| |
(...) Meni se uvek, ne znam za�to, po nekim teatarskim se�anjima Ver�injin
�inio trom, odavno vi�e ne mlad �ovek, koji voli glasno da se smeje, mnogo govori
i ma�ta naglas.
Njegova ljubav prema Ma�i �inila mi se �isto apstraktna. Kad
bi on po�injao da govori o budu�em sre�nom �ivotu, �inilo mi se da ljudi koji
ga okru�uju na sceni prihvataju to s lakim podsmehom. Istina, kad je puk odlazio
i Ver�injin se opra�tao s Ma�om, ipak su tekle suze - takva je snaga �ehovljevog
dela. Pobe�ivala je atmosfera poeti�ne �istote, dovodila do suza, do bola. I muke
takvog �oveka na kraju krajeva su nam postajale shvatljive.
Pa ipak, on je
za mene ostajao prili�no uslovan lik.
Samo teoretski je bilo mogu�no pretpostaviti
da je taj �ovek ostavio kod ku�e ludu �enu i bolesnu �erku. Uostalom, bio sam
mladi� i odbijali su me verovatno godine glumca i njegova gojaznost.
A mo�da,
u �ivotu prosto dolazi do zakonomerne, postepene smene u shvatanju tipova-ljudi.
Mo�da za nas nesre�ni vojnik, uveren da za njega nema sre�e, vojnik koji stalno
menja mesta sa svojom nesre�nom porodicom, koji je oti�ao rano ujutru iz ku�e
bez doru�ka, posva�ao se sa �enom i zalupio vrata, mo�da nam danas izgleda sasvim
druga�ije i verovatno se mora ra�unati s tim.
A ja u toj ulozi vidim glumca
sa sposobnostima i izgledom koje ima Smoktunovski, kada je umoran i tu�an, kad
mu ne�to ne polazi za rukom i kad se neka nestalnost i lomnost kod njega posebno
vide. On ima otprilike i te godine.
Ver�injinu je �etrdeset tri, on je u stvari
jo� mlad. Napravili su od njega pticu-selicu, godinu dana je u jednom mestu, drugu
godinu u drugom. Ali ni na pamet mu ne pada misao da bi mogao oti�i iz armije.
Isto tako mu ne pada na pamet ni �to bi mogao ostaviti �enu, jer du�nost je du�nost!
Postoje takvi ljudi za koje du�nost nije u glavi, nego skoro fizi�ko ose�anje.
Kad puk odlazi, on ne samo �to ne misli da ostane s Ma�om, on ne pomi�lja �ak
ni da bi mogao zakasniti - Ma�a mu se ridaju�i obisne oko vrata a on za njenim
le�ima pokazuje Olgi na sat - vreme je da ide! Du�nost je njemu u krvi. Uostalom,
fizi�ko nije kod njega samo ose�aj du�nosti, nego i ose�aj tuge i ose�aj vere
u budu�nost, pa i ose�anje ljubavi prema Ma�i. I tako on �ivi - razjedan tim protivre�nim
ose�anjima, nesre�ni, besku�ni intelektualac u nekom, �ak pomalo pra�njavom, ne
novom �injelu, neka, izmu�ena �estim promenama vremena, siva ptica-selica.
Zami�ljam
jednu scenu koja u predstavi ne mo�e da postoji, koja se de�ava negde iza kulisa.
Ver�injin rano ujutro, po�to se posva�ao sa �enom i bez doru�ka zalupio vrata,
hoda kroz u�asni, uvek tu� njemu i uvek nov za nj, grad. Zaustavio se, kupuje
ne�to u jednoj baraci, ne�to poput u�tipka i pod nastre�nicom pojeo.
- On mi
se �inio u po�etku �udan, onda mi ga je bilo �ao... a onda sam ga zavolela...
zavolela i njegov glas, njegove re�i, njegove nesre�e, dve k�eri...
