�udno je sad, posle �est meseci, pisati o Krugovima. Neprakti�no. Nenovinarski. Gotovo besmisleno. Ali, ipak nekako dirljivo zato �to ste tako o�i��eni od svih eventualnih profesionalnih konteksta, pro�lo je toliko vremena od kad ste gledali predstave iz tog programa, da vam ostaju samo bljeskovi, najkonkretnija ili naj�ulnija se�anja. Odjednom ste u prilici da posle dosta godina budete "samo" obi�an pozori�ni gledalac, a ne neko ko tako�e stvara predstave, pa je stoga uvek u opasnosti da, �ak i nesvesno, kontaminira svoj prikaz odgledanog, onim "kako bih ja to uradio".
Elem, tema programa Krugovi u okviru jubilarnog 50. Sterijinog pozorja bila je "Nova EX-YU drama". Selektor je imao na umu da nas suo�i sa stvarala�tvom na prostorima biv�ih republika u poslednjih petnaest godina, otkada nismo "zajedno". Pravo da vam ka�em, ja nikad nisam ni bila "zajedno" sa tim republikama, mislim, cela moja generacija iz druge polovine 70-tih nije (da ne spominjem sve generacije koje su se rodile posle, a sad su ve� stasali pozori�ni konzumenti ili stvaraoci), pa za mene nije bilo nikakve opasnosti da se ni�im izazvano rasentimentali�em (kao neke starije kolege) gledaju�i ove sada�nje predstave biv�e bra�e. Naprotiv, bilo mi je �ak vrlo neprijatno dok su se prilikom izvo�enja sarajevske predstave Pobuna u Narodnom pozori�tu lile u publici tolike suze, i to ne zbog umetni�kog dostignu�a, ve� zbog ratnog konteksta koji smo u pro�loj deceniji svi direktno ili indirektno, ali vrlo intenzivno �iveli. Upravo ta vrsta emotivne manipulacije pozori�nim �inom je ne�to �to je najvi�e za osudu u rediteljskom kreiranju Harisa Pa�ovi�a. U njegovoj predstavi sve je zloupotrebljeno: tematski okvir; neki dobri glumci; mogu�nost da se dizajnerski odvoje glamurozni svet novog svetskog poretka (�itaj: evropske zajednice) od bede i sirotinje (ovde su svi jednako bedni); krhkost nostalgi�ne publike; pa �ak i njegovo li�no ime, koje je kao neka lepa etiketa s kraja osamdesetih, odr�ala one koji pamte njegovo Bu�enje prole�a ili Dozivanje ptica iz Jugoslovenskog dramskog, u veri da je ovo dobra predstava. Ovde se, na po�etku 21. veka, suo�avamo s pitanjem da li je zaista jo� uvek aktuelan devetnaestovekovni trend psihologizacije konteksta u kojem autor stvara, odn. relevantnosti poznavanja njegovog ranijeg opusa u tuma�enju njegovog sada�njeg dela?!
Reality show kao prepoznatljiva klju�aonica modernih voajera i sado-mazo planetarne histerije, ovde nas je bukvalno dokusurio, jer ovako bez konkretnih dramatur�ko-rediteljskih intervencija koje bi zgusnule fabulu i odvojile va�no od neva�nog (da ne sitni�arim, pa ne tra�im i suptilno odvajanje va�nog od manje va�nog), ova revija neukusa mogla je da traje i sedam dana, sedam godina, umesto tri�ava tri i po sata... Publika je masovno izlazila u bife na pi�e, razgovor, bilo kakvo par�e zanimljivog �ivota. Oni najznati�eljniji su se disciplinovano vratili u salu da vide drugi �in, o kojem se �u�kalo da je "�aroban". Ah, ni �arolije izgleda nisu kao �to su nekad bile...
