Kada je Aleksandar � Kajo Cvjetkovi�, nakon duge, mu�ne i krvave �etnje ka ispunjenu stra�ne sudbine Ri�arda Tre�eg � iznenada si�ao s glomaznih koturni koje su unaka�enoj figuri jednog od najmonstruoznijih dramskih likova koje je zamislio Vilijam �ekspir jo� vi�e ote�avale hod, �inilo se da nema glumca (osim mo�da Radeta �erbed�ije) koji bi bio u stanju da odr�i u �ivotu predstavu koju je 1985, u okviru suboti�kog �ekspir festa, re�irao Ljubi�a Risti�. A onda je Risti� doneo odluku, na njegov na�in uobi�ajeno smelu, da ovu, u svakom pogledu te�ku ulogu, poveri sasvim mladom glumcu � Borisu Isakovi�u.
Ovu predstavu gledao sam mnogo puta u raznim prostorima, od Pali�a, preko �ume na Adi Ciganliji, pa do skenderijskog platoa (po nevi�enom sarajevskom ledenom pljusku nekog davnog aprila), uvek s Kajom kao Ri�ardom, ali sam Risti�evog Ri�arda sa Borisom u naslovnoj roli prvi put video u fabri�kom dvori�tu stare �ukari�ke �e�erane. Kasnio sam na po�etak predstave, nisam znao ko �e te ve�eri igrati Palog an�ela, jedino sam �uo da Cvjetkovi� vi�e nije u podeli.
Upaljene baklje gorele su �ire�i naokolo �estok smrad petroleja kojim su bile natopljene, Ri�ard je ve� bio izgovorio slavnu repliku �Kraljevstvo za konja� koju je Risti� s kraja komada premestio na po�etak predstave, na stazi koju budu�i kralj ima da pre�e ve� su le�ale prve �rtve njegovog hoda ka smrti. Pred Ri�ardom je, uz zaglu�uju�u buku bubnjeva i tresak Istorije koja ru�i sve pred sobom, �vrstim korakom hodila horda onih koji na scenu stupaju kao zaverenici, docnije postaju izvr�ioci Ri�ardove volje, ukoljice i njegova garda, da bi skon�ali kao oznake pokraj staze kojom je te�kim hodom pro�ao U�as. Ri�ard jo� nije sreo Ledi Anu da bi je od osvetnice pretvorio u nalo�nicu. Predstava se tek zahuktavala.
Uzdignut na koturne koje su poja�avale utisak svih uzurpatorovih fizi�kih deformiteta, a kojima je reditelj sugestivno naglasio tragi�ku dimenziju Ri�ardovog lika, vitkog tela neprirodno iskrivljenog vi�e pod teretom usuda za koji i sam Ri�ard vrlo dobro zna da mora da bude ispunjen, nego od grbe kojom ga je priroda od ro�enja obele�ila, meni tada nepoznati Ri�ard grmeo je glasom �ija snaga nije bila od ovog sveta. Zvuk se lomio jo� u glum�evom grlu laviraju�i izme�u o�aja pred onim �to zna da ga tek o�ekuje i volje kojom sam sebe hrabri da na tom putu istraje do kraja.
