Svim modernim tuma�ima Aristotelove Poetike mo�e se prebaciti da zanemaruju istorijski i politi�ki kontekst teksta, kao da je sasvim prirodno filozofirati o poiesis1. Aristotelovska teorija i potonji njeni �itaoci nisu neizbe�ni doga�aji, inicirani istorijskim tokovima ili evolucijom ideja: to su politi�ki projekti koji imaju antropolo�ke efekte. Kada gr�ki filozofi okrivljuju instituciju pozori�ta u Atini, onda je to svakako iz politi�kih razloga.
Po na�em mi�ljenju, potku aristotelovskog teksta �inila je �elja da se pozori�te uni�ti kao institucija jer je ono predstavljalo identitet grada Atine, njegovo trajanje koje se obnavljalo svake godine. Atinska tragedija dobija smisao u sveukupnim muzi�kim takmi�enjima ba� te godine, ba� u tom gradu, i tako se upisuje u ritualno trajanje. To trajanje obezbe�uju gledaoci, koji su garanti po�tovanja svetkovine, i pam�enje grada, �to obja�njava metateatralnu dimenziju gr�kih komedija i tragedija. Svaki pesnik-peva� postavlja sebe u odnosu na one koji mu prethode, podse�aju�i tako na pravila igre; svojim druga�ijim stilom obele�ava jedinstvenost sada�njosti, a istovremeno doprinosi produbljivanju vremena grada u pogledu sukcesije i nadovezivaanja.
Namerno oduzimaju�i pozori�tu njegov iskazni kontekst, Aristotel ga li�ava njegove institucionalne snage. Aristotelovsku tragediju pravi bilo ko, za bilo koga i ona mo�e biti igrana bilo gde i bilo kada. Zato ona nema predstavlja�ku snagu i ne koristi metateatralnost. U njoj nema ni igre s publikom, ni igre s kodom, ni igre s drugim pesnicima. Estetika aristotelovskog pozori�ta je rezultat politi�kog projekta, projekta makedonskih kraljeva da se uni�ti sloboda gradova. Ta gr�ka sloboda, to jest autonomija svakog grada, nije bila samo politi�ka ve� je imala upori�te u svim kolektivnim institucijama; svaki grad imao je svoje politi�ko ure�enje, svoje zakone, svoj jezik, svoj lokalni panteon, svoje bogove i nazive po njima, svoj kalendar, svoje pismo i svoje kulturne obi�aje � a sve to je gradu davalo identitet, i tako mu jam�ilo slobodu.
Ono �to je donela Poetika, bila je ratna ma�ina uperena protiv identiteta i funkcije pozori�ta u Atini, uspostavljaju�i jedno literarno pozori�te, elitisti�ko, profano, suvo i usamljeno, bez tela i muzike, pozori�te za �itaoca. Predvi�ene kategorije za gradnju ovog sistema imale su, dakle, isklju�ivo ideolo�ku osnovu. One ne upu�uju na original-no ili istorijsko pozori�te. One ni�ta ne kazuju o atinskom pozori�tu. One �ak nemaju ni svrhu da postanu univerzalne i su�tinske, kako bi odredile prirodu pozori�ta. Naprotiv, njihov efekat je da izobli�e i pot�ine celo pozori�te, ne zapadno i/ili ne dramsko.
Zahvaljuju�i �udnom istorijskom sudaru, Aristotelova Poetika susrela se s �liberalnom kulturom� savremenog Zapada. Izvrsni savremeni tuma�i dive se tome �to je Aristotel prona�ao dramsku poeziju i, posebno, �dramsko knji�evno delo�, razdvajaju�i tekst od predstave � drugim re�ima �to je on prvi predstavu pot�inio tekstu a gledaoce zamenio osamljenim �itaocem. Da li je Aristotel bio ispred svoga vremena? Druga strana njegovog politi�kog projekta � prva je, dakle, pokoriti Atinu koja bi izgubila svoj kulturni identitet � trebalo je da intelektualizuje celokupnu gr�ku kulturu, kako bi se mogla izvesti u ceo svet, to jest na teritorije koje je Aleksandar osvojio, projekat koji su nastavili �lanovi Aleksandrijskog muzeja. U stvari, oduzimanje pozori�tu te posebnosti koja je bila njegov razlog postojanja, njegov atinski dionizijski ritual � otvaralo je mogu�nst da atinski kontekst vi�e ne bude neophodan u izvo�enju tragedije, i povrh svega, da publika vi�e ne bude sau�esnik ritualne predstave.