On jo�
nije u�ao na scenu, a ve� se ose�a ironija povodom tog �udnog, mo�da �ak apsurdnog
�oveka. Sad �e do�i potpukovnik i mnogo �e pri�ati, pri�a�e o �eni i o dvema k�erima.
Ne govori on tako mnogo zbog dobrodu�nosti, nego zbog nervoze, zbog nepostojanosti.
To je jedan od onih ljudi koje poga�a munja doba i raspoluti ih.
Mislim da
je tu�no u takvom vojniku prepoznati nekad mladog zaljubljenog majora.
Verovatno
Ma�a samo �to ne zapla�e kad se seti - "setila sam se... kod nas su govorili:
'zaljubljeni major'... tada ste imali brkove... O, kako ste ostareli, kako ste
ostareli!"
Ver�injina, naprotiv, raduje �to vidi tri mlade rascvetane
prekrasne �ene, �to u njima prepoznaje devoj�ice koje su tr�ale nekad po moskovskom
stanu Prozorovih. Veselo se prisetiti u tim milim, lepim �enama, dugonogih i sme�nih
devoj�ica. �ini mi se da se obi�no ta scena igra prili�no uzdr�ano a naro�ito
tako �udan �ovek kao �to je Ver�injin, mo�e je igrati vrlo veselo. Jer, njegova
�udnovatost i jeste u nekoj posebnoj neposrednosti, �ak nekoj nesrame�ljivosti,
zato �to je ptica-selica i navikao je da brzo osvaja i da se prilago�ava u novim
prilikama, i navikava na nove ljude. A ovde jo� tako divne �ene, stare poznanice,
smeh ga osvoji kad zamisli kakva je bila Olja, ili, evo, ova Ma�a, ili Irina.
Istina, on se vi�e lica ne se�a, ali se se�a da su bile tri male devoj�ice. A
sad odjednom tri para takvih �enskih o�iju.
Uop�te, �ini mi se da se ta scena
nije nikad igrala kao scena prepoznavanja. On se zagleda, smeje, prise�a, poredi,
kli�e sa zadovoljstvom ne�to i burno, uzbu�eno pripoveda kako je on �iveo u Moskvi.
Zatim,
gnevno odbacuje misao da se ovde �ivi lo�e. Tek �to je stigao, tako mu se dopalo
ovde, breze, divna �iroka reka. I stan pun cve�a. Uvek je samo ma�tao o takvom
stanu. A svaki put bi ga zapala slomljena stolica ili pe� koja dimi.
I eto,
on ve� �eta po sobi i brblja veselo, on je ve� svoj, ose�a se kao kod ku�e, ve�
se navikao i tamna votka mu se tako�e dopada, i brat Andrej koga se on uop�te
ne se�a kao de�aka, i on mu se dopada... Svi mu se dopadaju.
Tek odjedared
se zamisli i �ivot u�as nestane i u�ini mu se da je sve to samo prolazno i da
je sve na svetu nejasno, da �e do�i smrt i da �e svi biti zaboravljeni.
Ali
da ipak treba znati strane jezike, naravno, da �e ipak nekad do�i sre�nije vreme
a da bi takvo vreme do�lo, treba ga nekako pripremati. Njegova vera je nekakva
tu�na vera zasnovana na tome da mu je danas lo�e, on ne veruje u sre�u a nada
je jedino u budu�nosti: mo�da ne�u ja, ali potomci mojih potomaka...
U po�etku
mi se on �inio �udan, zatim sam se sa�alio na nj, zavoleo ga, s njegovom �enom,
nesre�ama, s njegovim dvema k�erima.
U stvari, Ver�injin ima jednu jedinu ljubavnu
scenu u po�etku drugog �ina. I ona se de�ava upravo onog dana kada je iza�ao iz
ku�e u rano jutro posle sva�e sa �enom, bez doru�ka zalupio vrata. Od ranije �ivosti
i veselja prvog �ina nije ostalo ni traga. Ali stvar nije u tome �to se on posva�ao
sa �enom i �to je devoj�ica bolesna.