U polo�aju tela ovog Ri�arda bilo je sve ono na �ta me je kao gledaoca navikao Kajo Cvjetkovi�, no bilo je tu jo� ne�eg. Sada, recimo, koturne nisu samo srasle s glum�evim stopalima nego i sa tlom od kojeg su ih Ri�ardove noge, kao iz te�kog gliba, uz u�asnu muku, a opet kao u kakvoj koreografiji, izvla�ile.
Bio sam siguran da napamet znam trzaj svakog Cvjetkovi�evog mi�i�a, ali ovaj put sam u pokretima Ri�ardovog tela jasno razaznavao nove vibracije i drhtaje. Njegovo blago ljuljanje nije bilo izraz nestabilnosti na monstruoznim �tulama, ve� je pre bilo znak da onaj ko na njima hoda mo�e da odustane, ko je u stanju svakog �asa da prekine krvavo putovanje na koje se svesno uputio. No on to nije hteo. U na�inu na koji je Ri�ard sada izvijao vrat podi�u�i glavu, kao da se slio sav bol kojim bi, samo kada bi to hteo, kada bi na to pristao, uputio pogled ka nebu. Ali on ni to nije �eleo.
Pri�ao sam Ljubi�i koji je, po obi�aju, sa strane, u stopu pratio Ri�ardovu mar�rutu, i tiho upitao ko je novi glumac. Ne gledaju�i me, o�tro je odbrusio: ��uti i gledaj.� Razume se, za�utao sam i nastavio da gledam.
Ri�ardova re�enost da istraje u pohodu ka samouni�tenju, ka ispunjenju onoga �to mu je namenio Veliki mehanizam Istorije, u ovoj interpretaciji bila je zasnovana i na posebnoj vrsti mu�evnosti, a ona se nije iscrpljivala u pukoj politikantskoj dvoli�nosti, ve� se manifestovala i kao ratni�ka samosvest, i kao intelektualna superiornost, ali i kao sposobnost dominacije nad �enom kojoj �e ovaj �ovek deformisanog fizikusa ipak umeti da pristupi kao zavodnik. Sve to precizno je znao da odigra ovaj mladi glumac � Boris Isakovi�.
A onda je do�lo veliko finale � scena Ri�ardove propasti, ujedno i ostvarenja njegovog cilja, koju je Boris igrao kao da je iza sebe u karijeri ve� realizovao nebrojeno herojskih smrti u kojima se prepli�u u�as, ispunjenje, spasenje i smirenje. Li�en koturni, s an�eoskim krilima koja kao da �e ga odneti nekud daleko od stvarnosti koje se oduvek gnu�ao, sveden na meru ljudskosti koju mo�e da obezbedi jedino smrt, na meru kojoj je zapravo i te�io, oslobo�en svih strasti, Isakovi�ev Ri�ard sada je delovao ranjivo, obi�no, smrtno, pa samim tim jo� vite�kije.
Docnije, nekoliko sedmica nakon ovog Ri�arda, sreo sam Borisa Isakovi�a u publici na nekoj od predstava KPGT-a. Nismo se prethodno upoznali, no ja sam na�inio klasi�nu gre�ku pozori�nog gledaoca koji susre�e glumca kojeg je video na pozornici � javio sam mu se kao da se znamo. Boris me je pogledao zbunjeno, ne prepoznaju�i me (dovoljno zbunjeno da mi bude jasno da sam pogre�io), ali ipak mi se ljubazno javio.

