Izgleda da je pred neke od svojih gostiju 53. Sterijino pozorje postavilo ozbiljan problem jer im se �inilo da je gotovo nemogu�e razlu�iti kojoj takmi�arskoj selekciji pripada koja predstava � �nacionalnoj klasi� (predstave nastale po doma�im tekstovima), selekciji najboljih predstava (inostrani pisci), ili Krugovima (inostrane predstave selektovane na osnovu odre�ene teme). Pripadnici kategorije �zbunjenih� neprestano su se raspitivali koji od selektora je izabrao koju predstavu, da li o svim nagradama odlu�uje isti �iri, bunili su se jer su na ovakvom Pozorju �pome�ane babe i �abe�, negodovali su �ak i zbog, po njihovom mi�ljenju, prevelikog broja predstava, tugovali za �starim Sterijinim pozorjem�, �esto zaboravljaju�i da su onomad i sami bili glasni protivnici tada�nje koncepcije Festivala i �estoki borci za promene.
Promene uvek bole, �uljaju, remete ustaljeni mir i sigurnost garantovanu navikama. Tako se u jednom �asu u�inilo da su kuloarska preispitivanja smisla i dometa novog koncepta postala zna�ajnija i od samih festivalskih predstava.
Vode�i ra�una o tome da ne bude ugro�ena osnovna misija Sterijinog festivala, vi�e od pola veka usredsre�enog na podsticanje doma�eg dramskog stvarala�tva i afirmaciju doma�ih pisaca, autori najnovijeg koncepta predvideli su da na Pozorju obavezno bude rezervisan prostor za najmanje tri do pet predstava pisaca iz Srbije. Svaki selektorski tok dobio je svog selektora: za doma�u dramu zadu�ena je rediteljka Tanja Mandi�-Rigonat, predstave nastale po inostranim dramama birao je kriti�ar i knji�evnik Vladimir Kopicl, a za Krugove je bio zadu�en Ivan Medenica.
Programsko bogatstvo Festivala o�itovalo se u dvadeset pet predstava � takmi�arskih, studentskih (Pozorje mladih) i onih prikazanih van konkurencije, u internacionalnoj tribini posve�enoj uticaju 1968. na pozori�te (�to je ujedno bila i tema Krugova), u nekoliko atraktivnih izlo�bi, a off programi su na 53. pozorje doveli i veliki broj stranaca, dok je celokupnu festivalsku situaciju posebno sve�anom u�inila beseda knji�evnika Dragana Veliki�a, koji je otvorio ovogodi�nje Sterijino pozorje.

* * *

Na tragu ve� tradicionalne nedoumice (koja decenijama prti svaki doma�i festival), a vezane za uspostavljanje razlike izme�u festivalskih i takozvanih repertoarskih predstava, i na 53. pozorju na festivalskom programu na�lo se nekoliko produkcija koje reprezentuju repertoarske tendencije ovda�njih teatara.
U ovu grupu produkcija spadaju Instant seksualno vaspitanje �or�a Milosavljevi�a, u duhovitoj rediteljskoj postavci Juga Radivojevi�a i �armantnom izvo�enju ansambla Pozori�ta �Bo�ko Buha� iz Beograda, Heroj nacije, provokativna, crnohumorna analiza nakaradnosti ovda�njeg mentaliteta iz pera Ivana M. Lali�a, u re�iji Egona Savina, Narodnog pozori�ta �To�a Jovanovi�, Zrenjanin, te Roki horor �ou Ri�arda O'Brajana, u postavci Viktora Na�a i u izvo�enju Novosadskog pozori�ta. Razlozi za pojavljivanje prve od pomenutih predstava, a u kontekstu eventualnog problematizovanja repertoarske politike doma�ih pozori�ta i njihovog pozicioniranja u ovda�njoj teatarskoj stvarnosti, mogli bi da budu prona�eni u �injenci da �Buha�, ovim i sli�nim projektima, zapravo edukuje mla�u publiku, privla�e�i je teatru i pripremaju�i je za krupnije pozori�ne zalogaje. Argumenti kojima je mogu�e pravdati prisustvo druge predstave s ovog spiska hvale je vredan trud �iji je smisao u decentralizaciji pozori�nog �ivota Srbije i podsticanju ambicija zrenjaninskog ansambla, koji se nakon mnogo decenija odsustva vratio na Sterijadu. U slu�aju tre�e od navedenih predstava problem je ponajpre u �injenici da je Roki horor �ou izvanredan mjuzikl koji je, po ko zna koji put, potvrdio ogromne mo�i ansambla ovog ma�arskog pozori�ta, ali istovremeno je i predstava koja po �anru i formi nije imala s kim da se takmi�i.
Slede�i kontekst u kojem bi valjalo promi�ljati dva glavna repertoarska toka ovogodi�njeg Sterijinog pozorja otvara temu odnosa ovda�njih pozori�nih stvaralaca prema postdramskom teatru. Ovo pitanje postaje naro�ito aktuelno s obzirom na sve intenzivniju pojavu dramskih tektova pisanih na na�in koji provocira odgovaraju�i rediteljski prosede bitno razli�it od onog na koji smo navikli, ali i na rediteljske postupke koji klasi�nim literarnim dramskim strukturama pristupaju na specifi�an na�in, shodno pretpostavkama postdramske forme.