Koreografsko prikazanje, pro�arano eksplicitnim srceparaju�im monolozima u proscenijumu, a poliveno ilustrativno sentimentalnom muzikom, koje do�ivljavate u drugom delu predstave nema ama ba� nikakve veze s prvim delom! Ono je, pretpostavljam, trebalo da stvori katarzu u srcima gledalaca koji su pre�iveli ratnu, tranzicionu i sve druge socijalne torture (a istini za volju, i torturu zvanu prva tri sata predstave). Neki su se upecali, neki bili zga�eni, meni se sru�io mali mit o reditelju Harisu, �ije sam predstave zami�ljala preslu�avaju�i sredinom devedesetih muziku koju je za njih pisao Zoran Eri�...
Ako je Ivan Medenica �eleo da, kako ka�e u svom obrazlo�enju, izbegne "nostalgi�an karakter i komemorativnu atmosferu jubilarnog festivala", pitam se za�to je pozvao upravo predstavu koja je personifikacija svega gore navedenog, a na �alost, ni�eg drugog sem toga...
Mnogo svetliji egzemplar na ovogodi�njem Pozorju, koji pritom tako�e koristi reality show kao tematski okvir, bila je slovena�ka predstava Hodnik (tekst i re�ija: Matja� Zupan�i�), u koprodukciji Slovenskog narodnog gledali��a iz Ljubljane i Kulturnog dru�va B-51 (EX PONTO).
Pametno, duhovito, energi�no, gluma�ki superiorno, stilski jedinstveno. Pozori�ni i filosofski pogled na medijsku manipulativnost, kosmopolitsku usamljenost, prisilnu ogoljenost li�nog pred javnim. Geteovsko prodavanje du�e iza Sartrovih zatvorenih vrata. "Politi�ka drama o krizi intime", svi�a mi se kako je Hodnik definisao njegov pisac i reditelj, ukr�taju�i u definiciji, kao u predstavi, politi�ki anga�ovanu dramsku konstrukciju sa melodramom.
Iz Makedonije je do�la Druga strana Dejana Dukovskog, u re�iji Slobodana Unkovskog i izvo�enju Dramskog teatra iz Skoplja.
Ovde sam ve� imala neka o�ekivanja, �itala sam Dukovskog, gledala Unkovskog i kako radi i kakve predstave se iz tog rada ra�aju. �elela sam da mi se svidi Druga strana, �elela sam da volim Drugu stranu. Kriva sam.
Pru�am vam mogu�nost za malu voajersku akciju, �ini mi se da �e podr�ati atmosferu koja se nekako nametnula kao lajtmotiv ovogodi�njih Krugova. Evo par�e li�ne prepiske sa Unkovskim, posle zavr�etka festivala. Bi�u dovoljno dama da razotkrijem samo svoje redove i to samo onaj deo pisma koji se ti�e teme ovog teksta.
"...Ceo red u kojem sam sedela, dok smo gledali Drugu stranu, umirao je od dosade. Me�koljili se, poku�avali da se nateraju da im bude sme�no, gledali u mobilne telefone da vide koliko je sati i imaju li propu�tenih poziva, coktali ili se sme�kali od nemo�i, zato �to su zarobljeni i zato �to im je re�eno da �e da prisustvuju umetnosti. To su Unkovski-Dukovski, ako kupi� kartu-vide�e� umetnost odn. smisao, ako ti se to ne dogodi (meni, na �alost, nije), ispa��e� glup u dru�tvu.
Ja sam se takmi�ila sa sobom i jo� sa nekim poznanicima ko �e du�e da izdr�i, a da ne iza�e. Pitali smo se ho�e li se NE�TO desiti i ZA�TO ovo ovoliko traje. Drugim re�ima, tra�ili smo smisao. Razlog zbog kojeg je Unkovski radio ba� ovaj tekst kad ga otklju�ava gegovima darovitih glumaca i karikaturom postupka, kao �to bi mogao i bilo koji drugi tekst, koji je manje metafori�an i manje poezija. �ekali smo da vidimo kad �e se Jovici Mihajlovskom ve� smu�iti da sve govori isto, u istom tonalitetu, sa istim izrazom lica, kao da je sve potpuno jednako va�no (neva�no); za�to je scenografija tako bedno sklepana (igranje na onoj prevelikoj sceni sa udaljenim gledali�tem, �injenica je, i igru i sliku potpuno razriva), za�to se ba� ti delovi teksta govore na mikrofon, kad su i neki drugi jednako va�ni. Na kraju, za�to su u ogoljenom i stilizovanom konceptu koji, pretpostavljam, podra�ava otu�enje i povr�nu komunikaciju me�u dana�njim ljudima, dovedenu do karikature odn. krokija nekada�njih emocija, mizansceni tako realisti�ni, isti onakvi kakvi bi bili i da su se oni sreli u realisti�noj scenskoj kafani sa svim njenim autenti�nim detaljima, i da su govorili svojim privatnim, neartificijelnim glasovima o npr. poskupljenju hleba ili prehladi najmla�e �erke, za�to?