* * *

Rez.
Mnogo godina kasnije, Radoslav Milenkovi�, tada direktor Drame Srpskog narodnog pozori�ta, pozvao me je da pre premijere vidim predstavu koju je kao reditelj upravo privodio kraju. Bilo je ledeno jutro kada sam, nakon vi�ednevnih putovanja od pozori�ta do pozori�ta Srbije, doputovao u Novi Sad. Rale me je ljubazno do�ekao i ponudio mi da se odmorim u �apartmanu za goste� SNP-a, da bih predve�e video jednu od generalnih proba � Murlin Murlo Nikolaja Koljade.
Naglo probu�enog i neumivenog Milenkovi� me je izvukao iz �apartmana� i za ruku odveo na Kamernu scenu gde sam se sudario s ne�im �to mi se tada u�inilo kao u�asna scenografska skalamerija. Pokaza�e se, me�utim, da �e to biti sjajna scenografija Juraja Fabrija koja je, s jedne strane, fascinirala hiperrealizmom, dok je s druge podr�avala i nadgra�ivala neverovatno nadrealnu atmosferu ruske bestragije kojoj je i �Bog rekao laku no�, a u kojoj se doga�a radnja ovog komada i jedne od najuzbudljivijih predstava koju sam ikada video (tada, ali i jo� najmanje tri, �etiri puta).
Ulogu do�ljaka u malo mesto, mladog nastavnika knji�evnosti neskrivenih literarnih ambicija da dosegne knji�evne visine i psiholo�ke dubine Dostojevskog, koji �e ubrzo potonuti u �ivo blato zaparlo�ene palanke, na �ehovljevski na�in efektno opisane, igra�e, dabome, Boris Isakovi�. Nas dvojica ve� smo se poznavali i ja bih mu se sada javljao slobodno, mada jo� s izvesnim ose�ajem nelagode zbog onog prvog pozdrava.
Murlin je bila Jasna �uri�i�, i tom prilikom razaraju�e mo�na glumica, njenu sestru je igrala Lidija Stevanovi�, a lokalnog siled�iju Miroslav Fabri. Pa ipak, predstava se �lomila� na ulozi koju je tuma�io Boris. Njegov preokret u komadu ozna�io je i definitivan lom nada nesre�nice koju su, u skladu s iskrivljenom slikom pomerene stvarnosti palana�kog gradi�a, zvali pogre�no izgovaraju�i ime Merilin Monro.
Zbunjenost novajlije, nesigurnost i prestravljenost surovim prilikama �ivota u bestragiji, koja je tog momenta za nas ovde postala metafora jalove stvarnosti sveta tranzicije, navodila je na zaklju�ak da je �Murlin� napokon na�la nekoga ko �e, makar kao samoproklamovani sledbenik Dostojevskog, razumeti njenu tugu, njen jad i njenu potrebu da razgovara sa sablasnim �ikom koji joj se s vremena na vreme ukazuje.
Se�am se karakteristi�nog pokreta rukom kojim Isakovi� name�ta nao�are na nos, pokreta koji u isti mah sugeri�e nervozu zbunjene osobe, ali i nagove�tava znoj koji se kao posledica straha neprestano sliva niz lice, ruke i le�a �oveka zastra�enog �ivotom i nedovoljno sna�nog da zauzme stav pred stvarno��u nad kojom postepeno gubi svaku kontrolu. Nevidljivi znoj curi niz lice, s njim i nao�are polako klize, a prestra�eni knji�evnik gubi tlo pod nogama.
Se�am se scene u kojoj visoki i krupni Isakovi� bledi i smanjuje se pred Fabrijem, pretvara se u ni�ta i pristaje na poni�tenje vlastitog dostojanstva, da bi ve� slede�eg �asa, sada ve� imun na u�asne krike koji se povremeno prolamaju gradi�em sugeri�u�i atmosferu iz serije Tvin Piks, ma�oisti�kom silinom koje do tog momenta nije ni svestan, nasr�e na nesre�nu devojku koja je imala neograni�eno poverenje u njega.
Bila je to prva predstava u kojoj sam Jasnu i Borisa video zajedno na sceni. I bili su sjajni.
Kasnije su igrali u Glembajevima � on Leon, ona Barunica. U toj predstavi koju je, tako�e u Srpskom narodnom pozori�tu, re�irao Egon Savin pamti�u mnogo toga, a ponajpre dve scene �dvoboja� � onu mladog i starog Glembaja, u tuma�enju Predraga Ejdusa, i onu Kastelice i Leona.
I opet dva Borisa Isakovi�a. U prvom slu�aju iz ustreptale prirode umetnika nesigurnog u svoj talenat i sposobnosti eruptivno izbija decenijama natalo�ena mr�nja prema vlastitom poreklu, �to je Boris odigrao filigranskom precizno��u pa�ljivo odmeravaju�i granicu izme�u besa i histerije, izme�u potrebe da povre�uje oca i sam sebe sakati. Nervozna gestikulacija dok �pakira� kao da ima funkciju supstituta za ono �to bi u tom �asu radije u�inio � fizi�ki se obra�unao sa starcem, dok glas vibrira izme�u urlika i jecaja.
U drugom �dvoboju� iz Isakovi�evog Leona definitivno isijava poslednji poku�aj jednog Glembaja da u sebi prepozna �ove�nost i o�uva � ljubav. I, Borisov Leon �e Barunicu da zakolje �karama kada se ne�nost pretvori u nemo�, kada nervozni drhtaji prerastu u tremor neuroti�ne osobe.
Koliko je samo uloga, zajedno s Jasnom, Boris odigrao u predstavi Greta, stranica 89, u re�iji svog imenjaka Borisa Lije�evi�a, poigravaju�i se, tek prividno lako i neobavezno, fenomenom glume, a tuma�e�i role razli�itih tipova reditelja i, usput, dekoratera, ali i ulogu glumca � neozbiljnog �tezgaro�a� koji izme�u �mirantskog poku�aja da do�e do uloge u novoj predstavi i nehotice otkriva samu su�tinu uloge Grethen iz Geteovog Fausta, te na taj na�in ot�krine vrata �arolije koju podrazumeva teatar.

