�ehov ne prikazuje bilo kakvu svakida�njicu - a tako i treba da bude da bi mogao da nastane scenski oblik. Iz te svakida�njice on hvata sna�ne trenutke, sve�ane, trenutke �esto burne. On bira zgusnutu svakida�njicu: u tim svakodnevnim situacijama vidi ono �to je u njima neobi�no, izuzetno, jedinstveno.
Ne smemo dopustiti da nas zavara to �to je skoro uvek (a naro�ito u drugom �inu njegovih komada) u pitanju ne�to veoma tanano, �to se jedva mo�e opaziti ili je prividno bezna�ajno. Mo�e se �ak ste�i utisak da je skoro sve �to se zbiva samo odblesak namera i �elja, du�evnih stanja koja se jedva mogu izraziti. Me�utim, sve to zaista postoji u li�nostima, slojevito se sla�e u njima i gradi �vrsto i bogato tkivo. To su �injenice koje odre�uju odabrani put. Kao kod �ekspira, kod koga su za akcije, prevashodno spolja�nje, polazna ta�ka smrti, ubistva, ose�anja neugasive mr�nje i ljubavi.
Spolja se ni�ta ne doga�a - i, odjednom, �estoka eksplozija. Kao da svaki element mo�e da eksplodira ako se na izvestan na�in dotakne - toliko je �ehovljeva sredina nepostojana, tako lako zapaljiva. Upla�eni smo tim - na to nismo bili pripremljeni. Po�ari izbijaju bez vidljiva uzroka; samo se niz takvih "nesre�a", neo�ekivanih, sliva u logi�nu reku �ehovljevske egzistencije.
No, ipak, kod �ehova dosta �esto nailazimo na gomilanje najraznovrsnijih realnih okolnosti, prividno bez ikakva smisla. Takve situacije li�e na poku�aje bekstva u �udnovate predele svakida�nje slu�ajnosti. Doga�aj izbije usred vesele ljudske fantazmagorije. Tu nema ni�eg pragmati�no o�iglednog, nema sasvim jasnih ni da ni ne u odnosu na koje ni�ta drugo ne bi vi�e postojalo.
�ehov nikad nije odrekao istinu, nikad varao, ispravljao, ulep�avao, u�inio crnjom. Njegovoj umetnosti tu� je bilo kakav izraz namere. �ak i one o kojoj sam govorio - rugaju�i se sebi - one koju mu pripisuju njegovi tuma�i, one namere od koje se ne mogu odbraniti kad poku�avam da iska�em svoje misli o njemu.
�ehov je strog, nepodmitljiv - on je pisao skalpelom: i to bi trebalo da osvetli odnos glumaca prema njegovim likovima. Kod njega taj odnos nikad nije sentimentalan, uvek je krajnje funkcionalan i nemilosrdno objektivan, tj. uvek veran njegovom istra�ivanju i njegovim pogledima na �ivot, ljude, svet. �ehov sve gleda sa odstojanja, ispitiva�ki, s ironijom - i sve vidi o�tro do sr�i stvari i bi�a. �ak i onda kada su u pitanju najozbiljnije stvari, najsvetlije, kad je u pitanju ljudski �ivot, smrt, duhovna klima njegovog doba itd. Pro�itajte jednom Paviljon broj 6!
�ehovljev svet nije stabilizovan i izravnan ubacivanjem neke povr�ne ideologije, neke sociolo�ke, socijalne ili eti�ke konvencije. On svet ne gleda pobo�nim pogledom slabi�a. �ehov nije bio sposoban za tako nemilosrdnu podlost prema �ivotnoj istini.
On nije verovao u postojanje unapred utvr�enih ciljeva umetnosti niti u funkciju tobo�njih velikih ideja, iako su one bile njegova stalna preokupacija. On svoj "drugi nivo" prikazuje na raznovrsne na�ine, ali nikad ne "iznosi na pazar". On ne ukazuje prstom, on ukazuje �injenicama.