To sam se sve ja pitala, a ovi ljudi oko mene ko zna �ta, mada im je govor tela bio kao moj..."
Unkovski je bio prijatelj. Sve je razumeo. Nije se bunio. Nije vre�ao. Rekao je, izme�u ostalog, i ovu jednostavnu stvar (nadam se da se ne�e naljutiti zbog ovog par�enceta koje citiram):
"Ja volim ovu predstavu, svestan mnogih njenih mana. Ona je dosadna, ali se Nemcima i Englezima dopala kao ne�to sto je najbli�e nekom evropskom na�inu mi�ljenja. Ovo ti sve ne govorim da bih demantovao, doveo u pitanje tvoje iskrene zaklju�ke i analizu. Vi�e kao prikaz sveta koji je mo�da ponekad razli�it od na�eg poimanja. Ali kako zna�, svet nije skrojen na istini ili pravdi."
Eto, i to je umetnost...
Dvije mlade hrvatske spisateljice Tene �tivi�i� izveo je na Pozorju Atelje 212, u re�iji go��e iz Zagreba, Snje�ane Banovi�. O�troumna, duhovita, �armantna i ironi�no dizajnirana (scena i kostim: Slavica Radovi�) ova predstava je oma� toplo-hladnom principu koji je poslednjih godina do sjaja dovela istoimena britanska serija (Cold feet), a koji podrazumeva lepr�avo prela�enje iz komi�nog u dramsko. Lekcija iz moderne gradske nepretencioznosti. Jelena �oki� i Aleksandra Jankovi� neodoljive.
Najve�i doga�aj ovog programa je bez premca JAZZ Filipa �ovagovi�a, u re�iji Ivice Buljana i blistavom izvo�enju ansambla Hrvatskog narodnog kazali�ta Ivana pl. Zajca iz Rijeke.
Pri�a o raspadu porodice, i prave, i metafori�ne, pravi je specijalitet kako na planu kompozicije dramskog i muzi�kog materijala (kompozitor: Mitja Vrhovnik-Smrekar), na planu zadivljuju�i disciplinovane i nadahnute igre glumaca, tako �ak i na onom politi�kom, socijalnom. Eto, u okviru istog festivala primer kako implicitnije i artificijelnije mo�e da ga�a dublje i krvavije od eksplicitnog, bez distance na scenu prenesenog dnevnog i trivijalnog bitisanja.
Ivica Buljan o D�ezu ka�e da je "katalog imaginarnih pjesama, izgubljenih ljubavi, uludo i brzo potro�enih mladosti i pani�no o�ekivane starosti". Nikad nisam ovoliko citirala autore u jednom tekstu, ali ovaj put su zaslu�ili. Uboli su u su�tinu, ne samo onoga �to su �eleli da naprave, nego �ak onoga �to smo u njihovim predstavama uspeli da vidimo i prepoznamo!
Ovo je muzi�ka melodrama drsko upakovana u retro isto�no evropsku ikonografiju (scenograf: Lara Badurina; kostim: Ana Savi�-Gecan), sastavljenu od jeftinih kuhinjskih plo�ica, tapeta sa lagera, sandala od skaja i belih pamu�nih ga�a, onih koje, paradoksa li, ba� nikad ne ostavljaju utisak �istog. Predstava di�e kao retko zdrav kolektivan organizam, zajedni�kim snagama sklopljen od strane svakog u�esnika u projektu. To je energija koja zaista pleni i to je ono o �emu se u d�ezu radi: improvizuj kad na tebe do�e red, ali sprovedi temu.