* * *

Boris nije bio u prvobitnoj podeli Nahoda Simeona Milene Markovi� u re�iji Tomija Jane�i�a, a ulogu Mu�a igrao je Vladislav Ka�anski. Otuda Isakovi� nije ni pro�ao kroz specifi�an jane�i�evski sistem �radionica� kojim je reditelj glumce vodio ka ulogama i kona�nom obliku predstave.
Batica Ka�anski je Mu�a igrao na�etog zdravlja, docnije ve� ozbiljno bolestan, bukvalno do poslednjeg daha, izvla�e�i zapravo iz svog realnog fizi�kog stanja �argumente� za ulogu starog boksera, vezanog za invalidska kolica. Njegov biv�i bokser bio je savr�en zato �to je bio odavno pobe�en, jednom za svagda nokautiran, oboren da se vi�e nikada ne podigne i ne stane na noge. Iz te perspektive poslednji monolog koji bi njegov lik izgovarao po�to je izvr�io samoubistvo, bio je potresan i pre no �to ga je Ka�anski uistinu poslednji put izrekao sa scene.
Boris je, �uska�u�i� u tu ulogu, igrao jo� postoje�u fizi�ku snagu nekada�njeg boksera, insistirao je upravo na snazi �ivota koji, uprkos fizi�kom hendikepu, i dalje struji Mu�evljevim telom. On, recimo, sna�no i mo�no zapeva kafansku pesmu u �asu kada svest o vlastitoj nemo�i kod boksera dosegne kulminaciju i upravo kroz tu pesmu o�ajnika na scenu nahrupi sav jad i sva beda biv�eg �oveka.
Na jednoj od predstava Nahoda, �ini mi se upravo onoj izvedenoj na Sterijinom pozorju, invalidska kolica su zaribala, to�kovi su se blokirali, i Boris je kolica prevrnuo, pao je na rampu koja vodi ka sobici u kojoj �e Mu� da se ubije, ali je nastavio da puzi ka izlazu s pozornice, vuku�i se samo na rukama, demonstriraju�i snagu koja dolazi iz o�aja, odlu�nost �oveka koji odlazi u smrt.

