Anita Man�i� je Sterijinu nagradu dobila za ulogu Jele u predstavi Tako je moralo biti Branislava Nu�i�a, adaptacija i re�ija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozori�te. Odluka je doneta jednoglasno.
Ovo je njena tre�a Sterijina nagrada. Prethodne je dobila za uloge Karoline Nojber u istoimenoj predstavi i Ikonije u �udu u �arganu.

�ta Vama zna�e nagrade?
� Svaki umetnik uvek se pita da li je to �to radi istina, da li je to ba� tako. Nagrade govore da su pravac koji ste izabrali i put kojim se kre�ete dobri, da ono �to radite ima odjeka, i kod kolega i kod publike, i da to nije samo aplauz �iju ja�inu uvek merite. Kroz nagrade na� rad se potvr�uje. Nagrade su veoma va�ne; bez obzira na to koliko smo u ovom poslu, uvek imamo potrebu da se potvr�ujemo i uvek smo na udaru kritike, pa je svaka nagrada dobrodo�la. Kad dobijem nagradu znam da sam ne�to uradila dobro i da mogu da idem dalje.

Uloga Jele u predstavi �Tako je moralo biti� druga�ija je od ostalih va�ih uloga i druga�ija od onih koje je Nu�i� napisao. To je �istorija jedne Jele�, kako su kriti�ari u to vreme pisali; zapravo, to je pri�a o moralu i pohlepi i o tome kako jedna �ena strada u takvom vremenu, koje li�i na na�e. Dakle, kakav je va� odnos prema tom liku?
� Pri�a o moralu u tom komadu je evidentna, kao i Jelino stradanje. Svakoj ulozi pristupam na isti na�in. Mislim da je u pozori�tu va�na istina. Kad sam u publici, ne volim pretencioznost. Tako sam i o toj predstavi, i o Jeli u njoj, razmi�ljala. Smatram da je u umetnosti najlep�a jednostavnost, i to je u Jeli publika prepoznala. Ljudima je dosta la�i, �velikih� umetni�kih dela koje niko ne razume, pretencioznosti, mnogo novca ulo�enog u besmislene projekte. Publika je u toj ulozi prepoznala �istotu emocija, jednostavnost koju svako mo�e da razume � od pozori�nih stru�njaka, do onih koji su prvi put u pozori�tu. Zato, kad pri�am o Jeli, ne mogu da govorim druga�ije. Za mene moral nije samo pitanje novca, za mene je to i odnos umetnika prema poslu kojim se bavi, prema pozori�tu... Sve to nosi moja Jela, Jela Egona Savina i Jugoslovenskog dramskog pozori�ta, a to je ta �ista emocija. To je na� odgovor na pitanje morala, odnosa prema novcu, ovom trenutku, o tome kako danas �ena �ivi u ovoj sredini.

Kako gradite svoje uloge? Da li imate svoj pristup?
� Poslednje �to radim je u�enje teksta i to uvek ka�em reditelju s kojim radim. Volim da osvojim svoj prostor u celini, da vidim �ta reditelj ho�e od predstave i na�em svoje mesto u njoj. Me�utim, veoma sam koncentrisana i na partnere: gde su oni u odre�enom trenutku, �ta rade, tako da sebe smestim i u odnosu na partnere i u odnosu na prvu impresiju kada pro�itam tekst. Volim da budem deo tima i dozvolim da i reditelj i moje kolege uti�u na to kako �u graditi svoj lik. Prva impresija o tekstu i ulozi podlo�na je promenama, ali �esto se dogodi da je ona prava. O�igledno imam nerv koji na po�etku razazna �ta predstava treba da bude i kakva je uloga koju treba da izgradim. Dozvoljavam sebi da se u radu menjam, to je mo�da moj sistem. �injenica je da ne volim da nau�im tekst unapred, mo�da zato �to bi me to vezalo i �to mislim da nije dobro o predstavi i ulozi znati odmah sve. Volim da se ona zaista stvara, jer, ako dva meseca radimo na jednom tekstu, bilo bi mi dosadno da ve� na prvoj probi sve zavr�im. Volim da istra�ujem i da �kradem� zanat od velikih glumaca. Imala sam sre�e da radim zaista s velikim glumcima. Nisam ja od njih saznavala kako se �mesi� jedna uloga, ve� sam od njih nau�ila da svako radi na svoj na�in i da svako mora upoznati sebe kako bi jednog dana imao svoj sistem i u njemu u�ivao.

