29. januar

Problem VI�NJIKA je fundamentalan. Niko od nas nikad nije uspeo da poeti�no, simboli�no i plasti�no prika�e tu ba�tu, koja predstavlja mo�da toliko toga u isti mah, da bi mogla da bude "prikazana", bar s gledi�ta naturalizma koji je, potom, postao "poetski" realizam.
Put koji su odabrali i poku�ali da slede Svoboda i drugi, tj. put jedne simboli�ne apstrakcije, ne samo ba�te ve� i svih �ehovljevih dekora uop�te, nesumnjivo je doneo neke rezultate, ponekad zanimljive pa �ak i poetski zgusnute. Ali problem je, takore�i, zaobi�en. Uprkos svemu, kad je stari Pitoef predstavljao VI�NJIK ispred ciklorame od sivog somota, s nekoliko komada name�taja, i govorio da je �ehov jo� samo "atmosfera re�i", on je ostvarivao isti postupak s vi�e prostodu�nosti, ali i s manje nadmenosti.
U stvari, mi danas postajemo svesni da treba poku�ati da se �ehov prika�e ne po uzoru na Stanislavskog (a na� zadatak bio je da osvojimo tu dimenziju), ve� u drugoj perspektivi: univerzalnijoj i simboli�noj, pristupa�nijoj za fantasti�ne podsticaje, izla�u�i se stra�noj opasnosti da ponovo zapadnemo u neku op�teprimenjivu apstrakciju, da oduzmemo sav smisao �ehovljevoj plasti�noj realnosti, tj. stvarima: to su prostorije, stolovi, stolice, prozori; stvari i naro�ito istorija. Jer istoriju gledalac vidi kao sredinu, kostime, lica, kosu, nao�ari, kragne itd. Svakako da je i ostalo potrebno, tj. istorija u samim stvarima i li�nostima. Ali izolovati jedan �ehovljev �in u "apstraktni dekor", u simboli�nu prazninu, zna�i oduzeti istoriji plasti�nu "realnost". �to zna�i da se taj �in odigrava danas i uvek. Me�utim, problem �ehova uvek je problem koji ja nazivam problemom "triju kineskih kutija".
Postoje tri kutije: jedna u drugoj, u�lebljene, poslednja sadr�i pretposlednju, pretposlednja prvu.
Prva kutija je kutija "pravog" (mogu�eg pravog, �to je u pozori�tu maksimum pravog), i pri�a je ljudska, zanimljiva. Pogre�no je, na primer, re�i da VI�NJIK nema "zanimljiv" zaplet. On je, naprotiv, pun neo�ekivanih obrta, doga�aja, otkri�a, atmosfere, karaktera koji se menjaju. To je veoma lepa ljudska pri�a, dirljiv ljudski do�ivljaj. U toj prvoj kutiji se, dakle, pri�a Ljubovina i Gajeva istorija, a i istorija drugih lica. I to je istinita pri�a koja svakako ima svoje mesto u istoriji, u �ivotu uop�te, ali njena privla�nost je ba� u tome da se prika�e na koji na�in zaista �ive i gde �ive ta lica. To je "realisti�ka" interpretacija-vizija, sli�na izvrsnoj rekonstrukciji, kakva bi se mogla poku�ati u nekom filmu atmosfere.
Druga kutija je, zauzvrat, kutija Istorije. Ovde je do�ivljaj porodice sagledan sa stanovi�ta istorije koja je prisutna i u prvoj kutiji, ali �ini njenu daleku pozadinu, skoro nevidljiv trag. Istorija nije samo "odevna" ili "objekt", ona je cilj pri�e. Ono �to je ovde najva�nije, jeste kretanje dru�tvenih klasa u njihovom dijalekti�kom odnosu. Promena karaktera i stvari kao transferi vlasni�tva. Likovi su, svakako, i oni "ljudi" sa odre�enim individualnim karakteristikama, sa svojstvenim odelom i licima, ali oni su - u prvom planu - jedan deo istorije koja se kre�e: oni su posedni�ka bur�oazija koja umire od apatije i klonulosti, nova kapitalisti�ka klasa u usponu koja prisvaja dobra, sasvim mlada i neodre�ena revolucija koja se nagove�tava i tako dalje. Ovde su prostorije, predmeti, stvari, odela, gestovi, iako su sa�uvali svoj verodostojni karakter, nekako pomalo "deplasirani", "distancirani" u govoru i u perspektivi istorije. Nesumnjivo je da se u drugoj kutiji sadr�i prva, ona je ba� zato i ve�a. Ove dve kutije se dopunjuju.
