj je dobio visokostandardan gluma�ki odziv u kompletnom ansamblu predstave. Ipak, nedvosmisleno prvi, �ak i me�u jednakima, jeste Nenad Jezdi� (Dule) �iji zavr�ni monolog izgovoren u ludo smelom maniru "smrtonosne (gluma�ke) motoristike", nad prete�im ponorom patetike i banalnosti, jeste antologijski histrionski trenutak na�eg teatra. Odmah do Jezdi�a, jeste velemajstor epizoda, dragoceni biser ove predstave, Mladen Andrejevi� kao Svetislav, a tu je i sjajna, koloritna epizoda (jednog potpuno novog i druga�ijeg) Mi�e Janketi�a, u ulozi �ika Dragog.
Predstavu Svinjski otac izvelo je, bolje re�i produciralo, Kru�eva�ko pozori�te, budu�i da ansambl predstave �ine uglavnom gostuju�i glumci.
Pisan kao tv drama, komad Svinjski otac nu�no je zahtevao scenski/rediteljski prosede bitno razli�it od onog koji smo videli u predstavi Smrtonosna motoristika. Taj prosede, u ovom slu�aju, i u vizuelnom i u gluma�kom pogledu, poseduje strukturu i estetiku tv drame. Marija Kalabi� re�ava scenski prostor sa tri otvora/ekrana, u kojem je samo onaj sredi�nji - za razliku od dva bo�na, koji uvek emituju istu sliku/kadar - mesto na kojem se kadrovi i situacije menjaju u skladu s fragmentarnom naracijom.
Tako su glumci �esto u "krupnom planu", govore direktno u "kameru" i upravo takav rediteljski postupak �ini - na planu teatralizacije - onu vrstu neophodnog otklona od realisti�kog prosedea. Jo� jedno inteligentno, precizno i ta�no scensko �itanje Egona Savina. Melodramska pri�a s primesama satire, psiholo�ke, socijalne i krimi drame, o dve vrste �enske ljubavi (prema mu�karcu, u ovom konkretnom slu�aju, slabi�u, medijumu du�u dalom za manipulisanje): maj�inske, posesivne do monstruoznih razmera i posledica, i devoja�ke, �iste i naivne, kako to samo prva ljubav jeste. Aca Popovi�, naravno, ne pi�e Vitkacijevu Majku, ve� iskazuje duboko razumevanje za te male ljude s periferije, za njihovu socijalnom bedom i pripadaju�im joj ki�em formiranu usku svest, ne be�e�i, pri tom, od one vrste pou�nosti (u ovom slu�aju ukazivanje na razliku dobra i zla) koju diktira epski teatar.
U gluma�koj trojci koja prakti�no nosi predstavu, preciznosti i ta�nosti rediteljskog prosedea najubedljivije je doprinela Dubravka Kovjani�, koja je lik Duke donela s pravim ose�ajem za stil predstave, za lik koji tuma�i i njegovu kontekstualizaciju.
I kona�no, tranzicija eksplicite, u predstavi Radmile Vojvodi� Montenegro Blues (u re�iji autorke; Crnogorsko narodno pozori�te, Podgorica). Pojam koji se iz politi�ke i socijalne sfere preselio u na�e glave, defini�u�i i potom postaju�i definicija (ovda�njeg) stanja duha. Najpre razlog, a potom opravdanje za ne�injenje.
Beket kao najbitnija (zna�enjska i strukturalna) referenca drame, Breht kao osnovna scensko-idiomska referenca. Ise�ak ili "reprezentativni uzorak" ovda�nje stvarnosti, pri�a o ljubavi, �ivotu, smrti i - tranziciji. Protuma�ena s ironijskim, kriti�kim otklonom, bazirana na floskulama, op�tim mestima, novinskim naslovima, banalnim replikama preuzetim iz svakodnevice...
Inteligentna i elegantna predstava, u svim segmentima, uklju�uju�i tu, pored rediteljskog i gluma�kog (bez pogre�nog tona, s mnogo samoironije, izuzetne koncentracije: Branimir Popovi�, Anita Man�i�, Predrag Ejdus, Mirko Vlahovi�, pre svih).
No, istinsko ve�e trijumfa glume priredili su, u predstavi Hadersfild Uglje�e �ajtinca (u re�iji Aleks �izholm) glumci Jugoslovenskog dramskog pozori�ta. Bila je to igra u kojoj nije bilo slabog mesta, ali je - po meri zadatka - bilo korifeja �ija su imena: Neboj�a Glogovac i Goran �u�ljik.
Momak (pretpostavljenih) Hamletovih godina, Uglje�a �ajtinac, ispisuje pri�u o svojim vr�njacima, ovde, u tranzicionoj Srbiji, a njegov glavni junak jeste neka vrsta replike onog �ekspirovog koga je "sjebao ro�eni otac... Odao se nekim usranim drogama, i kad god bi se uradio, njemu je le� matorog dolazio u halucinacije. U tim halucinacijama �ale ga je trovao. Zvao ga na osvetu". To je, dakle, ona pri�a o (jo� jednoj) izgubljenoj generaciji, u stanju "lera". Tuma�ili taj pojam u smislu kako ga tuma�e narkomani ili kao stanje ni-napred-ni-natrag, on jeste metafora stanja duha dana�nje mlade generacije, globalno (ovaj komad je praizvo�enje do�iveo u Engleskoj) i lokalno. �ajtinac problem postavlja slojevito i sudbinu svojih junaka (kreiranu od strane o�eva) ne prelama samo kroz prizmu konkretnog socijalnog i politi�kog miljea, ve� i kroz intimnu dramu �oveka na prelasku iz dvadesetih u tridesete godine, dakle, kao dramu identiteta.