Svaki glumac ve� na akademiji u�i zanat, ali �ta taj zanat pomera ka umetnosti?
� To �gluma kao zanat� ne umem da objasnim. Gluma je umetnost koja se de�ava samo jedno ve�e, dok traje predstava, a ono �to posle predstave do�ivim, svaki put je druga�ije. Ako mogu da napravim paralelu sa slikarstvom, to izgleda ovako: slikari dobiju belo platno da na njemu ne�to stvore, a mi dobijemo tekst koji treba o�iveti. Oni biraju boju, mi na�in, oni na svoj na�in daju emociju, mi nastojimo da ona bude od krvi i mesa. Mi postajemo neki drugi ljudi s emocijama. Za mene je pitanje emocije pitanje umetnosti, jer malo ljudi ume da barata emocijama kao �to umemo mi. Mo�da je gluma iznad svih umetnosti upravo zbog toga, ali u poziciji je da ne ostane uvek zabele�ena.

Kada i kako ta emocija koju imate nameru da proizvedete kod publike, zaista i deluje na publiku? To uspevate i s Jelom, i s Karolinom Nojber ili Hamletom u predstavi �Cirkus istorija�?
� �ao mi je �to nemam u rukama jo� neku umetnost pa da objasnim kako se to proizvodi. O tome ne mogu da govorim, mogu samo da naslutim kako to drugi umetnici rade. Ali, znam da su mnogi dok su stvarali imali groznice, uzbu�enje stvaranja. Van Gog, recimo, ili Mocart. Tako i mi. Ne znam do koje mere je ta vrsta uzbu�enja prisutna u drugim umetnostima, ali znam kako je to u na�em slu�aju. To sam prvi put osetila, tu razmenu emocija, kad sam igrala Karolinu Nojber, u trenucima dok sam zaustavljala predstavu, kada sam se okretala ka publici i s njom uspostavljala najprisniji odnos. U svim predstavama postoji �etvrti zid koji nas odvaja od publike i stvarnosti. Ovde sam ja ru�ila taj �etvrti zid i bila deo publike, neko ko je jako blizak s njom. Tada sam osetila �ta zna�i razmena emocija, da ne ka�em manipulacija emocijama. Tada sam prvi put osetila kako publika, u trenutku kada za�em u nju, prestane da di�e, do koje mere mi veruje i do koje mere su joj �iroko otvorene o�i. Posle toga sledi pauza, trenutak kad njihovu potrebu za emocijom i njihovu emociju iskoristim, ukradem, preradim, isfiltriram i opet im je vratim. Tako to otprilike izgleda. Te�ko je opisati uzbu�enje koje se desi u tom trenutku. To je ne�to fantasti�no.