Stvar je u tome �to on nije prvi dan u
ovom gradu gde sve izgleda sasvim u redu, kad u�iva� posmatraju�i reku i kad ti
se dopadaju breze. A sada, kad je pro�la, mo�da, godina dana, grad mu se �ini
odvratan, ljudi odvratni, i vojni i civili, i sa �enom se posva�ao. I sva ta tuga
kao da se preta�e u ljubav. Hteo bi nekom da gleda u o�i i da ga zagrli.
Neka
te�nja �oveku koji bi mogao da ga razume, �eni koja bi mogla da ga po�eli, da
saoseti. Neki fizi�ki manjak ne�nosti.
Za�to se inteligentan ruski �ovek namu�io
sa �enom, s ku�om se namu�io i s decom se namu�io? Za�to? To nije prosto razgovor
na op�te teme. To je izjava ljubavi, to je gledanje u o�i, to je �udesna �udnja
za zagrljajem. "Za�to?" - uzvra�a Ma�a i tako�e gleda, i neki mu�ni
poluosmeh, kao da to nisu te re�i, nego neke sasvim druge.
A onda je Ver�injin
zagrli, privine k sebi i ljubi, i to uop�te nije platonska ljubav, kako je ponegde
predstavljaju.
Ali, ulaze drugi, a Ma�a i Ver�injin kao gre�nici ustuknu.
Dobro
je Tuzenbahu koji bar nema �ene i nema te du�nosti prema svima na svetu.
Izme�u
ostalog, po mom shvatanju, nema ni�ta interesantnije nego porediti Tuzenbaha s
Ver�injinom. Kad bi jednoga mogao da igra Smoktunovski, a drugog Batalov, onaj
raniji Batalov dok je igrao Vasku Okoroka i snimao film Put u �ivot, onaj Batalov
koji je imao naj�iri osmeh od uva do uva i bele zube...
Zamislite kakva bi
to �udesna razlika bila izme�u ta dva mu�karca i kako bi zanimljivo bilo slu�ati
njihovu raspravu o budu�em �ivotu.
Po�inje Ver�injin: ako ne slu�e �aj, dajte
da malo filozofiramo. On je nemiran, nervozan, ima tajnu ljubav, hteo bi da jede,
od jutros nije ni�ta jeo, a ne daju ni �aja. Dajte bar da filozofiramo, da se
bar tako izjadamo. Dajte, spremno ska�e Tuzenbah, o �emu? Ali kad je �uo da Ver�injin
kao temu predla�e budu�nost, Tuzenbah odmahuje rukom. Nema �ta o tome da se govori,
njemu je to neinteresantno. O budu�nosti misle nesre�ni ljudi. On sebe smatra
sre�nim, njemu se dopada kad pada sneg, kad lete ptice. On mo�e da odlu�i i da
ode iz armije, mo�e da pre�e na fabriku opeka, mo�e da prati Irinu deset-dvadeset
godina, on je uveren da je �ivot divan.
Ali �ivot �e ga, na�alost, obmanuti.
I
u pravu smrt on �e oti�i s najobi�nijim re�ima da danas nije pio kafu.
A Ver�injin
�e se rastajati s Ma�om gledaju�i na sat zato �to mu negde trube zbor i on, ptica-selica,
treba na vreme da odleti, bez obzira na sve.