Tre�a kutija je, najzad, kutija �ivota. Velika kutija ljudskog do�ivljaja: �oveka koji se ra�a, raste, �ivi, voli, ne voli, dobija, gubi, razume, ne razume, prolazi, umire. To je "ve�ita" parabola (ukoliko mo�e biti ve�it kratak �ovekov prolazak na zemlji). I tu su likovi posmatrani u istinitosti pripovedanja, realnosti "politi�ke" istorije koja se kre�e, ali i u jednoj gotovo "metafizi�koj" dimenziji, u nekoj paraboli o �ovekovoj sudbini. Postoje stari ljudi, srednje generacije, mla�i i najmla�i, postoje gospodari, sluge, polusluge, devojka iz cirkusa, �ivotinja, komi�ar i tako dalje, neka vrsta slike �ovekovih doba i ljudi. Ku�a je "Ku�a", odaje su "�ovekove odaje", a istorija postaje velika poetska parafraza iz koje nisu isklju�ene ni pripovest ni povest, no u kojoj se cela istorija sadr�i u velikom �ovekovom do�ivljaju kao ljudskom bi�u, ljudskom mesu koje prolazi.
Ova poslednja kutija dovodi predstavu na "simboli�nu i metafizi�ko-aluzivnu" padinu - ne mogu na�i ta�an izraz. Ona se �isti od velikog dela anegdotskog, uzdi�e se na drugi nivo, uzle�e veoma visoko iznad svega toga.
Svaka od tih kutija ima, dakle, svoju fizionomiju i opasnost. Prva predstavlja opasnost pedantne minucioznosti, "naklonosti" prema rekonstrukciji (veoma u Viskontijevom stilu), pri�e uhva�ene "kroz klju�aonicu" i koja se prakti�no na tome i zadr�ava. Druga kutija nosi u sebi opasnost da se likovi izoluju kao istorijski simboli, tj. da se zamrznu, okamene u istorijskoj tematici (Marks, kritika Lasalovog Sikingen, i tako dalje: na primer "praviti �ilera"), tj. da se likovi li�e prave ljudskosti, da bi se od njih napravili istorijski simboli. Ostareli student, ne zato �to je on takav, ve� zato �to istorija tra�i da postoji jedan ostareli student koji je predstavnik jednog dela politi�kog dru�tva; student je ostario pre vremena zato �to je mo�da bio u zatvoru, ali on je predstavnik novog sveta koji nastaje sa svim svojim nedoumicama i konvulzijama: on je budu�ost, ima ne�eg herojskog i pozitivnog u njemu, vi�e nego negativnog. A Ljubov i Gajev su ne�ni rasipnici, ali oni su i "poro�ni"; to su simboli propale klase (u jednoj �e�koj postavci, Ljubov dopu�ta da joj Ja�a pipa butine ispod suknje. A u poslednjem �inu - drugi primer - Dunja�a se pojavljuje vidljivo trudna itd.; sve to mo�da u �ast sada�njeg panerotizma van koga nema savremenog teatra!). Dekor je jo� onaj pre�a�nji, ali ja�e transponovan, ja�e nagla�en kao privremena sredina mo�da, stara, koja se raspada itd.
Tre�a kutija nosi opasnost da postane samo "apstraktna". Samo metafizi�ka. Skoro vanvremenska. Neutralna sredina. Pozornica s razapetim platnom u boji, s nekoliko elemenata iza njega. (Ovim se pridru�ujemo Pitoefu, a ako ustreba i Svobodinim tehni�kim trikovima; to ni�ta ne menja.) Lica su obu�ena, ali jedva u stilu "tog doba": ona poku�avaju pre da budu univerzalni amblemi, ne znam kakvim sredstvima i metodima. Ali �itava predstava postaje apstraktna, simboli�na, univerzalna, gube�i skoro zemaljsku te�inu.