Koliko je �ehov cenio "naprednja�ku" dru�tvenu fazu? Kod njega, najve�e "istine", najsvetlije istine ne kazuju primerna stvorenja - on, uostalom, nikad nije ni stvorio, niti video takva stvorenja, takvu "istinu". Ako slu�am glasove Ver�injina, Medvedenka, Trofimova, i recimo, Jevrejina Salomona (iz pripovetke Stepa), ne mogu se oteti utisku da su nosioci "revolucionarnih" istina jedino fanatici, poluludaci i ludaci, neuroti�ari ili ljudi van dru�tva koji se uzalud trude da u njega prodru. �ehov nikad nije poverovao verbalnim "podvizima".
U �ehovljevo doba do�lo je do mnogih nesporazuma kad mu je trebalo na�i mesto. Kakve li ironije! Na vagonu koji je prevozio njegov mrtva�ki sanduk pisalo je "ostrige"! Ne�to sli�no doga�a mu se i danas.
Navikli smo, kad je on u pitanju, da neprimetno povezujemo pisca i likove. Pisac se ne upli�e vidljivo: kao da pu�ta svoju li�nost da slobodno dela. Delanja, �elje, ose�anja i ma�ta �ehovljevih li�nosti komplikovani su, strogo spojeni i s pravom i s fiktivnom realno��u. Njihovo spolja�nje je u slo�enom i indirektnom odnosu s unutra�njim motivacijama, kao da �ehov, u svojim komadima, odr�ava bezgrani�nu �irinu svakodnevnih ljudskih odnosa, navika i iskustva. On sam ostaje u pozadini, njegove li�nosti govore umesto njega. I mada je u svakoj od njih on prisutan, �ovek ne mo�e da otkrije odre�en pogled na stvari kroz toliko posebnih stanovi�ta.
Skoro da i nema dramati�nih konflikata u onom uobi�ajenom smislu. Njegovi komadi nisu izgra�eni na otvorenom sukobu suprotnih namera. Utoliko je sna�niji naboj individualnih konfliktnih situacija koje se kristali�u u �eljama li�nosti, neostvarenim ili neostvarljivim.
�elja svih njegovih li�nosti za ne�im boljim i vi�im, polazna je ta�ka njihovog nezadovoljstva. Otuda uzrujanost tih ljudi, njihove kolebljive bojazni - iz kojih izvire i njihova ne mala unutra�nja aktivnost. I ba� iz te aktivnosti, iz njene pune unutra�nje slike, ra�aju se karakteri likova: glumac ne mo�e da ih kreira u drugom smislu te�kim dodavanjem spoljnih elemenata karakterizacije.
Neostvarive �elje i la�ne iluzije �ehovljevih likova upravo su ona snaga koja ih vezuje i �vrsto odr�ava zajedno u gledanju na budu�nost. Kad psihi�ka izo-bli�enost postane likovima nepodno�ljiva, kad se rasprsnu, onda se otvaraju do sr�i. Posle takvog sloma, kad prikra�ena du�a tra�i neko uto�i�te, kad bol brizne bez kompleksa, potrebno je da se glumac poda potpuno, do kraja. �ehovljevi likovi nisu marionete sopstvenog nezadovoljstva, one sebe ne kude, ne raspravljaju naprazno o sebi. To su energi�ne, koherentne li�nosti. Trenutak sloma deluje kao prirodna katastrofa. Kao prirodna, takore�i mirna katastrofa.
�ehovljevi lilkovi �esto podsti�u na sentimentalni, nebulozni, tj. idealizovani rasplet. Kao da ona snaga, koja obi�no razdire du�u, predstavlja globalni podstrek koji je u stanju da uti�e i na stvarala�tvo kroz igru.