* * *

Barbelo, o psima i deci pripada grupi komada pisanih za postdramski teatar, a verovatno je i jedan od najboljih (ako ne i najbolji) tekst Biljane Srbljanovi�, kojem je Dejan Mija� u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozori�ta pristupio ra��lanjuju�i slo�enu strukturu u �klju�u� fragmentarnog scenskog postupka, nagla�avaju�i tematski okvir spisatelji�inog radikalnog preispitivanja �ovekove egzistencijalne pozicije u savremenom svetu odre�enom lomom apsolutno svih vrednosnih sistema. U tom svetu ljudi se pona�aju surovije od �ivotinja, a neva�na je postala i razlika izme�u dece i pasa; u stvarnosti o kojoj pi�e Biljana Srbljanovi� pretapaju se snovi i java, susre�u se �ivi s mrtvima, a nesporazumi u komunikaciji dobijaju misao metafore koja dobija poseban smisao u izrazito provokativnim didaskalijama koje su u samoj predstavi ostale bez adekvatnog odjeka.

* * *

S druge strane, Putuju�e pozori�te �opalovi� Ljubomira Simovi�a, klasi�nu poetsku dramu i jedno od najzna�ajnijih dela srpske dramaturgije, Tomi Jane�i� inscenirao je pomeraju�i te�i�te dramske pri�e o sudaru dve realnosti � teatarske i ratne, u sferu sukoba dve vrste pozori�ta, dva pogleda na teatar, pri �emu je tretirao rat kao maksimalno zao�treni oblik stvarnosti.
Ostaju�i dosledan stavu da u pozori�tu ne sme da bude la�i, Jane�i� ni�ta ne izmi�lja; sva sredstva i re�enja koja scenski plasira u predstavi Ateljea 212 on pronalazi kod Simovi�a. Dokumentarnim filmskim insertima surovih ratnih zverstava i egzekucija logora�a u nema�kim konclagerima on �otvara� predstavu i kontekstualizuje pri�u o sudbini grupe putuju�ih histriona koji lutaju okupiranom Srbijom, te tako potkrepljuje dilemu aktera drame koji se pita da li glumcima ne smeta da igraju predstave u senci ve�ala.
Reditelj se efektno poigrava kostimima, rekvizitom i svim elementima pozori�ta, ali i komunikacijom glumaca i publike. Jane�i�ev teatar do kraja je ogoljen. Na pozornici, svedenoj na uzani prostor izme�u gledalaca koji sede u pozori�noj sali, i onih koji zauzimaju mesta na tribini postavljenoj na sceni, nalaze se glumci, inspicijent, asistent reditelja, �apta�, pa i sam reditelj, no hor koji se povremeno oglasi pome�an je s publikom me�u koju pokatkad za�u i glumci.
Ogoljenost ove pozori�ne situacije je, me�utim, prividna, ba� kao �to i me�anje publike i aktera predstave prevazilazi banalnu metaforu o stapanju pozori�ne i �ivotne realnosti ili nadilazi op�te mesto o teatru kao ogledalu �ivota. Jane�i� uvla�i publiku u slo�enu igru teatralizovanja pozori�ne stvarnosti, brehtovski razara iluziju da bi je iznova stvarao mo�ima gluma�kog anga�mana u kojem kao da nema glume, a pred na�im o�ima otkriva se su�tinska istina svakog od aktera predstave � glumca, inspicijenta, asistenta reditelja i �apta�a, pa i reditelja samog.