Kakvo divno drve�e i kakav bi
pod njima divan �ivot mogao da bude? *** Jednom sam �uo mi�ljenje
da mi u predstavi Tri sestre ismevamo rad. Tuzenbah ima monolog - "�elja
za radom, o bo�e moj, kako to razumem!" - taj monolog je Tuzenbah, navodno,
igrao ironi�no. Razume se da to nije mogla biti na�a namera. Koje�ta! I ja i svi
glumci u predstavi radimo od jutra do ve�eri i u tome, u stvari, nalazimo i smisao
i radost - za�to bismo onda ironizirali rad? A bilo bi i glupo tuma�iti Tuzenbaha
da on, koji toliko te�i da se lati posla ismeva posao. Uostalom, on bi, naravno,
mogao da se �ali sa sobom i tu ne bi bilo ni�eg nedoli�nog. Samo ograni�eni ljudi
ne �ale se sa sobom. Tuzenbah se mo�da podsmeva samom sebi zato �to izgovara velike
re�i, mada on u te re�i bezgrani�no veruje. Postoji ta osobina kod mnogih divnih
i tanko�utnih ljudi - postupaju dobro i misle uzvi�eno, a istovremeno se podsmevaju
sopstvenom uzletu misli.
Osim toga, u tom �udesnom monologu Tuzenbah ima ne�to
od pesme, ne�to prekrasno iz nekih davno znanih stihova i ja sam predlo�io glumcu
da monolog govori napevno, kao da napominje sabesednicima neku voljenu, svima
znanu poetsku misao. Ali kako je to bilo neuobi�ajeno, mo�da je neko i mogao da
otkrije podsmeh.
A mo�da smo mi u svom zanosu ne�to preuveli�ali pa je to i
li�ilo na podsmeh? Ja sam svaki put, stoje�i iza kulisa, oslu�kivao intonaciju
glumca i svaki put smo pone�to popravljali, ali lo� glas o neta�nom tuma�enju
tog monologa se ve� bio proneo. Sada, kad je pro�lo toliko vremena, i meni se
�ini da potrebnu preciznost nismo uspeli da postignemo. *** Ali mo�da
po�etak Tri sestre treba da bude sasvim druk�iji nego �to sam mislio ranije?
Olga
ispravlja sveske i govori o ocu. Probao sam u mislima da ispravljam gre�ke u sveskama
i mislim o tome o �emu govori Olga. Posti�e se sporora�aju�a misao kad je �ovek
u isto vreme zauzet ne�im drugim.
�in, verovatno, po�inje, za tu ku�u, u uobi�ajenoj
doma�oj prigodi - hodaju, stoje, Olga ispravlja zada�e, a izme�u toga govore o
ocu.
Prvi put je imendan bez oca. Tiho je. Malo je sveta. Nema bu�nog razgovora.
Svi su zabavljeni ne�im. Ma�a se vrti po divanu, �ita. Irina zami�ljeno gleda
u pod, mu�karci pri�aju o ne�emu, kao da i nema nikakvog po�etka. Po�etak je onda
kad do�e Ver�injin. Do�ao je o�ev drug, pa jo� iz Moskve. A za sada svira mar�,
svi se nekako preme�taju iz ugla u ugao, tromo ulaze i izlaze. Neko sporo gricka
bonbone i slu�a mar�. Tuzenbah predla�e Irini da zaigra s njim, ali Irina ne�e.
�ive i �ive. Nije to po�etak predstave, nego nastavak �ivota.
Zavr�io se mar�
i svi jo� nastavljaju da hodaju u ti�ini. Tuzenbah tiho, tiho ponavlja melodiju
mar�a na klaviru.
Niko od njih nije u govornom kontaktu, to je kontakt uzajamnog
postojanja po navici.
U svakom kanda ima neke �ame, ose�aj nekog ljudskog zastoja,
prisilne neaktivnosti. Tavorenje, nerad, o�ekivanje ne�ega. A za sada - svakodnevica,
navike malih poslova. Oca vi�e nema me�u �ivima, jedan i po �ovek na imendanu
i tiho je kao u pustinji.
A potrebno je da se na�e ta�an i obavezno nov dekor.
Naravno, ne samo soba s velikim prozorima, a iza njih breze, to je ono �to smo
ve� jednom videli, osetili i ve� znamo.
Stvarala�tvo, uostalom, ima smisla
samo onda kad otkriva ne�to novo, pa makar neku malenkost. Zar ne?