Likove ne treba ve� od prve shvatiti kao "�ehovljevske", ve� kao individue koje su u �ivotu do�ivele brodolom, kao individue posve�ene iluzijama koje su se sru�ile, kao ljude nerazre�ivih sudbina, osu�ene na tragi�na ose�anja. Bilo na po�etku ili na kraju, oni veruju da �e sve biti dobro; nisu skloni o�ajanju, ne hrle ka patnji kao leptirice ka svetlosti, trude se da je izbegnu. Do te mere, na primer, da u Galebu niko ne veruje u revolverski hitac koji odjekne. Glumci bi morali bri�ljivo da sa�uvaju to ose�anje �ivotne aktivnosti pune nadanja.
Svaki lik do�ivi bar jedan trenutak kad brizne u pla�. Te suze su ne�to �udno, stra�no, kao zdravo tkivo razoreno u �ednosti... Nije to isto �to i �enske suze "koje one liju" kao da ho�e da ka�u: "�ekaj, vide�e� �ta ja umem"! Sam �ehov daje zanimljive izjave o suzama i pla�evnom tonu svojih likova.
�ak i najja�a unutra�nja egzaltacija i najpotresniji doga�aji uklapaju se u sivilo �ivota i zbivaju se kao da su njegov sastavni deo. Kako je mo� normalnog �ivota nepokolebljiva za �ehovljeve likove, kako se oni njome naoru�avaju jedni protiv drugih, kako se kriju iza nje, kako u njoj nalaze neophodno olak�anje i solidarnost!... I kako su veliki du�evni pokreti nemo�ni da promene najja�e �elje, kako svi likovi, uprkos svemu i dalje sprovode svoju volju!... Kako one sve mogu da se savladaju, koliko je njihova volja jaka kad treba da stigne na vreme na stanicu!...
U �ehovljevim komadima postoji naro�ita sadr�ina: oni su bogatiji sadr�inom nego re�ima. Ne mogu da "poka�em" te re�i, a kad to moram da u�inim, uvek sam doveden u nepriliku grubo��u na koju nailazim, nepravdom koju nanosim �ivotu koji komad predstavlja.
Kod �ehova, ispod teksta postoji jedna nepoznata, neograni�ena realnost. Iz teksta mo�e samo da se nasluti tajna. Ako na sceni treba da nastane slika ljudskog govora, potrebno je rendgenski snimiti tekst, kako u ravni odnosa s realnim svetom tako i u ravni mistifikacije kojoj likovi pribegavaju. Ovde je svaka re�enica klju� za ne�to, a to ne�to umnogome prevazilazi likove �ak i kad oni "samo" �askaju. Jedna jedina re�, ponovljeni uzvik mogu imati ogromno zra�enje. I u govoru koji je sa�injen od pauza, �utanja, prekinutih re�enica, aluzija, ima tog zra�enja. �esto ima "rupa", i neretko se ba� tu odvija ono bitno. Monolog-bujica u govoru stvara efekat kontrasta, potiskuje lik jo� dalje od stvarnosti s kojom je hteo da uspostavi kontakt, ne donosi ni olak�anje, niti ve�e razumevanje, niti jedinstvo koje je toliko �eleo. �tavi�e, stvara jo� dublji jaz. Izgleda skoro da je govor tu samo zato da se ljudi ne bi mogli da razumeju. Zato �ehovljev dijalog ponekad zvu�i kao boja�ljivi govor golubova, kao krici bez odjeka u pustom predelu. Svako ide svojim putem, i ba� u tom energi�nom traganju za nekakvim saglasjem izbija jo� dublja du�evna iscrpljenost.