Kod Karoline Nojber to proradi u va�em direktnom obra�anju publici. Kod Jele to isto proradi, ali u trenutku kada se obra�ate partneru?
� Mislim da je svaka uloga ispovedna, svaka je deo nas. To ne zna�i da moram imati Jelino ili iskustvo Karoline Nojber ili Ikonije iz �uda u �arganu. Ba� sam o tome razgovarala s jednom mla�om koleginicom kad je dobila ulogu koja nema nikakve veze s njom, iskustvo kakvo nikada nije do�ivela da bi mogla da prona�e u sebi neku emociju. Poku�ala sam da joj objasnim da nisam imala iskustvo trudno�e kada sam radila predstavu U potpalublju, niti pretpostavku �ta bi mogao da bude poro�ajni bol. Nema mnogo emocija kod ljudi, ima ih nekoliko i svi ih dobro znamo. Nije moj �ivot ni toliko uzbudljiv da bih imala tu lepezu emocija. Svi posedujemo emocije, samo je pitanje koliko i ko od nas glumaca mo�e da ih iska�e na najbolji na�in. Gledala sam predstave u kojima su neke moje kolege imale vrlo jaku emociju na sceni, ali to je kod publike ostalo bez ikakvog odjeka. I to je deo umetnosti. Da se ne raspr�i ta emocija, ve� da se sa�me u jednu, su�tinsku ta�ku. Nije va�no samo to �ta kao glumica do�ivljavam, ve� da to umem i da prenesem. Li�no nemam mnogo veze sa svojim ulogama, naj�e��e nismo sli�ni ni u �emu, ali mogu da osetim trenutak u kojem su se one na�le i da prepoznam emociju u kojoj su, a koju ima svaki �ovek. Mo�da imam dar da to dobro prebacim preko rampe, da prenesem do publike.

Koliko je stresan posao glumca? Svako ve�e izlazi� pred nepoznate ljude i iznosi� emocije koje su i deo tebe?
� Dugo sam razmi�ljala da li je gluma stresan posao. Ne znam ta�no �ta je stres, jer ga verovatno �ivim svaki dan. Imala sam jedan organski dokaz da je to veoma stresan posao. Da ne otkrivam detalje, ali gluma jeste jako stresan posao. Najmanji problem je, kad ve� ima� neko iskustvo, da iza�e� pred publiku, ali svake ve�eri �iveti neki tu�i �ivot, bez zadr�ke, to je najve�i stres.

Koliko glumac stvarno �ivi �ivot svojih likova? Da li je mogu�e uspostaviti distancu i praviti uverljivu ulogu?
� Uvek igram stopostotno. Ne volim da kalkuli�em kad su emocije u pitanju. Uvek idem na sve ili ni�ta i kod mene nema zadr�ke ni u �emu, pa ni u poslu. Nemam sposobnost da merim, ne kalkuli�em ni sa �ime, pa ni s emocijama. I kad igram neku ulogu, u njoj sam stopostotno, osim kad nije pitanje otklona koji je za neku ulogu potreban. Ali to je opet potpuno davanje na neki drugi na�in. Zna�i, apsolutno sam u tome. Ne verujem da bilo ko od glumaca u tom smislu kalkuli�e.

Kakav je odnos javnosti prema va�oj profesiji i ko kreira sliku o tome ko su glumci?
� Prvo, ne smatram da su svi glumci � glumci. Danas svako mo�e da upi�e glumu... ne mo�e ba� svako, ali kako sam bila profesor, znam kakve se gre�ke prave. Upisati i zavr�iti akademiju ne zna�i da si glumac i ne mogu da tvrdim da su svi glumci koji se pojavljuju na sceni, filmu, u serijama, zapravo glumci. Svuda se de�avaju gre�ke. Nije ni svaki arhitekta pravi. Na�alost, imamo primere i da svaki hirurg nije hirurg, i oni prave katastrofalne, po �ivot kobne gre�ke. To kako su glumci u javnosti prikazani manje je va�no, jer one �to se tako predstavljaju ne smatram glumcima. Glumci su i obi�ni ljudi i ljudi s puno mana i isto toliko vrlina, kao i svi drugi.
�ime pozori�te danas treba da se bavi? Kakva je njegova uloga i �ta treba publici da ka�u neka predstava i glumac u njoj?
� Sve to mora da bude aktuelno, ali ne doslovno. Mora da bude iskreno i da se bavi ovim trenutkom. Na na�in da publika o tome posle razmi�lja. �esto ni publika, pa ni reditelji, ne�e da se mu�e i misle, pa to bude kao da si stavio nekom prst u oko. Ne treba nipoda�tavati ljudsku svest i pamet. S druge strane, pozori�te mora da bude uzbudljivo, svako ko kupi kartu i sedne na svoje mesto mora da se poistoveti s onim �to vidi na sceni. Da prepozna sebe ili nekog drugog i da do�ivi odre�eni trenutak koji mi na sceni �ivimo. Da posle, iz pozori�ta, iza�e s nekom emocijom i idejom, time je ve�a odgovoranost i glumaca i pozori�ta. Pozori�te mo�da ne mo�e da menja svet, ali mo�e svest ili bar pet minuta ne�ijeg �ivota. Ako ni�ta drugo, mo�e da u�ini da se posle predstave neko zapita nad onim �to ga mu�i. Ne mora da u�iva. Neka i u�iva, ali neka se posle i zapita �ta je gledao, da ima bar neki uticaj na ne�iju svest ono �to smo te ve�eri uradili. Zato je va�no da pozori�te bude aktuelno.