Od �ega
bi se tu moglo po�i? Progonstvo prekrasnih inteligentnih ljudi? Ali to ipak ne
treba da bude o�igledno, bukvalno.
Mo�da napraviti veliku, preko cele scene
(istina scena je na�a mala), tamnu kutiju od tera (materijal kojim se pokrivaju
krovovi). I na tom teru nacrtati velike bele, fino izra�ene prozore. Ali ne nacrtati
ih bukvalno, nego u jednoj neprekidnoj vijugavoj �udesnoj liniji kao kod Pikasa.
Bi�e lepo i uzbudljivo.
U sredini treba da bude vrlo veliki svetlucavi luster.
I sasvim lak name�taj. I mnogo posu�a na stolu. A sve to u kutiji od tera.
A
mo�da napraviti ne�to vojni�ko? Krenuti od toga da je to puk koji - �ta radi?
- prebacuje se iz selendre u selendru? Grafi�ki iscrtati sve svakojakim trubama,
konjskim glavama i vojni�kim kapama. I da u po�etku bude mnogo vojnika i oficira
na sceni, stigao je puk, svira muzika, a onda se svi tiho razilaze i sumaglica
na sceni, tri tanke �enske figure.
A mo�da na tamnu pozadinu obesiti veliko
platno s naslikanim golim granama kao na filmu kad snimaju drve�e odozdo. Mre�a
od golih grana �utozlatastog odsjaja. U prednjem planu na gomili nekoliko predmeta
- klavir, gramofon i divan. Zbijeno na gomili. Zdesna, u dubini, ovalni sto i
nad njima lampa sa zelenim aba�urom. Prazno. U sredini - visoki stub, a odozgo
veliko bronzano li��e. Poput drveta, ali mo�e da bude i stalak za ki�obrane, i
ve�alica. �udnovato.
Ali nije re� o neobi�nosti, naravno, nego bih hteo da
izrazim i usamljenost tih ljudi i neku zagubljenost, �ta li, i besmislenost njihovog
�ivota.
A u �etvrtom �inu umesto lampe trebalo bi spustiti dve, isto tako bronzane
ali otkinute grane. Trebalo bi skinuti beli stolnjak i sto ostaje drven. Neko
je izneo sanduk sa �ampanjcem i dugo i bu�no bi otvarali fla�e. �ampanjac bi iskipeo
i poprskao sve. A onda bi svi trebalo da za�ute i �ekaju rastanak.
A izdaleka
bi se sve vreme �uo razvejan ehom zloslutni uzvik: "au-hop-hop".
Lepljivi
vazduh rastanka.
U finalu tri sestre ne treba po tradiciji da stoje zajedno,
zagrljene, nasred scene. Nevolja �e ih razneti po razli�itim uglovima vrta. Objedinjava�e
ih samo zajedni�ka te�nja da ugu�e ridanje, da svladaju bol i na�u neku snagu
za �ivot.
�ehov je verovao u budu�nost i bez te vere nema Triju sestara!
Ver�injin
govori da �e kroz dvesta-trista godina �ivot biti neuporedivo lep�i!
Ali to
nije zasmetalo �ehovu da napi�e najtragi�niji od svojih komada. Komad u kome ubijaju
jednog od najsvetlijih ljudi, jedinog u celom komadu, koji je re�io da ne�to preduzme.
Ubijaju barona i Irina ostaje sama, a Ver�injin odlazi zauvek ostavljaju�i Ma�u,
Ma�a ponovo ostaje sa Kuliginom, Olga ne ide u Moskvu, nego nastavlja da radi
u istoj gimnaziji, Nata�a �e sutra pose�i tu aleju jelki i zasaditi cve�e da bi
bilo mirisa!
�ehov je verovao u budu�nost, ali je ipak sa�uvao najtrezveniji
i najsuroviji pogled na �ivot. �ini mi se da je zanimljivo uporediti nekoliko
monologa iz Tri sestre.