Rediteljka Aleks �izholm, sa sjajnim saradnicima (scenografkinja Marija Kalabi�, kostimografkinja Jelisaveta Tati�-�uturilo i dramaturzi Milo� Kre�kovi� i Marija Stojanovi�), diskretnim, �istim i bez optere�uju�eg koncepta rediteljskim postupkom, polje igre u potpunosti je prepustila glumcima.
Nastavljaju�i pri�u �itavog korpusa drama/predstava vi�enih na 50. pozorju, pri�u o tridesetogodi�njacima kao najtragi�nijim (jer su pred �ivotnim izborom diktiranim biolo�kim, psihlo�kim i socijalnim faktorima, te stoga najranjiviji) �rtvama Sistema, zvao se on tranzicija, globalizacija, multinacionalna korporacija ili nekako druga�ije, a deset godina nakon smrti poslednjeg velikog mita rokenrola Kurta Kobejna, Dimitrije Vojnov pi�e dramu Velika bela zavera, o poslednja tri dana u �ivotu frontmena "Nirvane", koju smo videli u re�iji Milo�a Loli�a i u izvo�enju Ateljea 212. Glavni junak te drame jeste Kurt Kobejn, no Velika bela zavera nije biografski, ve� komad zasnovan na apokrifnom si�eu �ije namere, na zna�enjskom planu, jesu da se progovori o nemogu�nosti pojedinca da se suprotstavi sistemu. Po Vojnovu, lider "Nirvane" nije samoubica, ve� pomenuti sistem, u ovom slu�aju oli�en u mo�nom svetu diskografske industrije, prakti�no (a uz asistenciju obo�avatelja rok zvezde, koji, poput Jude Iskariotskog kod Andrejeva, "izdaje" svog idola i tako ga �ini besmrtnim) ubija Kobejna.
Paradoksalno, manje na tom zna�enjskom, a vi�e na formalnom planu, kroz deklarativan dijalog, i uprkos "maskiranju" u kriminalisti�ki �anr, ova drama Dimitrija Vojnova donekle podle�e definiciji poznatoj kao "drama s tezom", �to je, opet paradoksalno, bila inicijacija Milo�u Loli�u za pravu meru/formu stilizacije predstave, formu koju s ne ba� mnogo uslovnosti, mo�emo nazvati - koncertnom, s povremeno sna�nim scenskim slikama.
Sem �to je tako koncipiranim scenskim prosedeom Loli� poneo rizik prvog scenskog �itanja, on je nesumnjivo mane teksta, pre svega njegovu deklarativnost, pretvorio u vrline i, dramatur�kim intervencijama, u�inio prohodnijim i �itljivijim, ni u jednom trenutku ne pose�u�i za sredstvima na-prvu-loptu, kao �to bi to, recimo, bila Kobejnova muzika, od koje nismo �uli ni jedan ton.
Na samom kraju, videli smo visokostilizovanu verziju scenskog �itanja komada Amerika, drugi deo Biljane Srbljanovi�, u izvo�enju Akademietheatera am Burgtheater, iz Be�a, u re�iji Karin Bajer, a pod naslovom God Save America.
Za razliku od Dejana Mija�a, �iju smo predstavu po istom tekstu videli pro�le godine na Pozorju, Karin Bajer se ne optere�uje kafkijanskim bekgraundom koji ina�e bitno odre�uje temu i ose�ajnost komada, ona gotovo u potpunosti ignori�e autorkine didaskalije, nju ne zanima previ�e sudbina (isto�nog) Evropljanina u Americi, ona �ak ne insistira na Americi kao dehumanizovanom miljeu "ostvarene utopije", ne problematizuje pitanje identiteta, ve� te�i�te stavlja na elementarni strah koji proganja pojedinca u (bilo kojoj) visokorazvijenoj kapitalisti�koj zemlji, strah od gubljenja dru�tvenih/materijalnih pozicija/privilegija koje su su�tina njegovog identiteta.
Dakle, Karl Rosman u ovoj predstavi (u izvanrednom tuma�enju Mihaela Vitenborna, ina�e veoma poznatog nema�kog glumca koji je dugo radio sa Kastorfom) jeste u onoj meri Kafkin Karl Rosman, u kojoj kafkijanskim mo�emo nazvati ovaj sofisticirani pakao orvelijanskog sveta. Taj strah savremenog Karla Rosmana emanira se njegovim no�nim morama i, zapravo, sve �to smo videli na sceni te ve�eri, bio je samo njegov san iz kojeg se, s olak�anjem, probudio.
Iz svih tih razloga, ovu predstavu smo do�iveli s minimalnim stepenom identifikacije. No, mada ne provocira o�ekivanu emociju, ova, produkcijski rasko�na i gluma�ki strogo svedena predstava, svakako zaslu�uje respekt, pre svega sofisticiranom, stilski zaokru�enom estetikom.