Kako razmi�ljate o dru�tvenom anga�manu glumaca. Neke va�e kolege su i politi�ki aktivne. Kakav je va� pogled na tu vrstu gluma�kog anga�mana?
� Svako treba da bira po svom daru. Ja nemam nikakvog dara za to. Proverila sam mnogo puta. Kao �to nemam dara ni za �ta osim za posao kojim se bavim. Kad nemam kostim i �minku, ja ne postojim. Postajem i glupa, i nemu�ta, i stidljiva... To me i �titi da ne budem tamo gde mi nije mesto. To ne zna�i da imam ne�to protiv onih koji su se bavili i ne�im drugim, ako imaju dara za to. Imam samo protiv toga da moram biti dru�tveno aktivna. Dakle, ne moram i ne�u, jer to ne umem. Svako mora da ima svest o sebi: �ta mo�e a �ta ne mo�e, �ta treba da radi, a �ta ne treba.
Kakva je istina o pozori�tu i tome �ta se u njemu de�ava van scene? Kako se u pozori�tu �ivi?
� Toliko sam dugo u pozori�tu da ne znam kako je van njega. U pozori�te sam u�la sa sedamnaest godina i to je moja stvarnost. Ne poznajem druge sredine. Neki ka�u da smo privilegovani, jer ovo je divan posao. Nekad to zaista jeste, a nekad mi bude te�ko i mu�no da se time bavim. Nekad pomislim kako bi divno bilo da sam kafe kuvarica. Ili da prodajem pljeskavice. Ne karikiram, stvarno sam mnogo puta to pomislila. Da radim ne�to �to mi deluje da je lak�e. Moja jedina stvarnost je u pozori�tu.

Kakvi su odnosi me�u glumcima; ka�u da je to sujetan svet?
� Jeste, ljudi su osetljivi. Uvek polazim od sebe: ono �to ne bih volela da meni rade, ne radim drugima. Mislim da se mi, zapravo, veoma volimo. Volim svoje kolege i mislim da oni mene vole. To je neobi�na, divna ljubav koja nas ispunjava. Ima tu raznih trenutaka, ali tuma�im ih time da se mi bavimo emocijama, iskreni smo i �esto netakti�ni. Mislim da u �ivotu treba sve re�i, a ne �uvati u sebi. U pozori�tu se sve re�ava veoma brzo. I kada ko lane, to traje kratko i opet se svi volimo. Kad u�em u pozori�te, u njemu vi�e ose�am ljubav nego negativne emocije. Ovde su divni ljudi. Mi se lepo dru�imo, igramo se. Tu mogu�nost nema svako. Mo�da zato jesmo privilegovani.

�ta vas zadivi kada ste u publici?
� Samokriti�na sam. Takva sam i prema drugima, mo�da tek ne�to bla�a. Ali mene fascinira jednostavnost. U pozori�tu, na filmu i u �ivotu. Ne volim ni�ta pretenciozno i pretrpano. Fascinantno na prvi pogled, pa se odmah zaboravi. Ispunjena jednostavnost je ono �to me uzbu�uje kad sam u publici.

razgovarala Olivera MILO�EVI