* * *

I ponovo � rez.
Kako zami�ljamo osobu koja je u stanju da kidnapuje osmogodi�nju devoj�icu i dr�i je zato�enu u podrumu svoje ku�e bezmalo jednu deceniju? Razume se, kao nastranog i bezdu�nog� monstruma, seksualnog manijaka. Sasvim je druga�iji, me�utim, zadatak Maja Pelevi� postavila glumcu koji �e tuma�iti ovu ulogu u predstavi Ja ili neko drugi koju je u Srpskom narodnom pozori�tu re�irao Kokan Mladenovi�. Lik otmi�ara igrao je Boris Isakovi�, kidnapovanu devoj�icu tuma�ila je Marija Medenica (Isakovi�eva studentkinja), njena Majka bila je Jasna �uri�i� a Otac Miroslav Fabri.
Uprkos logi�noj pretpostavci, Borisov kidnaper ovaj put nije bio nosilac radnje. Spisateljica ga je zamislila kao korektiv sveta u kojem �ivimo, kao �oveka koji otetu devoj�icu poku�ava da spase nastrane, monstruozne stvarnosti kakvu, izme�u ostalog, reprezentuju njeni roditelji. Povu�en, pomalo smu�en, nalik stotinama takozvanih obi�nih ljudi koje svakodnevno sre�emo, a koje nikada ne primetimo, vazda zakop�anog mantila kojim kao da �eli da se sakrije od sveta i naglasi sivilo vlastitog karaktera, Boris na scenu donosi lik otpadnika, gubitnika u svetu krojenom po meri nakaradnih pravila kakva name�u mediji, on postaje dobronamernik kroz �iji blagi karakter tek povremeno blesne neuroti�ni impuls patolo�kog pona�anja, a �ija lucidnost samo na momente dobija dimenziju demonskog.
Pa i tada, u trenucima kada razaznajemo Otmi�arevu devijantnost, Boris plasira svedena gluma�ka sredstva, ne pada u primamljivu zamku prenagla�avanja, preterivanja. U �asu kada prvi put zatvara devoj�icu u podrum, ma koliko se trudio da deluje sigurno i samopouzdano, i on sam je uznemiren. Kada izbezumljen urla na devoj�icu, on to �ini na na�in istinski povre�enog oca, veoma dobro svestan da je njegova reakcija na njen �prekr�aj� u tom trenutku zapravo u opoziciji s na�inom na koji su je ka�njavali njeni roditelji. Sakrivaju�i se od devoj�ice koju prvi put izvodi u �etnju, on ne dela kao sadista kojem je cilj da mu�i zato�enicu, ve� istinski na probu stavlja kompletan �projekat�. �estoko reaguju�i na histeri�ni napad Devoj�ice koja dobija prvu menstruaciju, fantasti�no podr�an igrom svoje doju�era�nje studentkinje, u briljantnoj sceni Isakovi�ev Kidnaper prvi put se suo�ava sa seksualno��u zato�enice i manifestuje sposobnost samokontrole svojstvene normalnom �oveku.
Jo� jedan od vrhunaca predstave Ja ili neko drugi svakako je scena u kojoj Kidnaper pohodi Majku da bi, uzev�i od nje porodi�nu relikviju � prsten, Otetoj pokazao svu bedu sveta iz kojeg on poku�ava da je izbavi. Isakovi�eva partnerka u ovoj sceni je Jasna �uri�i�. Njenoj odmerenoj persifla�i, fino doziranom pijanstvu o�ajnice koja je definitivno izgubila tlo pod nogama i levitira u svetu u kojem vi�e nema za �ta da se uhvati, Boris plasira igru �iz kontre�, prepu�ta partnerki inicijativu, tek u naznakama otkrivaju�i da u stvari on apsolutno kontroli�e situaciju. Ovako postavljena partnerska igra savr�enog gluma�kog dopunjavanja rezultirala je scenom koja se �otvara� u fazama i postepeno postaje jasna i ��itka�, da bi njen puni smisao bio zaokru�en docnije � kada Otmi�ar daje prsten Devoj�ici.
I na koncu, scena Kidnaperovog samoubistva, po�to je oslobodio zato�enu devojku, primer je primene svedenih gluma�kih re�enja koja isklju�uju patetiku, a otvaraju mogu�nost partnerki (Marija Medenica) da na talasu sna�nih emocija koja preplavljuju gledali�te, efektno poentira.

