PLATONOV je haoti�an komad u kome sve klju�a i koji izaziva zbunjenost, usled nedovr�enosti. To �to je Patris �ero odlu�io da obradi samo prva dva �ina nagla�ava nedovr�en karakter ovog komada, isti�e poletnost, kontradiktorne pokrete, kontinuiranu �ivotnost koja pokre�e komad. Energija, uzbu�enje, nestalnost, nervoza, �ine u stvari pokreta�ku snagu, virtuelne okvire nepredvidive, prili�no slo�ene radnje. (...) Platonov je svugde, ili skoro svugde. Oko ove magnetske li�nosti ni�u se kratke scene, dodate jedna na drugu bez prave konstrukcije i dramatur�ke progresije, koje omogu�avaju razli�ite pravce razmi�ljanja, razli�ite polazne ta�ke zapleta, koji uglavnom ostaju nerazre�eni, kao i uglavnom prili�no nejasne povratke u pro�lost. Radnja obiluje me�uljudskim odnosima i pri�ama koje povezuju likove i koje se neprekidno ukr�taju (...) Putanje pome�ane jedne s drugima formiraju komplikovane mre�e, nesavr�en crte�, neujedna�eno zamr�en, pun rupa, prekinutih niti, isprekidanih linija. Zbog odsustva kompozicije na kraju ne postoji nikakva sinteza.
Ta sklonost ka vi�estrukosti, podeljenosti, obilnosti prisutna je i u scenskom rasporedu. Klupe za gledali�te postavljene su na pozornicu u dvori�tu. Na taj na�in, sme�taju�i publiku u srce predstave, smanjuju�i malo, ali ne mnogo, razdaljinu scena-gledali�te, autor je �eleo da jednim bliskijim, ste�njenijim pogledom onemogu�i oko i duh gledaoca da objedine namerno rasute elemente i da uop�tavaju, kao da je �eleo da uni�ti iluziju i da podari detalju prednost nad celinom.
S te posebne ta�ke gledi�ta (publika prenesena na scenu) predstava isti�e detalje: dramski �vori�i, mno�tvo zapleta u unutra�njosti umetni�kog dela, maleni svetovi vi�eni kroz lupu, trenuci koji se ni�u jedan za drugim, u�estale krize, sve to vodi ka cepanju situacije koje je nagla�eno i odsustvom dekora. Jedino �to ujedinjuje sve te elemente konfuzije jeste pokret koji im je zajedni�ki. Brzina je �ivac predstave, ona je ta koja osvetljava ono �to je u senci. Slika je potpuno rastopljena: s jedne strane sve se vidi izbliza, a s druge ne vidi se ni�ta. Nekoliko stolova i beli stolnjaci formirali bi veze izme�u elemenata, da njihova postojanost ne spre�ava svako spajanje. Kao jedini scenografski elementi oni modifikuju prostor za igru, olak�avaju ili ote�avaju kretanje glumaca, doprinose toj neuhvatljivosti kojom zra�i komad. Oni situiraju scene, pokazuju promene, ali nikad su�tinski ne uti�u na radnju. Ti stolovi simbolizuju i obrok, onaj obrok koji neprestano �ekamo i koji bi trebalo servirati �to pre, obrok koji je simbol uzvi�enog jedinstva i sjedinjenosti bi�a, poku�aj ujedinjenja par ekselans, ali koji je unapred osu�en na propast. Taj obrok nikad ne�e do�i.
Neprekidno kretanje tela i preme�tanje predmeta nagla�ava ideju vodilju: sjedinjenost i dogovor su nemogu�i. Svi provode vreme tra�e�i se i ako se, nekim sre�nim slu�ajem prona�u, na sceni se de�ava neo�ekivani obrt: raskid, provala, nesporazum, razdvajanje. Formira se druga grupa, drugi par, koji se tako�e zatim rastura, razdvaja i tako bez kraja. Na isti na�in mogu�e je i osamljivanje. Ostaje, dakle, to beskrajno, apsurdno be�anje, to beskorisno uzajamno tra�enje, taj haos u zatvorenom krugu koji se razbija o zidove pozori�ta, o gledali�te. Poziv da se iza�e na vazduh: prazna sala koja zjapi, kroz koju svi na kraju izlaze da bi prisustvovali vatrometu. (...) Komad PLATONOV, koji je �ehov napisao kao mlad, pri�a o mladosti. On ne razotkriva njegove nade i iluzije, ve� nagove�tava propadanje. Razo�aranja i gubitak iluzija zrelog doba prolaze, bez sumnje, kao zrelost. Razo�aranje Platonova mnogo vi�e uznemirava, jer Platonov, tek �to je sazreo kao li�nost, ve� zna da �e biti li�en budu�nosti.
Iz te dihotomije ra�a se pomalo opor humor koji deluje kao neophodno osloba�anje i spaja komad na mestima gde je pod pritiskom popucao. Ta zbrka postaje sme�na. Daleko smo od �ehovljevske tuge i njenih prepoznatljivih boja. Ritam konflikata i smeha koji pratimo tokom predstave deluje na gledaoce, ba� kao �to bi delovala i pozori�na slika, kad bi postojala. Iz tog ritma, nekim �udom, ponovo se ra�a iluzija. Ipak, ovde je jo� sve samo u nagove�tajima: skra�en tekst, prazna pozornica, pusta sala, smanjen broj gledalaca i glomazne, nervozne linije koje povla�i reditelj, a s kojima se bore glumci-po�etnici. Komad, skovan po principu nedovr�enosti i otvaranja do kraja igra na tu kartu.

Prevela s francuskog Bojana JANJU�EVI�

(odlomak �lanka Noele Renod, objavljenog u �asopisu "Narodno pozori�te", broj 81, 1988,
o u�enicima-glumcima iz Nantera koji rade pod rukovodstvom svog profesora, Patrisa �eroa)