Kad o sebi govore, likovi nisu u stanju da svoje �elje iska�u kako valja re�ima, mada ula�u mnogo truda. Kad govore o sebi, a to je �esto, jedva da iska�u neku konstataciju (a to niukoliko nije indirektno obave�tenje o sebi koje kazuju gledaocu): naj�e��e je u pitanju borba, ili polemika sa samim sobom, �elja koju smatraju stvarno��u. Stoga retko kad vredi tra�iti neposredno zna�enje onog �to govore: re�i obi�no kriju ne�to vi�e ili ne�to drugo u odnosu na izre�eno. Ako likovi imaju ne�to na du�i, oni to saop�tavaju zaobilaznim putem, izra�avaju tako da izgleda kako nema nikakve veze izme�u govora i onog �to ga je izazvalo. Pravi poticaj za govor, njegova prava sadr�ina, prava namera i prava �elja likova ne ulaze neposredno u govor, ve� samo preru�ene. "Laganje" �ehovljevih likova. To, me�utim, ne zna�i da prava sadr�ina nestaje, da se gubi ono �to lik ho�e zaista da saop�ti, da se predstavljanjem pretvara u �istu neistinu. Naprotiv, govor �ehovljevih likova potpuno je sli�an skrivenim, ude�enim elementarnim poticajima koji ga izazivaju, njegovim pravim sadr�inama, namerama i �eljama. Iz njega izbija, bez sumnje, onaj �uveni �ehovljev poluton toliko zloupotrebljavan. U stvari, u pitanju su �esto raskriljenost govora, dvosmislenost, dvozna�nost. �eljeni smisao ne sadr�i se neposredno u izrazu, ne ulazi smesta, bez kontrole. Manipulisanje stvara sadr�ine, �ini izraz zapletenim, nesigurnim, kolebljivim kao da mu je oduzeta potpuna boja. Umesto boja, trebalo bi da ka�emo: boja koja odgovara.
Pesnik kakav je �ehov, tako rezervisan i tako veran �ivotu, prisiljava i reditelja i glumce na �to je mogu�e objektivnije posmatranje. �ta se u GALEBU dogodilo Trepljevu izme�u njegove prve ispovesti i njegovog samoubistva na kraju komada? I �ta se u Trima sestrama dogodilo izme�u Ver�injinovog "volim, volim" i njegovog bekstva na �elu puka? Izme�u "novog po�etka" Ivanova i njegovog samoubistva? Ni�ta se nije "dogodilo" - samo to da su likovi ostali ono �to su, i verni onome �to ho�e i �to �ele. Samo su iznikle prostodu�ne klice, samo je "to" sazrelo.
Pisac je nagomilao toliko istine da skoro onemogu�uje bilo kakvu analizu. Mo�emo li se osloniti na neku melodramu skalpelom ise�enu u �ivom tkivu, mo�emo li se osloniti na vodviljske sekvence tretirane s bolom, sumnjom i stidom, ili pak na montiranje jednoli�nih ose�anja? Za glumca bi to bila veoma opasna pomo� u radu: glumac mora da neposredno uhvati celinu tkiva, on nema prava da poka�e nali�je koje otkriva kako je tkanina izatkana i u�ivena.
�ehov svojim likovima daje odgovornost - dopu�ta im tako�e da �ive normalnim �ivotom. On im �ivot ne daje samo putem re�i, on od njih tra�i da �ive �ak i kad �ute. Ako neki glumac smatra tu �udesnu �ansu za lik koji tuma�i kao neprijatnu du�nost, mo�e se dogoditi da jedina re�enica koju izgovori uni�ti polovinu �ina.
�ehovljev dijalog je naj�e��e svakodnevni, familijaran (on nije "nosilac radnje"). To je dokaz da svaka re� (ali i svako �utanje) otvaraju ogromne prostore unutra�njeg �ivota, da govor ne sme da ponese igru, da li�nosti zaista postoje, da moraju biti i posedovati snagu delovanja kroz svoju punu egzistenciju. To zna�i da je glumac neprekidno podstaknut, da igra u isti mah �utanjem (pa �ak i vi�e) nego govorom, svojim prividno indirektnim u�estvovanjem nego tobo�njom aktivno��u.