Me�utim, �ehovljev VI�NJIK, to su sve tri kutije odjednom, jedna u drugoj. Zato �to se svaki veliki pesnik svih vremena kre�e, kad je zaista pesnik, u sve tri ravni istovremeno; i te tri ravni mogu se izdvojiti samo igre radi ili prou�avanja radi, kao �to entomolog �ini disekcijom �ivih bi�a da bi prou�io izvesne njegove odlike in vitro. Jer bi�e �ivi, ono se ne mo�e uhvatiti u kretanju niti se svesti na jednu od karakteristika. Da bi ga �ovek poznao, treba da ga uzme kao totalitet. Pesnici to znaju i oni nam daju ve�ite i uslovljene likove, dijalekti�ku istoriju (revoluciju i reakciju, stari svet i novi svet) i istoriju �ovekovog do�ivljaja koji je, tako�e, totalitet, sitnica koja zna�i samu sebe, i svoju ljubav, bol i radost, a u isti mah Istoriju, element dru�tvenog konteksta koji se ne mo�e svesti na drugi, u isti mah "ljudsko bi�e" koje pokre�e tu neobi�nu, duboku i tajanstvenu stvar, da, svakako, i tajanstvenu stvar, �ivot �oveka od prvog dana do onog �to �e biti njegov poslednji dan.
"Ta�na" predstava trebalo bi da nam na sceni pru�i te tri perspektive zajedno, �as dopu�taju�i nam da bolje uo�imo pokret jednog srca ili jedne ruke, �as pred na�im pogledom pokazuju�i kretanje istorije, �as nam postavljaju�i pitanje o sudbini �oveka koji se ra�a i mora da ostari i umre, uprkos svemu, uklju�uju�i i Marksa. "Ta�an" dekor trebalo bi da bude kadar da treperi kao svetlost koja podrhtava na taj trostruki podsticaj.

6. februar

Upravo je ba�ta u pravom smislu re�i mesto kristalizacije pri�e jer ona je njen junak; i ba� zato predstavlja ogromnu te�ko�u interpretacije.
Ne pokazati je, pustiti da je ljudi zami�ljaju, gre�ka je. Pokazati je tako da se oseti, druga je gre�ka. Ba�ta mora da postoji, mora da bude ne�to �to se vidi i skoro ose�a (pomi�ljam �ak na miris ili samo miris, igre radi!), ali ona ne mo�e da ne bude "totalitet". Zato �to se tu sve koncentri�e.
Po meni, ba�ta je u "prvom planu". Kroz ba�tu se vidi pri�a. To je ekran kroz koji se vidi sve ostalo, neizobli�eno. Jednostavno re�eno, to je prozirni veo koji prikazuje ba�tu, gradi �etvrti zid, koja se vidi i koja se ne vidi. Ali, ponavljam, to je banalan na�in osvetljavanja kriti�ne ta�ke. Ima ne�to i vi�e. Ravna povr�ina spreda nije dovoljna, potrebno je jo� ne�to. A ba� to "jo� ne�to" zasad ne mogu da uhvatim. Izmi�e mi. Ako ni zbog �ega drugog, ono zbog toga �to preda mnom stoje tehni�ke te�ko�e i zagonetke i skoro me potpuno parali�u... (...)

1. mart

Stvarno vreme VI�NJIKA ne odgovara pozori�nom vremenu.
Ili... to je jedna od onih �avolskih skrivenih napomena starog Antona Pavlovi�a, onih zbog kojih je Stanislavski ludeo.
Prvi �in: po�inje u dva sata; na kraju �ina je "ve� skoro tri sata". Koliko traje �in kad se igra odgovaraju�im ritmom? �etrdeset minuta? To je suvi�e. Ne verujem, uprkos retorici pauze u na�im interpretacijama �ehova. Ali mi smo sad do�li do suprotne retorike. Istina je u tome da �ehov ima svoj, unutra�nji ritam, koji je ono �to jeste. Treba ga otkriti izvan govora, izvan navike, retorike, na�ih fantazija. Svakako da je to napetiji ritam nego onaj kojim smo se nekad slu�ili. On je fluidan, manje nagla�en, manje "fatalisti�ki".