Aristotel je objektivizovao pozori�ni tekst kako bi sasekao njegove atinske korene; ali li�avaju�i atinsko pozori�te ritualnog i religijskog zna�enja, i identitetske funkcije, �ine�i od njega helenisti�ki spomenik, on je tragediji �oduzeo �ar� i pripremio modernu laicisti�ku dramu, bez ritualnosti i postepeno li�enu svake kodifikacije; oduzimaju�i tragediji ritualni kontekst koji joj je davao zna�enje, otvorio je put hermeneutici i beskrajnom istra�ivanju smisla. Od aristotelovske tragedije, na ovaj ili onaj na�in, modernost �e zadr�ati i preuzimati slede�e osobine, primenjuju�i ih na svaki pozori�ni komad:
� Tragedija se identifikuje po svom mythosu, po naraciji gra�enoj na akciji, ne ostavljaju�i mesta ni spektakularnosti, ni teatralnosti, ni metateatralnosti. Mythos �e postati �drama� ili �pri�a�.
� Tragedija se dr�i u potpunosti na svome tekstu koji je samodovoljan, iako zadovoljstvu mogu doprineti dodaci poput muzike ili predstave. Njoj nisu potrebni ni glumci ni gledaoci, dovoljan joj je jedan �italac; tome sledstveno, rukopis tragedije ne uzima u obzir ni publiku, ni glumca, ni uslove prikazivanja. Na njima je da se prilagode. Komad je stariji od predstave. Najbolji mogu�i odnos prema pozori�tu je, dakle, pozicija �itaoca, bilo da je pred njim knjiga ili scena. I to �e omogu�iti, s jedne strane, hermeneuti�nost pozori�nih tekstova; s druge strane, nastanak re�ije kao �itanje komada i scenski rukopis.
Po�to je zadovoljstvo pozori�nom predstavom po sebi isklju�eno, zadovoljstvo iz tragedije je kognitivnog karaktera; predstava je pravljenje apstrakcije od realnog, uz dobijanje pravog oblika stvari i, posebno kada je re� o pozori�tu, aktivnosti ljudi. Umesto da bude sredstvo, kao kod Aristotela, ta kognitivna funkcija posta�e pozori�tu cilj i bi�e u korenu njegovog filozofskog i politi�kog odstupanja.

S francuskog prevela Katarina �iri�-Petrovi�

Florence Dupont je profesor latinskog na Univerzitetu Pariz 7, direktorka programa na Me�unarodnom filozofskom koled�u i autorka nekoliko knjiga, me�u kojima su: L�Erotisme masculin dans la Rome antique (Belin, 2007); L�Insignifiance tragique (Le Promeneur, 2001); L�Orateur sqns visage. Essai sur l�acteur romain et son masque (College international de philosophie, PUF, 2000); L�Invention de la litt�rature: de l�ivresse grecque au texte latin (La D�coverte poche, 1988); Homere et Dallas. Introduction a une critique anthropologique (Hachette, 1991; r��d. Kim�, 2005).
Tekst koji objavljujemo je iz njene knjige Aristote ou le vampire du th��tre occidental.

1 Sophie Klimis, �Le lyrique dans la trag�die grecque: chants d`une pens�e apar�tique�, Dokumenta s kolokvijuma �Chants et Ecritures lyriques�, Univerzitet u Lozani, 9�10. jun 2006.