Jane�i�eva igra tu se ne zavr�ava. Pro�iruju�i polje zna�enja i sugeri�u�i da se teatar ne iscrpljuje samo u pozori�nom �inu koji se doga�a pred o�ima publike, on u ovo Putuju�e pozori�te uvla�i i autore i aktere legendarne predstave Jugoslovenskog dramskog pozori�ta, pa tako apsolutno sve postaje materijal od koga se pravi teatar.
Otuda i stvarnost o kojoj pi�e Simovi� dobija nove obrise i biva relativizovana novom, ne vi�e ratnom realno��u, te postaje deo na�ih �ivota i na�ih iskustava. Sudar razli�itih novoa stvarnosti ne ti�e se vi�e samo polarizacije pozori�ta i rata, te po�inje da se ti�e i na�e svakodnevice za koju smo sasvim bezrazlo�no mislili da je daleko od rata, a u kojoj nam je teatar izgledao kao mogu�nost spasonosnog eskapizma. No, bega ne�e biti, veli Jane�i�, kao ni mogu�nosti da pozori�te ponudi spasonosnu i ugodnu iluziju da nas se jezivi prizori iz nacisti�kih konclogora ne ti�u.

* * *

Projektom Urbi et orbi Andra� Urban definitivno se vratio pozori�tu, stvaraju�i uzbudljivu, potresnu predstavu i pri tom otkrivaju�i da, uprkos dugogodi�njem odsustvu, savr�eno korespondira s aktuelnim teatarskim tokovima. Sredstvima i �re�nikom� postdramskog teatra on artikuli�e univerzalnu pri�u o ponorima ljudske du�e, vezuju�i radnju predstave za posrnu�a savremenog �oveka koji je, bez obzira na dostignu�a savremene civilizacije i deklarativno visoko razvijenoj svesti, i dalje podlo�an isku�enjima zveri koja u njemu neprestano generi�e zlo.
Slika ljudske bede u prvom delu predstave direktno se ispoljava kroz talk show ispovesti izgovorene u mikrofon pred publikom u kojoj su i �voditelji programa� � glumci, koji ve� u narednim scenama izlaze na pozornicu da bi se i sami ispovedili. Po�to tako defini�e osnovnu poziciju predstave, Urban �e, sa �etvoro izvanrednih glumaca, otvoriti prostore druga�ije scenske igre u kojoj artikuli�e su�tinska pitanja �oveka nemo�nog da se odupre zlu u sebi i poka�e funkcionisanje mehanizama la�nih opravdanja i poku�aja licemernog iskupljenja.

* * *

U rediteljskoj interpretaciji Vide Ognjenovi� Sofoklov Car Edip postao je surova politi�ka drama, svedo�anstvo o manipulacijama koje dovode do eliminacije politi�kog lidera. Tim mehanizmima ne mo�e da odoli ni mit, jer u savremenom svetu oblikovanom po meri politikantskih intriga i on mo�e da bude iskori��en u politi�ke svrhe.
Radikalno preoblikuju�i svet Sofoklovih dramskih junaka po modelu aktuelne stvarnosti, pretvaraju�i tebanski dvor u moderno dizajnirani office, a u dvoranima prepoznaju�i savremene japije � �inovnike iza �ije se navodne brige za narodne interese i uva�avanje demokratskih principa krije �e� za mo�i, rediteljka problematizuje pitanje modela beskrupulozne vlasti koja gazi sve principe do mere koja �e na kraju poni�titi i mit kao obrazac arhetipa.

