Du�anka Stojanovi� je Sterijinu nagradu dobila za ulogu Esme Halilovi� u predstavi �eif Mirze Fehimovi�a, adaptacija i re�ija Egon Savin, Beogradsko dramsko pozori�te. Odluka je doneta jednoglasno.

Sterijina nagrada glumcima je jedna od najzna�ajnijih. Dobili ste je nedavno; zanima me kakav je va� odnos prema nagradama?
� Kad �ovek ne dobija dru�tvena priznanja, ose�a socijalnu i umetni�ku ravnodu�nost. Od trenutka kada po�ne da ih dobija, ose�a dru�tvenu priznatost i ushi�enje. Ja ne pripadam nijednoj kategoriji. Uvek sam bila umetni�ki budna, i bez nagrada, ba� kao i sada, s nizom nagrada za ulogu u �eifu. Predstava je igrana u regionu i pretpostavljam da jedna odluka na drugu nije imala uticaj. Mada sam bila sklona da pomislim kako se nagrade nekada dobijaju i po inerciji. Ako ti ve� dodele tri, lako dobije� i �etvrtu i petu...
Moram da ka�em da nikada nisam naro�ito pratila ko dobija Sterijine nagrade, ali sada, kad prelistam almanah, setim se ko su sve dobitnici nagrade i koje su to predstave. Dugo nisam radila doma�i tekst, tako da je moje prvo u�e��e na Pozorju bilo s predstavom koja je imala velike razloge za u�e��e na Festivalu, od reditelja, teksta, sve do podele. Prethodila su joj putovanja po regionu i nagrade koje je dobila. Na me�unarodnom festivalu u Rijeci nagradu sam ve� dobila za ulogu u predstavi �eif. Usledilo je Sterijino pozorje i Novi Sad. Na osnovu svih putovanja imam i putopisno iskustvo. Time �to sam proputovala Bosnu, imala sam prilike da shvatim kako je zamorena ta zemlja i kako je umoran i napu�ten taj narod. A komad upravo govori o tome. Nisam znala da je to ba� tako, realno. Dosad nisam radila takvu predstavu i takvu ulogu. O bosanskoj porodici kakva je u predstavi stvarno nisam znala ni�ta pre no �to sam po�ela da radim u njoj.

Predstava ��eif� je neka vrsta suo�avanja sa stvarno��u svih koji su pro�iveli ratove u na�oj blizini. Kako, van konteksta predstave, razmi�ljate o toj vrsti suo�avanja sa stvarno��u?
� To je nepovratna pro�lost koja je zgazila sve ono najbolje u ljudima, u svim nekada�njim jugoslovenskim republikama. Ne razumem se u teritorije, ali u ljude se razumem. Mislim da svi imamo istu emociju koja podrazumeva izgubljenu mladost, inferiornu zrelost, ose�aj besmislenog slu�enja raznim sistemima. U�lo se u nesigurnu starost, ostalo je mnogo, mnogo trauma i posledica koje svi, od Vardara pa do Triglava, podjednako nosimo. Neko se tu bolje sna�ao ili na vreme oti�ao. Za nekog oti�i zna�i hrabrost, a za nekog izdaju. Za nekog patriotizam zna�i nacionalizam, za nekog politi�ku osve��enost, za nekog fa�izam i mr�nju prema drugima. Nema odgovora za�to se sve dogodilo, a to se dogodilo i na svemu ostavilo trag.

Kako ste razumeli �ivot i sudbinu Esme Halilovi�? Kako ste gradili taj lik?
� Taj milje do ove predstave nisam istra�ivala. Jednostavnost je putokaz ka studiji tog lika. Moja uloga je studija tog karaktera. Nervna rastrojenost koju nosi lik u silnim je promenama raspolo�enja. U emocijama koje su bezrazlo�no ispoljene. I kada su s razlogom, one su preterane. To je ono �to ne savetujem za sam �ivot. Dakle, pitanje je kako na�i srednji put, put s merom u suo�avanju sa samim sobom. Ta �ena u tome nije uspela. Ona je jednostavno podlegla svojim strastima, svojoj veoma krhkoj ose�ajnosti. Delikatno je pri�ati o liku koji tuma�i� kao scenski �ivot koji traje sat i po. Su�tina tog lika je karakter bi�a koje je posrnulo pred ratom i nestabilnim vremenima. Te okolnosti njenu su prirodu u�inile rastrojenom. Ona je, u stvari, jednostavna �ena sa slo�enim emotivnim i psihi�kim promenama u raspolo�enju.
Mo�da sam u toj ulozi i dosegla umetni�ke vrednosti zato �to sam dotad igrala sve �anrove, osim �miljea�. Gluma�ka tehnika, reditelj i partneri pomogli su mi da taj tamni predeo osvetlim i dijagnostikujem kroz studiju jezika, bi�a i karaktera. Beg te �ene u religiju, fundamentalizam i islam, govore da religija postaje zamena za potisnutu seksualnost i �rtvovanu strast. Ta potresna duhovitost nudi scensku uverljivost i istinitost.

Predstava je igrana i u Sarajevu, gradu odakle su ljudi o kojima govori. Kako su tamo reagovali na nju?
� Imala sam utisak, dok je trajala predstava... Sarajlije koje su do�le da nas gledaju imali su �ivu reakciju, kao izvanredna umetni�ka publika. Nisam ta�no znala �ta posle toga oni misle i ose�aju. Iza�lo je i nekoliko groznih kritika i komentara u kojima se tvrdi da je na�a predstava velika i la�na konstrukcija. Razumela sam to ovako: igrati njih kod njih, to je kao kada bi kod nas do�li Slovenci da, recimo, igraju bombardovanje u Beogradu. Ne znam kako bismo reagovali, ali mislim da umetnost jednostavno prevazilazi dokument. Ne�to se dogodilo i pro�lo, sa svim posledicama. Umetnost nije informativna i zadu�ena za dokument. Ona nije hronika. Zato je sarajevska publika reagovala na pozori�nom nivou vi�em od sarajevske javnosti.