Ver�injin govori: "Kakav �e to biti �ivot! Mo�ete
li samo da zamislite... Takvih kao �to ste vi sada u gradu ima samo tri. Ali u
slede�im pokoljenjima bi�e ih vi�e, sve vi�e i vi�e, i do�i �e vreme kad �e se
sve promeniti, svi �e �iveti kao vi, a onda �ete i vi ostariti, rodi�e se novi
ljudi koji �e biti bolji od vas...".
Andrej govori: "Za�to mi samo
�to smo po�eli da �ivimo ve� postajemo dosadni, sivi, neinteresantni, lenji, ravnodu�ni,
nekorisni, nesre�ni... Na� grad postoji ve� dvesta godina. Ima sto hiljada �itelja
i nijednog koji ne bi li�io na druge, nijednog umetnika, ni bar malkice zanimljivog
�oveka koji bi pobu�ivao zavist ili strasnu �elju da ga opona�ate... Samo jedu,
piju, sede, zatim umiru... Ra�aju se drugi koji tako�e jedu, piju, spavaju i,
da ne bi otupeli od dosade, razgaljuju svoj �ivot gadnom spletkom, votkom, kartama,
parni�enjem; �ene varaju mu�eve, a mu�evi la�u, pretvaraju se da ni�ta ne vide,
ni�ta ne �uju i neopisivo podli uticaj pritiska decu, iskra bo�ja gasne u njima
i oni postaju isto tako jadni, li�e jedno na drugo kao mrtvaci, kao njihove majke
i o�evi...".
Kakva nada u prvom monologu i kakva gor�ina, �ak o�aj u drugom.
U
dramskom sjedinjenju nade i o�aja upravo se i de�ava taj prekrasni komad Tri sestre.
�ehov
je verovao, ali bio je trezven, bespo�tedan i tragi�an!
On je znao �ta radi
kad je Ver�injinu dao re� o progresu u istom �asu kad mu predstoji da se zauvek
oprosti s voljenom �enom. To je bila, naravno, vera, samo vera napola sa gor�inom
i nesre�om.
Kad je pre vi�e od trideset godina postavljao svoju prekrasnu predstavu
Tri sestre, Nemirovi�-Dan�enko je sve vreme podvla�io �ehovsku veru. I ne samo
nju. "Bezvoljna tuga i malaksalost, nesposobnost za borbu, tmasta siva stvarnost
u kojoj caruje rasko�na trivijalnost..."
...Kroz dvesta-trista godina
�ivot �e biti prekrasan. Kakav je to optimizam?
- Zna�i pesimizam?
- Ne
mo�e se tako postaviti pitanje: ako nije optimizam, onda je zna�i pesimizam...
ako nije crno, onda je belo. Re�i za njega (Ver�injina) da je pesimist - nije
mogu�no. On gleda na �ivot tako da mu se sve �ini zapetljanim, naro�ito �ivot
inteligencije: "I sa �enom se zapetljao, i s konjima se zapetljao... Koliko
god da gledam inteligenciju - iskobeljati se ne mo�e... a jedanput �emo se iskobeljati...
takvih kao �to ste vi sada su samo tri, a docnije �e biti �est... kroz dvesta-trista
godina �ivot �e biti divan". Te�ko da se mo�e zaklju�iti da li je optimist
ili pesimist.
"Ja, spremaju�i se da igram Ver�injina, �aljem mojim nervima
misao: odakle meni ta �e�nja za boljim �ivotom? �ivot koji me okru�uje optere�uje
me: �ena, deca, pritiskaju moj �ivot. Ali ja imam obaveze prema njima. Posao me
naro�ito ne zanosi, mada sam dobar slu�benik. Uostalom, ne zato �to toliko volim
pu�ku, kao baterijski komandir - ja to ne volim... Za�to je to potrebno? Ubijati
ljude?... Da, domovina. U ime domovine? Moj odnos je pre ovakav: ako bude potrebno
ratovati - ratova�u. Ali da ma�tam o sre�i domovine? U tome mi ne poma�e ni carska
vlast, ni vojno ministarstvo. Meni, baterijskom komandiru, ne poma�u da volim
domovinu zato �to ni�ta ne daju mojoj du�i. I tako ispada da je i slu�ba tako�e
obaveza, obaveza bez radosti, optere�uju�a.