* * *

Namera Egona Savina da inscenacijom komada Tako je moralo biti poka�e kvalitete Nu�i�a kao serioznog dramskog pisca, suo�ila se s problemom referentog okvira koji odre�uje kontekst i defini�e horizont o�ekivanja ovovremene publike. Melodramski potencijal teksta, na kojem je reditelj dosledno i s valjanim razlozima insistirao kao na presudnom momentu svog koncepta, danas ponajpre korespondira s popularnim latinoameri�kim televizijskim serijama, direktno provociraju�i intenzivne emocije kod ve�ine gledalaca, no tragi�ka dimenzija dramskih likova, uprkos dobrom rediteljevom vo�enju ansambla i vrhunskim gluma�kim ostvarenjima, ipak nije odmakla dalje od op�tih mesta, te nije omogu�ila predstavi da prevazi�e takozvane repertoarske okvire.

* * *

S druge strane, u predstavi �eif, nastaloj po komadu Mirze Fehimovi�a, tekstu koji je pobedio na konkursu za najbolju dramu na bosanskom i srpskom jeziku sarajevskog MES-a i Beogradskog dramskog pozori�ta, premda se bavi temom o kojoj se �inilo da je sve ve� re�eno, Savin pronalazi scenski savr�eno uverljiva sredstva da bi kroz specifi�nu teatralizaciju prikazao nemo� dramskih junaka koji poku�avaju da se suo�e s pravim istinama o opsadi Sarajeva.
Fehimovi� se ovom temom bavi s punom sve��u o njenoj delikatnosti, a nagla�avaju�i intimisti�ki karakter pri�e Savin radnju sme�ta u ambijent dogvilovskog tlocrta sarajevske ku�e, preispituju�i problem ose�aja krivice onih koji su Sarajevo napustili u vreme opsade. Odlazak je podrazumevao uspostavljanje su�tinske distance izme�u ljudi koji su ostali i onih koji su Sarajevo napustili, �ak i osoba koje su bliske po veri, krvi. Distanca, odre�ena granicama razli�itih iskustava, namah je preto�ena u druga�ije poglede na svet.
Savinova re�ija zasnovana je na vrhunski promi�ljenoj teatralizaciji koja podr�ava poeti�nost dramskog teksta, ali nagla�ava i naturalisti�ku surovost situacije o kojoj pi�e Fehimovi�. Dosledno slede�i pi��ev senzibilitet, reditelj pa�ljivo raslojava prave emocije aktera komada, �vrsto zatomljene ispod naslaga prividne vedrine i �eretluka, ali i relativizuje plahovitu nabusitost koja mine ubrzo po�to je planula. Savin zna da se prava istina tih ljudi, i o tim ljudima, nahodi dublje, u prostorima �ehovljevskih pauza, u dugim ti�inama i brzim pogledima koje razmenjuju jedni s drugima, u bolu s kojim na kraj ne mo�e da iza�e ni samoubistvo.