Ali, pod izgovorom da je to "la�ni vodvilj", �ehov se ne sme igrati kao "lakrdija"! Ne sme se strahovati od �utanja, ako ustreba. Prvi �in od �etrdeset minuta. Time smo do�li do jedinstvenog realnog i pozori�nog vremena.
Drugi �in: jedinstveno realno i pozori�no vreme. Suton, trajanje trideset minuta?
Tre�i �in: i ovde jedinstveno realno i pozori�no vreme.
�etvrti �in sigurno mora da traje dvadeset ili devetnaest minuta, kako ka�e �ehov. I on namerno daje uputstvo: "Za dvadeset minuta morate biti u kolima. Voz polazi za �etrdeset i �est minuta."
Treba imati na umu da �ehov pi�e da kod dobrog Konstantina poslednji �in traje oko �etrdeset i pet minuta, a da mu on jasno ka�e da treba da traje devetnaest minuta. Ostavlja jedan minut za odlazak kola! "Neverovatno", kako bi rekao Pi��ik.
Vreme VI�NJIKA, dakle, tajanstveno odgovara realnom vremenu. I kao takvo, ono ne treba da bude ve�ta�ko. Ritam poslednjeg �ina izgleda dosta napet, ali on ostavlja prostora �utanju. Trebalo bi proveriti ritam ruske dikcije (na jezi�kom nivou) i onovremeni ritam, tj. ritam glumaca: morao je biti lagan, zbog navike. Otuda, verovatno, dvostruka napomena "vodvilj", �to zna�i "ne pla�evan", niti "ozbiljan" ili "spor po ruskom". To je sve. "Budite lak�i, fluidniji, jednostavniji, manje fatalisti, manje dramati�ni, budite i veseliji, kao u �ivotu. Transponovani �ivot, ali �ivot. Kao i moja napomena 'u suzama'. Hteo sam samo da ka�em da je takvo du�evno stanje li�nosti, nisam hteo da ka�em da ona pla�e. To je konvencionalni na�in izra�avanja." Koliko nesporazuma zbog tog konvencionalnog na�ina, jadni �ehove! Zaista, kad je �ehov pisao da priprema "sasvim komi�an" komad, i da je taj komad upravo VI�NJIK, mo�emo se upitati �ta je u tom trenutku imao na umu... Ali treba razmisliti o tananoj �ehovljevoj ironiji, o njegovom indirektnom na�inu da kazuje stvari, da uputi svoju kritiku: sve, mo�da, postaje lak�e. Ba� zato �to je �ehov znao kako to rade "Rusi", �ta je Stanislavski hteo da on bude, poku�avao je da se obezbedi od kategori�nih tvrdnji. Nikad ne zaboraviti kontekst u kome se odvija �ehovljevo pozori�te. I upravo tu sve postaje jo� neobi�nije. Jer �inovi kao u VI�NJIKU "neprihvatljivi" su u svetskom pozori�nom kontekstu toga doba. Oni predstavljaju ultrarevoluciju forme i sadr�ine... Revoluciju koja, po mom mi�ljenju, jo� nije prevazi�ena. Dovoljno je osloboditi �ehova njegovog retori�no-naturalisti�kog i folklornog omota�a, da bi nam se ukazao jo� silnije "iznad" ve� ura�enog, ve� poznatog, a ako se govori o "gestualnoj" vrednosti, i tu je �ehov ve� ispred drugih. Gestualni i plasti�ni materijal je sam za sebe "re�it".