I tako ja tra�im sadr�aj. Ne zato
�to mi je dosadno, moj sadr�aj nikad ne�e biti sitan. Plamsati ne�u zato �to sam
unutarnje prignje�en tom �amom i te�kom obavezom. Ali jednom �u se mo�da negde
i razbuktati, zaplamsati ma�tom, zaplamsati, da se odmah ugasim.
I �ta je to
onda �e�nja za boljim �ivotom? Mo�da te�nja ka boljem �ivotu...
...Ja, Ver�injin,
TE�IM ka lep�em �ivotu? Zna�i ja stremim ka njemu, ja ga pravim? Ceo svoj temperament
glumac bi tada trebalo da usmeri na borbu sa stvarno��u. Toga ovde nema, to nije
�ehov, to je ve� Gorki, vezan za revoluciju. A to je upravo �e�nja za boljim �ivotom,
a ne borba za bolji �ivot. �e�nja zato �to tog divnog �ivota o kome ma�taju nema
i ne mo�e biti i ne�e ga biti za njih."
Tako je govorio V. I. Nemirovi�-Dan�enko.
Da,
�ehov poseduje veru samo dva puta podeljenu sa trezveno��u. Da, lepota, ali lepota
zame�ena s nesre�om. *** Kad bih mogao snimiti film Galeb. Zapu�ten
hrastov park, ogromno, ogromno drve�e. Kasna jesen. Barice prekrivene ledom. Trepljev
s podignutim okovratnikom, ali bez kape. I Sorin bez kape. Noge su bolesne, prekrivene
pledom, vozi se u kolicima, a u stvari energi�an, veseo, ra��upan. Trepljev tr�i,
a Sorin �ale�i se poku�ava da ga stigne.
Sna�no vrti rukom to�ak. Ho�e da ga
pregazi, smeje se. Krenuo je, a Trepljev iza drveta! Mu�ka igra. �ale se bu�no,
preznojili se. I sve to dugo kroz park pored hrastova.
Trepljev o�ekuje u sme�noj
pozi. Sorin ho�e da ga dohvati �tapom. Jo� samo malo i dohvati�e ga, ali ovaj
je utekao i ponovo po�inje potera. Trepljev mu zalazi za le�a. Hvata stolicu za
naslon i brzo je vozi. Starac se okre�e, ho�e da ga uhvati rukom. Dugo se glupiraju,
svakojako, neumorno, glasno dah�u�i. I odjednom utihnu, sme�kaju�i se, gledaju
nekud. Trepljev je ve� bez osmeha.
Me�u drve�em prazna scena, kulise, ti�ina.
Nine
nema. Trepljev obilazi scenu.
Vise zavese. Lako se nji�e bela haljina. A Nine
nema.
A onda �e ona brzo da se presvla�i, iza tih zavesa, je�e�i se, zato �to
je prohladno. Kasna jesen i ve�e.
Gledaoci �e sesti na dugu, dugu klupu kod
visokih taraba od dugih dasaka. Podigli su okovratnike, nadneli kape da ne promrznu
i tiho razgovaraju, o�i im svetlucaju.
A iza kulisa Trepljev jo� ljubi i grli
Ninu.
Kada se prekine predstava, u mra�nom hrastovom parku dugo �e jo� hodati
i vikati: "Auuuuuu!"
Kostja �e iza ogromnog drveta sesti na zemlju,
skupiti se i obuhvatiti kolena.
I bi�e jasno kako se svi postepeno, po�to ga
nisu na�li, udaljuju prema mestu gde je park re�i i gde se nazire mra�ni majur.