* * *

Tema Krugova 53. pozorja bila je posve�ena 1968. i odjecima tih dramati�nih zbivanja u teatru. Medenica je ovaj put pa�nju usmerio na odjeke �ezdeset osme u predstavama nastalim u Nema�koj, Slova�koj i Sloveniji.
Mladi nema�ki pozori�ni stvaraoci danas promi�ljaju 1968. iz perspektive traume vezane za terorizam, a projekat �tatsteatra iz �tutgarta 1977. Simpatizeri; Sedam jari�a; Hamlet-ma�ina mo�da je najbolji primer takvog pristupa ovoj temi. Predstava ima tri dela � politi�ki intonirani esej Simpatizeri, zapravo politikantski obra�un s potencijalnim pristalicama ideologije terorizma; drugi deo je bajka o vuku i sedam jari�a, koju prepoznajemo kao metaforu odnosa Dr�ave prema pobunjenicima, a tre�i deo �ini poznata drama Hamlet-ma�ina Hajnera Milera, nastala na tragu dramati�nih posledica teroristi�kih akcija grupe Bader�Majnhof. U predstavi nastupaju muzi�ar i dve glumice � sposobne da scenskim sredstvima uobli�e sliku sveta naprslog pod pritiscima razo�aranja onih koji su poverovali u mogu�nost Utopije. Najneposrednije tematizuju�i fenomen izneverene revolucije koja se, deset godina docnije, okon�ava terorom Dr�ave, �tefan Kimig rediteljski koncept temelji na �injenici da je Hajner Miler, sme�taju�i Hamlet-ma�inu upravo u kontekst obra�una terorista s Dr�avom, svojevremeno nagovestio postdramsko pozori�te, te strukturu svoje predstave izvla�i iz tre�eg dela literarnog predlo�ka, provociraju�i uzbudljivu scensku igru.

* * *

Ljubav 1968, berlinskog Studija teatra Akademije pozori�ne umetnosti �Ernst Bu��, nastala po tekstu i u re�iji Aleksandera Harima, tako�e proizlazi iz postdramske strukture, dovode�i glumce u situaciju da sa scene plasiraju sredstva primerena savremenom pozori�nom senzibilitetu. Vi�e od toga me�utim, ova predstava nije nam ponudila.

* * *

Predstavu Rez po drami Marka Rejvenhila, u izvo�enju berlinskog teatra �aubine, re�irao je Tomas Ostermajer. Rez je i dramski i scenski efektan obra�un s aktuelnim dru�tvenim trenutkom Zapada, a pre svega s gra�anskim pogledom na svet. Sterilnost tog sveta i nagla�ena hladno�a u odnosima aktera te stvarnosti svojevrsna su zamena za nasilje na koje nas je Rejvenhil bio navikao, a kojeg u Rezu nema. Ta�nije, nasilje se na sceni ne vidi, no neprestano lebdi u atmosferi komada i predstave. Sve relacije junaka drame, njihovi razgovori, ono �to jedni drugima �ine, obele�eno je permanentnom pretnjom nasiljem. Ono, dakle, vi�e ne mora da bude fizi�ki prisutno da bismo ga prepoznali.
Ostermajer sledi osnovnu pi��evu ideju o ledenoj sterilnosti sveta opisanog u drami, te radnju predstave sme�ta na svedeni prostor pozornice koju prekriva metalni kontejner. Kada se kontejner podigne, na pozornici vidimo ljude, obi�no odevene, zate�ene u razgovoru, u nekoj vrsti policijskog isle�ivanja, tokom bra�nog obeda, u raspravi... Podizanjem kontejnera sti�emo uvid u fragmente njihovih �ivota koji teku jednolinijski, monotono, uvek optere�eni nasiljem koje jasno slutimo a koje se ispoljava na razli�ite na�ine. Spas od ose�aja nelagodnosti pred nasiljem mogao bi da bude upravo �rez�, bilo kao hirur�ki postupak kojim se bri�e svest o vlastitom postojanju, bilo kao filmski rez kojim se naglo menja kadar te se tako stvara iluzija da smo u druga�ijoj stvarnosti.

* * *

Slova�ka je 1968. do�ivela druga�ije, u kontekstu sovjetske intervencije na �ehoslova�ku. Dr Gustav Husak Vilijama Klima�eka, u re�iji Martina �i�vaka, primer je smelog suo�avanja s traumati�nim iskustvom Slovaka vezanim za burna povesna de�avanja, no 1968. je u ovom slu�aju samo usputna, premda zna�ajna epizoda. Pri�a o sudbini Husaka, vernika Partije i Revolucije, u jednom momentu otpadnika, pa zajedno s Dub�ekom reformatora, koji na kraju postaje reprezentant sovjetskog modela real-socijalisti�kog koncepta, tek indire-ktno se vezuje za osnovnu temu Krugova, a na teatarskom planu ne donosi ni�ta �to bi danas bilo relevantno.