* * *

Ako sticajem okolnosti u Nahodu Simeonu Isakovi� nije pro�ao kroz kompletan proces rada karakteristi�an za Jane�i�ev rediteljski prosede, onda je to zasigurno bio slu�aj u nastanku predstave Putuju�e pozori�te �opalovi� Ljubomira Simovi�a, koju je Tomi re�irao u Ateljeu 212. U ovoj predstavi Boris igra ulogu zloglasnog batina�a Dropca koji volovskom �ilom cepa ko�u i drobi kosti onih koji su imali nesre�u da mu padnu �aka.
Isakovi�ev Drobac je u ovom specifi�nom i provokativnom scenskom ��itanju� Simovi�evog komada svojevrsna �ma�ina za mlevenje mesa i kostiju�, ba� onako kako je to pisac i zamislio, �ovek koji se naizgled jednom za svagda obra�unao sa ose�anjima, svode�i svoju li�nost na dimenziju gluvog i slepog profesionalca kojem je posao postao du�nost pre�a od svega ostalog. U toj ravni Boris �e ovaj lik graditi savr�eno preciznim sredstvima transformi�u�i lice u bezizra�ajnu masku iza koje nije mogu�e nazreti obrise �ove�nosti. Drop�ev monotoni glas, koji unjkavim tonom (nije samo puko podra�avanje na�ina na koji se ina�e govori u u�i�kom kraju) kao da recituje davno nau�eni tekst �ivotne role, te dr�anje njegovog tela, povijenog pod teretom vitke �ile koju danono�no ne ispu�ta iz ruku, samo nagla�avaju kompletnu deformisanost i batina�evo odustajanje od ljudskosti.
Shodno Jane�i�evoj koncepciji, Isakovi�, me�utim, ba� kao ni ostali akteri ovih �opalovi�a, ne napu�ta scenu tokom trajanja predstave; istovremeno on je, dakle, i Drobac ali i Boris Isakovi� � glumac koji gleda predstavu i pogledom i izrazom lica �komentari�e� igru kolega. Iz te �privatne� pozicije i on �e se uklju�ivati u scenska zbivanja i na taj na�in sugeri�u�i vi�eslojnost predstave. I upravo iz te ravni �e profunkcionisati transformacija Borisovog Dropca nakon scene susreta sa Sofijom Suboti�, glumicom putuju�e trupe (Nada �argin), otvaraju�i prostor za razumevanje Jane�i�eve inscenacije koja sada vi�e ne svedo�i samo o sukobu dve opre�ne i nepomirljive dimenzije ralnosti � teatra i stvarnosti rata, nego i o sudaru dva shvatanja pozori�ta, o sukobu teatra s teatrom.
U toj ravni scensko ume�e Borisa Isakovi�a posta�e jo� markantnije; do punog izraza �e do�i njegova sposobnost transformacije, mo�na pozori�na inteligencija koja suvereno barata najrazli�itijim scenskim sredstvima, poigrava se nijansiranjima koja otkrivaju specifi�an na�in njegovog pristupa ulogama i realizaciji gluma�kih zadataka. Uprkos prividu, ni�ega privatnog nema u Isakovi�evoj pojavi dok sedi na uskom obodu prostora scene na kojoj se de�ava radnja Jane�i�evih �opalovi�a, a bezazleni izraz njegovog lica samo je svesna priprema za ono �to �e uslediti kada bude stupio na �pozornicu�, tek je sredstvo kojim �e ovaj glumac ome�iti prostor uloge Dropca.
A za nju je Boris Isakovi� s razlogom, i ovaj put, ba� kao i lane, dobio Sterijinu nagradu.

* * *

U me�uvremenu, Boris Isakovi� se upustio u pedago�ki rad s budu�im glucima. Marija Medenica je tek jedna od njih. Nisam siguran da ga je tek ovaj profesorski anga�man naveo da se fokusira na proces rada na ulozi, ali verujem da se sada s posebnom pa�njom usredsre�uje na analizu likova koje �e tuma�iti.
�ini mi se, barem iz perspektive pozori�nog kriti�ara donedavno sviklog da konstatuje samo kona�ni rezultat, da Boris pripada kategoriji takozvanih cerebralnih glumaca, te da je oduvek pristupao ulogama na na�in koji u saglasje dovodi ogroman prirodni talenat i ozbiljno promi�ljanje. �tavi�e, uveren sam da ga je upravo takav pristup glumi i doveo na Akademiju, u poziciju profesora.
A tamo se dogodio novi fatalni susret. Boris Isakovi� je, rade�i sa studentima, sve �e��e po�eo u sebi da prepoznaje � reditelja. Istini za volju, vi�e ili manje sna�ne iskre rediteljskog na�ina mi�ljenja, potrebe da se vlastiti rad na ulozi kontekstualizuje u celini predstave, karakteristi�an je, valjda, za svakog ozbiljnog glumca, i Boris je ovu potrebu odavno iskazivao. Iz po�etka stidljivo, pa sve intenzivnije. Uvek lucidno, na na�in koji nagove�tava mogu�nost svrstavanja u red onih njegovih kolega � glumaca koji su u jednom �asu s jedne strane scene pre�li na drugu. Mnogi od njih, me�utim, nikada definitivno i neopozivo, dakle vazda ostaju�i i u glumi. Nadam se da �e to biti slu�aj i sa Borisom Isakovi�em.

Sada o�ekujemo i njegovu prvu re�iju. Bi�e to Mekdonina Lepotica Linejna. Gde drugo nego u Srpskom narodnom pozori�tu. Za po�etak, naravno.