Uvek mi je zanimljivo da pitam glumca kako izgleda dan u kojem igra predstavu? Kakav je va� na�in pripreme za izlazak pred publiku?
� Zavisi od toga �ta igram. Za svaku predstavu postoji dnevni ritual. Kod mene je to sada svedeno na minimum, jer imam mnogo drugih, porodi�nih obaveza. Ali, uvek nastojim da ranije do�em u pozori�te i da ritual pripreme izvedem na mestu gde te ve�eri igram predstavu. U poslednje vreme moje uloge su zahtevne i uvek pro�em svoju rekvizitu, svoj mizanscen i svoj tekst. Da sebe dovedem u koncentraciju i da se radujem �to �u posle predstave mo�i da ostanem s kolegama i da tako imam i neki mali u�itak nakon svega. Sada su profesija i pozori�te povezani i s velikim zadovoljstvom, �to je veliki luksuz.

�ta je istina u pozori�tu?
� Istina u pozori�tu je ono �to nudi komad koji se u pozori�tu igra. Sve to �to je pisano, bez obzira na stil i vremenski period, odra�avalo je istinu koja je va�ila za vreme u kojem je komad nastao. �ini mi se da je danas ta imitacija istine koju pozori�te nudi diskutabilna zato �to nismo svedoci vremena da bismo ga opisivali, ve� da bismo ga raskrinkali, osvetlili i poslali neku poruku. Niko vi�e ne misli da su potrebne poruke. Dobijamo ih svakodnevno, najrazli�itije, od onih s bilborda, preko informativnih, do saveta kako da se borimo sa stvarno��u. Ali ne i kako da �ivimo u skladu s vremenom u kojem smo. To je zadatak pozori�ta: da na poetski i senzibilan na�in dopre do auditorijuma i uka�e na to �ta je gola istina o svetu i vremenu u kojem �ivimo.

Kakav je �ivot u pozori�tu van scene. Kad se spusti zavesa i prestane iluzija, �ta je onda pozori�te?
� U profesiji sam se uvek okru�ivala samo ljudima s kojima sam mogla lepo da radim. To ima svoju cenu i to ne podrazumeva hiperproduktivnost. Nisam se ni medijski eksponirala i u tom pogledu se nisam potro�ila. Zato mirne du�e mogu da ka�em da je �ivot u pozori�tu van predstave kao �ivot slu�benika, s obi�nim problemima, dilemama i predrasudama. Ne mogu da pri�am o spektakularnom �ivotu. Za to je zadu�ena �uta �tampa koja �ivot mojih kolega, koji su to dopustili, predstavlja mnogo burnijim i senzacionalnijim no �to jeste. Na� �ivot je na neki na�in hermeti�an. Veoma sam nesre�na kad se na�i razgovori u kuloarima svedu na pri�e o nekim autoritetima koji to, u stvari, nisu. Kada nas obuzmu verbalna agresija i ose�aj nepravde �to se repertoari u svim institucijama svode na afinitete ili lo� ukus manjine. To je ono �to moj esnaf, mislim pri tom i na reditelje i dramaturge, frustrira i dovodi do pitanja kada �e kona�no kucnuti �as da repertoare grade samo umetni�ki relevantni kriterijumi, ukoliko uop�te zakuca, jer �ivot nije po�tar. Sve to vreme treba �iveti, ostvarivati se i biti umetni�ki budan i motivisan da radi� i ne�to drugo, dok ne kucne tvoj trenutak.

Kako komentari�ete sada�nji trenutak u na�em dru�tvu?
� Na�e dru�tvo je retardiralo u nizu godina koje su iza nas i ono se i danas koprca u ambivalentnosti i u polarizovanoj sredini koja je materijalno oja�ala, a da je zrelost nacije nije dosegla. To je raskol koji ne mo�e da nam omogu�i da dosegnemo standard ispod koga ne sme da se ide. �ivim u gradu za koji mislim da je grad ideja, ali tu kao da se svaki put na�ini korak napred pa dva nazad, ne�to se dogodi, pa se onda vi�e ni�ta ne doga�a. Iz neobja�njivih razloga mi stagniramo. Mislim da politika najvi�e doprinosi toj stagnaciji.

Nije lako biti sam i svoj u umetnosti, a vi ste od onih koji ne pripadaju klanovima. Kako gledate na to?
� Nisam zainteresovana za to ko kome, i za�to, ruku mije. Prestala sam davno da se bavim kreativnom inferiorno��u i grupama u kojima se prikrivaju kreativne anomalije. Postoje klanovi koji su stasali i razvili se, koji su se osposobili i za koje ne mo�ete re�i da obavezno prave r�ave stvari. Kada bih imala klan, to bi bili ljudi po mom izboru i afinitetu. Bili bi to moji prijatelji i poznanici. Muzi�ari, likovni umetnici i reditelji. No, kako nisam u toj poziciji, kre�em se od projekta do projekta i tako sti�em krug ljudi sli�nih afiniteta i umetni�kih ukusa. Niko ne zna kako bi se pona�ao kada bi u njegovim rukama bio novac ili vlast i da li bi zbog toga poludeo.

razgovarala Olivera MILO�EVI