* * *

Ivo Svetina se u drami Edip u Korintu poetski bavi nepoznatim epizodama iz detinjstva junaka jednog od najslavnijih anti�kih mitova. Kroz snovi�enja i bajkolike prizore u kojima se me�aju ma�tarije, java i snovi, autor nudi svoju verziju rekonstrukcije �ivota mladog Edipa na korintskom dvoru, gde je sazrevao, sticao osnovne predstave o �ivotu i svetu, odakle se, gonjen mra�nim slutnjama, uputio ka Delfima gde �e se suo�iti s proro�anstvom o usudu koji mu je namenjen. Upravo iz Korinta nesre�ni Edip �e pobe�i u svet, �ele�i da onemogu�i predskazanje po kojem �e ubiti oca i o�eniti se majkom, uveren da su mu roditelji Korin�ani.
Atmosfera u kojoj odrasta Svetinin Edip i koja presudno formira karakter budu�eg vladara Tebe, oli�enje je dekadencije koja je jo� vi�e intenzivirana de�akovom pubertetskom ma�tom. U takvom svetu neprestano se me�aju detinje igre u kojima � realno ili u de�akovim snovima i ma�tarijama � participiraju orgije odraslih, prepli�u se dvorske intrige i roditeljske instrukcije, smenjuju se uobi�ajeni detinji strahovi da ne pripada porodici u kojoj odrasta i plima opskurnih nagove�taja da ne�to definitivno nije u redu sa stvarno��u �iji je deo.
Tako �e Edip postepeno prepoznati vlastiti dom kao svet koji ga u isti mah privla�i i odbija, kojem bi rado u potpunosti da pripadne ali i od kojeg bi da se distancira. Neprestano razapet izme�u siline erosa s kojim je permanentno suo�en i snage narastaju�eg tanatosa koji sve ja�e sluti, Edip �e se suo�iti sa svojom sudbinom i pre no �to je doznao kakva �e biti. Svetina sugeri�e da je Edip, jo� u svom korintskom domu, zapravo bio osu�en na prokletstvo.
Poeti�nost literarnog predlo�ka otvorila je prostor za smelu rediteljsku interpretaciju Ivice Buljana na sceni Drame Slovenskog narodnog gledali��a. Buljan pravi provokativnu predstavu, bogatu muzikom i plesom, bremenitu �estokim erotskim nabojem, ali i slo�enim asocijacijama koje pro�iruju potencijalno polje zna�enja Svetininog teksta. Rediteljev koncept podrazumeva otvorenu scensku strukturu koja korespondira s poeti�no��u literarnog dela. Edipova snovi�enja postaju konkretna scenska zbivanja koja, na tragu Brehtove poetike, poni�tavaju uobi�ajeni karakter funkcionisanja pozori�nog �ina, transformi�u�i ga u privid permanentnog sistema improvizovanja, a u kojem glumci ulaze u uloge i iz njih izlaze, naizgled slobodno grade karaktere i odnose, generi�u�i u isti mah i atmosferu korintskog dvora i stvarnost pozori�ne predstave.
Direktnih veza Edipa u Korintu i teme ovogodi�njih Krugova nema, ali ve� i pri�a o nelagodnosti s kojom se mladi �ovek suo�ava sa zadatim sistemom vrednosti na koji je osu�en, te njegova potreba da kroz pobunu protiv autoriteta zapo�ne mu�nu i neizvesnu potragu za vlastitim identitetom, zasigurno korespondira, makar i indirektno, s korpusom pitanja koja pred nas danas postavlja analiza zbivanja vezanih za 1968.