�ehov jedva podnosi obi�no "normalno" pozori�te, a vi�e nimalo ne podnosi obi�an rad glumca. Ako je jedino �to Trigorin ima da ka�e to da ne voli pekmez, zna�i da to �ehov smatra va�nim. Te�ko glumcu koji ne pronikne takve karakteristike, jer �ta je to �to kod neke �ehovljeve li�nosti zaslu�uje ili ne zaslu�uje pa�nju.
Tradicija je kod �ehova od pauza napravila rezervoar melanholi�ne atmosfere, znak (ili bolje avet) pi��evog metoda, ona je te pauze poetizovala, prekrila likove debelim slojem pekmeza u kome se oni dave kao u baru�tini: u pauzi radnje naj�e��e usporavaju svoje kretanje kao mu�ice uhva�ene na lepak. Besmislica!... Jedva da ne�to preuveli�avam kad tvrdim da je �ehovljeva pauza pre sukob, udes, smetenost - naro�ito u svakodnevnoj aktivnosti likova, njihovim �eljama i interesima.
U �ehovljevim komadima, svi likovi su svojom su�tinom podjednako va�ni. Suma tekstova i broj situacija u kojima neposredno u�estvuju, ni�ta ne zna�i za va�nost i "lepotu" uloge. Iza svake uloge �eka slika potpune li�nosti, koja ne po�tuje nikakve teatralne "tekovine" konvencionalne glume, ve� smerno i stalno osloba�anje. �ehovljevi likovi ne podle�u svakom podsticaju, oni se ne name�u glum�evoj pa�nji, ne daju se uhvatiti ni u kakvu klopku.
�ehova ne treba ispravljati ulep�avanjem njegovih likova - namerno ili slu�ajno. Dramski pisac �ehov umeo je da napi�e ono �to ho�e, na �ta se odlu�io, i mogao je to da napi�e sasvim odre�eno, prirodno, prepoznatljivo. Ako ho�emo da postavimo na sceni njegove komade, moramo verovati da je sve tako, makar "stvarno" to i ne bilo tako. Tako je to i u na�oj stvarnosti.
Kako je bogata i neobi�na realnost koja ovde postavlja svoje zahteve! Kako se �vrsto i do koje dubine glumci moraju da ukotve u li�nosti i njihov svet da bi mogli prirodno i potpuno da reaguju! Kako celokupna igra mora da bude oprezna i rigorozna.
�ehov je dosledan kad po�tuje karaktere i odnose li�nosti: oni malo-pomalo i nenametljivo odre�uju formu na�eg delanja. Karakteru i odnosima on podre�uje op�tije mogu�nosti situacije - �esto ih ispunjava samim tim �to se li�nosti sre�u. Nu�no je zadovoljiti se akcijama koje je autor odredio. Put istine prolazi kroz komad, a ne mimo njega. Razmi�ljati o onome �to pisac nije napisao, nema nikakvog smisla. �to ima smisla, to je razmi�ljati o onome �to je on napisao.
Do �ehovljevih likova mogu da dosegnu samo ljudi aktivni i �ivi.
Veliki pisac ostaje velik �ak i onda kad analiziramo njegovo delo i sa stanovi�ta koja nisu umetni�ka. Ne samo zato �to je �ehov na visini svog zadatka ve� i zbog toga �to ima "svoje" da ka�e o filozofskim, sociolo�kim i psiholo�kim merama i merilima. Epizode koje prikuplja da napravi komad mogu u isti mah da poslu�e kao primeri uzeti iz ud�benika psihologije. �to ne zna�i da mi treba tako i da ih igramo. Pored psiholo�kih data, one sadr�e i mnogo drugih informacija - u prvom redu, one su konstitutivni deo sna�ne umetni�ke slike koja daleko prelazi psiholo�ke granice.
�ehov lako obuhvata nas, a mi njega jedva.

Prevela s francuskog Jovanka M. �EMERIKI