Kostja
se mo�e vratiti u potpunoj ti�ini na praznu pozornicu. Tamo �e biti ve� potpuni
mrak, samo opet, na konopcu klati se bela haljina.
A onda sun�ani i topli jesenji
dan.
Stoje�i na tremu, Sorin �mirka gledaju�i u sunce.
Gleda u nebo i skida
sako.
A onda je od�epao niz stepenice ka svojim kolicima, seo i povezao se.
I
sada vidimo posed i veliko prazno prostranstvo pred sobom, rastu samo trava i
cve�e, mnogo cve�a.
A onda - veliki, �ist, �ut kvadrat - to je teren za kriket.
A
muzika bi trebalo da bude kao kod Prokofjeva u "Pe�i i vuku".
Scenom
�eta Dorn, razmahuju�i �eki�em za kriket.
Na sred scene je ljulja�ka, u njoj
se ljulja Arkadina.
Ma�a je u travi. Pored nje sto�i� s kafom i slu�avkama
u beloj kecelji. Muzika za sve vreme na�eg upoznavanja sa ovim dru�tvom. Ta�nije,
dok ga razgleda Sorin - �ini nam se.
Sorin je prislu�nuo kako Arkadina podu�ava
Ma�u kako da sa�uva mladost i oti�ao je dalje.
Ugledao je kako se za uglom
ku�e pojavila Nina i iz potaje, kao devoj�ica, posmatra �ta se de�ava tu.
Primetila
je da je Sorin posmatra i zbunila se. A Sorin joj je mahnuo rukom - hajde, ne
mari! I, pokrenuv�i kolica oti�ao na drugu stranu.
Nina s jedne strane, ako
okrene glavu desno vidi nasip, gde s peca�kim �tapom sedi Trigorin i gleda nekud
pored plovka, Arkadina stoji pored Ma�e dokazuju�i koliko je ona mlada.
Sorin
se ponovo okre�e Nini i tu�no joj namiguje. Nina tako�e tu�no namiguje Sorinu
i uz pratnju glasa Arkadine koja �ita francuski roman odlazi put nasipa.
A
onda �e ve� zapo�eti duga, duga ljubavna scena, i to prva ljubavna scena, kad
ljudi odmah posle "zdravo" po�inju da ne govore ono �to su hteli, kako
zbunjeno, pipkaju�i jedva nalaze neku stazicu op�tenja i oprezno se njome probijaju
ne�emu �to mora jednom da usledi.
�ini mi se da tu scenu nikad nisam video
tako re�enu. Me�utim, na terenu je skandal. Ne daju konja. Vi�u Arkadina i �amrajev,
vi�e i Sorin.
Nina dotr�i na te krike.
Ona dospeva na sam kraj skandala,
kad se ve� svi razilaze.
Uzbu�ena i napregnuta posle razgovora s Trigorinom
besciljno se osvr�e i umorno seda u ljulja�ku.
I ljulja se.
U po�etku pored
nje nema nikoga. Samo drvo je �as gore, �as dole. Zatim se pored drveta pojavljuje
Trepljev. On �as uplivava u kadar, �as isplivava. U po�etku se pojavljuje i nestaje
�esto, a onda sve sporije i re�e.
Najzad se ljulja�ka zaustavila.
Po�to
je postavio pu�ku na sanduk, Trepljev se oslonio rukom i podbratkom o cev pu�ke
i podsme�ljivo, uporno posmatra izdajicu.
Ona je zbunjena.
On po�inje prili�no
mirno da je tu�e njenim frazama.
Ali, �ene se brzo snalaze. I, evo, ona se
ponovo nji�e i ponovo Trepljev postaje nepostojan, �as je gore, a �as dole i najzad
potpuno i��ezava iz kadra. Prevela s ruskog Ognjenka MILI�EVI� (Tekstovi
Krej�e, Strelera i Efrosa objavljeni su u zborniku Sterijinog pozorja
�EHOV
U VI�NJIKU SAVREMENOG TEATRA, u izboru Ognjenke Mili�evi�) |