�ehov bi - to izgleda besmisleno - mogao da se prikazuje, u izvesnim granicama, kao studija ili ve�ba, u obliku mime. Kao �to se, uostalom, pristupa "�itanju" �ehova, "italijanski". Izme�u to dvoje, ne znam �ta mo�e biti uspe�nije. Svakako da je individualno rediteljevo �itanje u ovom slu�aju najmanje sre�no. Pomislimo za trenutak na gestualnu, vizuelnu i plasti�nu vrednost uvertire �etvrtog �ina: scena, slu�avnik sa �a�ama �ampanjca, jedna jedina boca �ampanjca koji i nije pravi, Trofimovljeve kalja�e, doletanje iza kulisa jednog para starih, probu�enih kalja�a koje tupo padaju na scenu i tu ostaju, propra�ene glasom iza kulisa. "Evo, uzmite ih, to va�e �ubre!" ili ne�to sli�no. I Trofimov ih podi�e, zagleda malo, pa dobaci: "Pa to i nisu moje kalja�e!"

10. mart

Vreme. Problem vremena. U tome vodvilju-tragediji-komediji-drami, u svemu tom �to mi se ukazuje sve ve�e, sve savr�enije, sve zgusnutije u svojoj bistrini, rekao bih u svojoj nevinosti. Slu�am Mocarta, kvintet K 516 i mislim na Mocartovu jasno�u... tako pravu i tako duboku... Ideja vremena je fundamentalna. (...)

Za�to drugi VI�NJIK?

Danas bih, za�u�enom sagovorniku koji bi me upitao "za�to", odgovorio veoma prostodu�no: zato �to je VI�NJIK remek-delo.
Zna�i, dovoljno je da to bude remek-delo pa da ima "razloga" da bude prikazano? Da li je pravilno prikazivati remek-dela? Ili nije? Klasike i tako dalje? Stara je to pri�a, ali vredi se zadr�ati na njoj za �asak.
Mislim da treba. Jer svako delo ljudskog uma, srca, jeste ve�ito. Jer su velika dela, koja predstavljaju svedo�anstva na koja se �ovek poziva, prevazi�la misao o "trenutnom".
Verujem u klasi�na dela samo pod ovim uslovima: da su napisana danas za danas i za sutra. Ako nisu takva, onda nisu klasi�na, ve� dela zna�ajna ili manje zna�ajna, vi�e ili manje zanemarljiva svedo�anstva o jednom istorijskom "trenutku" koji prolazi. Pravo klasi�no delo ne prolazi. Klasi�no mo�e biti o�iglednije u nekim razdobljima, manje o�igledno u drugim, neke "stvari re�ene" na izvestan na�in danas bi mogle biti kazane druga�ije, a sutra jo� druga�ije; isto se tako izvesni formalni vidovi mogu menjati, kao i izvesni sadr�aji, ali umetni�ko delo ostaje netaknuto, ono je tu i govori. Ono je ta�no, potrebno, delotvorno, revolucionarno uvek, i uvek u istoriji.
Pa ipak, za�to izme�u "sveg dramskog stvarala�tva sveta" ovaj VI�NJIK 1974? Opet odgovaram: zato �to je divan, zato �to ga volim, zato �to ose�am njegovu potrebu. I, ako sam "ta�an" tuma�, trebalo bi da budem, na ovaj ili onaj na�in, ono ogledalo vremena o kome nam govori �ekspir, zar ne? Ako je delo meni potrebno, ono svakako mora, na ovaj ili onaj na�in, da bude potrebno i drugima. Ne treba ovde tra�iti razloge za to: oni su o�igledni. Postoji, me�utim, i jedan duboki razlog. Vezan, neosporno, za izvesnu koncepciju o �ehovljevom VI�NJIKU. Ali mislim da to nije pravi razlog, jer sam osetio opravdanu potrebu da ga napravim upravo danas, na kraju druge godine mog upravljanja Pikolo teatrom (Piccolo Teatro). U periodu veoma te�kom za pozori�te, veoma zamornom za mene. Drugim re�ima, da bih ostvario izvestan tip predstave, kako sam prvo rekao, da bih ponovo bolje napravio predstavu koju volim, a koju nisam "ostvario" i koja je ostala tako, kao nedore�ena.
Da li su na�oj publici, onoj koja �e do�i, sada potrebni ta predstava, te re�i, te stvari? Drugo mu�no pitanje, na koje opet odgovaram sa: verujem da jesu.
Pomislimo na tajanstvenog Lira (Lear) koji nam konkretno otkriva da je svetu, mladim ili starim ljudima, potrebno da imaju pred o�ima tragediju kralja Lira, da je KRALJ LIR jedan od tekstova koji najbolje odgovaraju na�em vremenu, vremenu dana�njem, a ne sutra�njem. Mo�da sutra - ne vi�e. Mi nismo kadri, nismo nikad to bili, da sledimo svoje slepe impulse, svoje ljubavi, ako ih ne potvr�uje ne�to �to ja zovem "smisao za istoriju", �to bi drugi nazvali "pozori�na pronicljivost" tj. nejasno ose�anje da je u datom trenutku to ljudima potrebno. Da li VI�NJIK spada danas u tu kategoriju? Ili ja to poku�avam s nekog intimnog razloga? Vi znate da je ovo moja druga re�ija VI�NJIKA, i da sam bio veoma nesre�an zbog prvog poku�aja. Jasno se se�am kraja: uobi�ajeni pljesak, �ak veoma srda�an, u�inilo mi se, ali ja sam ose�ao duboko unutra�nje nezadovoljstvo. Ose�aj da sam zbog zamora, neiskustva i nedostatka vremena jedva ovla� dotakao VI�NJIK. Postavio sam ga posle trilogije NA LETOVANJU; posle stvarala�ke eksplozije LETOVANJA, VI�NJIK je trebalo da bude nastavak istog razmi�ljanja o "kraju" jednog dru�tva, o poslednjem trzaju, o predose�anjima toga kraja u dva posebna trenutka evropske i svetske istorije. Ali drugoj fazi pristupio sam pomalo ispra�njen, bez du�e. Po�eli smo probe VI�NJIKA tri ili �etiri dana posle premijere Goldonijeve trilogije. Ove godine, obnavlja�u VI�NJIK, trilogiju �u napraviti "posle". Da li se to sudbina sveti, ili istorija, ili ne�to drugo, ne znam, ali i to je bio slu�aj...
Iza�ao sam u dvori�te, ovo isto kao i danas, dok je sneg po�eo da pada i pobegao sam kao lopov, br�e nego obi�no, jer uvek be�im s premijera svojih re�ija. Taj put jo� sam dalje pobegao. Treba, dakle, da sa sobom pre�istim neke ra�une, ako sam to u stanju! Ali, o�igledno je da nije to u pitanju. Kad-tad, �ovek mora da se vrati razmi�ljanjima koja je prekinuo ili nije dovr�io, da bi ih zavr�io, ili da bi se uverio da �e ikad biti kadar da ih dovede do kraja.
Ali svakako da to nije ono �to me danas nagoni da pomi�ljam na druga�iji VI�NJIK, sasvim druga�iji nego onaj pro�li.
Ne znam za�to, priznajem, ali ovaj VI�NJIK, onakav kakav mi se u glavnim potezima ocrtava, blizak je LIRU. On produ�ava jedno razmi�ljanje koje nije formalno. Ve� su�tinsko. Ka�em: ne znam za�to. Razmi�ljanje, ili jedan deo razmi�ljanja, jeste ose�aj vremena. Vreme, jedno istra�ivanje o vremenu, o generacijama koje prolaze, o istoriji koja se menja, o promeni, o bolu od koga se "sazreva", "zrelost je sve", kako ka�e Edgar! O nadanju i delotvornoj izvesnosti da ovaj svet treba da se gradi, da �e se izgraditi... ne znam... to i jo� mnogo drugih stvari.
Eto, ovo bih hteo da vam ka�em: ovaj �ehov, ceo �ehov, za mene je �iv. On nije pesnik odricanja i o�ajanja. Ali nije to razlog �to on ne zna za bol, bol �to je �iv i �to �ini, do kraja, ono �to treba da se uradi.
Da. VI�NJIK je remek-delo, i to u svim ravnima. VI�NJIK je mo�da najve�i primer onog najboljeg �to nam je gra�ansko dru�tvo ostavilo u oblasti pozori�ta, svesno sebe, do �ega drugi nisu u stanju da dosegnu.

Prevela s francuskog Jovanka M. �emeriki