�ini se da, sli�no naivnoj publici, ni u�ena kritika i knji�evna teorija ne nude re�enje na�e dileme; �tavi�e, one je samo produbljuju, name�u�i nam uznemiravaju�u pomisao kako i tragi�no i komi�no mogu veoma lako da izgube svoj identitet. Kao rezultat toga - a time se vra�amo na na�e osnovno pitanje - tragikomedija �e nam se u�initi kao mnogo neverovatnija pojava od ptice dodo. No tako je samo na prvi pogled. Izuzev ako ne �elimo da se radije prepustimo filozofskim zadovoljstvima umovanja o knji�evnosti umesto da obratimo pa�nju na sam knji�evni jezik, ukaza�e nam se dva na�ina pomo�u kojih mo�emo da izbegnemo dilemu o relativnosti. Prvo, mo�emo se potruditi da razlu�imo fenomen tragikomi�nog od srodnih fenomena kao �to su groteskno i melodramsko. Drugo, mo�emo poku�ati da shvatimo odre�ene strukturalne obrasce koji se ponavljaju u povesti moderne tragikomedije, i posredstvom kojih je u prijem�ivoj ma�ti gledalaca stvaran fenomen tragikomi�nog. Ovo dvostruko nastojanje zahteva pomalo akademski apstraktnu pripremu, ali nam omogu�ava da bolje razjasnimo na� pojam tragikomi�nog.
Posvetiv�i se najpre pitanju razgrani�enja, prime�ujemo da fenomen tragikomi�nog ima znatan broj srodnika, s kojima je, u razli�itim razdobljima, bio poistove�ivan. Nekoliko, u stvari najve�i broj ovih poistove�ivanja su, na sre�u, neumesna i mo�emo ih, stoga, razmotriti po kratkom postupku. Na primer, potrebno je tek povr�no znanje i minimum kriti�ke svesti da bismo razlikovali parodiju i travestiju od tragikomedije, iako su obe ponekad brkane s njom, kao u Modernim tragikomedijama (1882) Karla Malkea. Tako�e ne bi trebalo da bude te�ko napraviti razliku izme�u neobi�ne emocionalne me�avine "tu�ne veselosti", tako drage "sentimentalnom" dobu i do�ivljaja tragikomi�nog, ponajpre ve� i zato �to u "tu�noj veselosti" ne postoji svest o komi�nom, osim ako pod njom ne podrazumevamo egocentri�no ose�ajni, samosa�aljivi poluosmeh na uplakanom licu, �to bi bilo zaista krajnje proizvoljno.
Melodramski modus, s druge strane, spaja "komi�no" sa "tragi�nim", ali ishod nije tragikomi�an iz dva razloga. Prvo, komi�no je ovde naj�e��e bombasti�nog, izve�ta�enog tipa, neobuzdano preuveli�ano i fantasti�no do neverovatnosti, dok se "tragi�no" (ako ga ovom prilikom mo�emo tako nazvati) pojavljuje u vidu u�asa, jezivog senzacionalizma i pla�ljivosti. �to �e re�i da, u melodrami, sastavni �inioci nisu ni zaista komi�ni, niti uistinu tragi�ni. Pro�irivanje zna�enja ovih dvaju izraza, kako bi se njima obuhvatili i ose�aji koje izaziva melodrama, bilo bi neopravdana popustljivost. Drugo, �inioci melodrame, onakvi kakvi jesu, ne stapaju se na isti na�in na koji se tragi�no i komi�no me�aju u tragikomi�nom, ve� su pre postavljeni jedni naspram drugih, pokatkad domi�ljato, ali i dalje ipak daleko od potpunog stapanja.
Satira, koju �esto poistove�uju s tragikomedijom, druk�iji je slu�aj. Ovde sre�emo kombinaciju visoke, �esto gorke ozbiljnosti i britko sme�nog, s tim �to je ova kombinacija daleko �vr��i spoj dvaju �inilaca nego �to je to bio slu�aj u melodrami. Ono �to nagoni satiri�ara da karikira jednu nesavr�enu stvarnost nije ni�ta drugo do bol zbog spoznaje da je odre�eni segment te (obi�no dru�tvene) stvarnosti r�av, izopa�en, zao, ili li�en su�tinskog sadr�aja, i taj bol je o�igledan u iskrivljenoj slici sveta koju nam on pokazuje. Ovo podrazumeva da satiri�ar, dok osu�uje ono �to jeste zna, nasuprot tome, kakva bi stvarnost trebalo da bude. A to, dalje, zna�i da njegova kritika (�to je, ka�u, svrha kojoj satira te�i) sagledava stvarnost s nepokolebljivo �vrste ta�ke gledi�ta, sa stanovi�ta pouzdane norme i ideala. Na taj na�in, satiri�ar deli jedan bitan aspekt svoje umetnosti sa komi�kim autorom, premda u njegovim delima komi�no poseduje bolni, gorki prizvuk, po kome se satira razlikuje od svih drugih komi�nih formi. S druge strane, satiri�ar se razlikuje od tragi�kog i tragikomi�kog autora, zato �to nijedan od njih ne temelji svoje stvarala�ko istra�ivanje stvarnosti na takvoj pouzdanoj polaznoj osnovi. Naprotiv, oni ose�aju da je upravo nepouzdanost takvih navodno �vrstih i nespornih putokaza u ljudskom pona�anju ono �to usmerava poimanje stvarnosti u njihovim delima. Tragikomi�ki autor, u ve�oj meri nego tragi�ar, ne samo da nastoji da kod svoje publike stvori dilemu da li da se smeje ili da pla�e ve� te�i da izazove kod nje i dublju, uznemiruju�u neizvesnost u pogledu ljudske sudbine. U takvom slu�aju, me�utim, nije re� o na�inu na koji reagujemo kada gledamo satiri�ni komad, recimo satiri�nu komediju poput Gogoljevog Revizora ili Molijerove Sme�ne precioze, ili pak �oove komedije. Autorove opaske o sopstvenom delu mogu u tom smislu da nas dovedu u zabludu. Cukmajerova drama Kapetan iz Kepenika, premda je sam autor u sopstvenoj autobiografiji na engleskom Drugi vetar (Second Wind1) ozna�ava kao "tragikomediju", jeste satira, koja pobu�uje pomalo usiljeni smeh poruge i prezira. Fridrih Hebel je, isto tako, svoj u osnovi satiri�ni komad Sicilijanska tragedija (Ein Trauerspiel in Sizilien) nazvao tragikomedijom. Ali upravo se Bernard �o, vrhunski satiri�ar, isti�e time �to je poistovetio tragikomediju sa satirom. U predgovoru za Majora Barbaru (1905), u odeljku pod naslovom "Prva pomo� za kriti�are", on je ustvrdio: "Ja baratam tragikomi�nom ironijom sukoba stvarnog �ivota i romanti�ne imaginacije" to jest: izme�u onoga �to ljudi jesu i onoga o �emu sanjare ili �ta �ele da budu. Ovaj stav je detaljnije obrazlo�en na kraju pogovora u drugom tomu njegovih Ugodnih i neugodnih komada (1898), gde �o ka�e: "Tragedija i komedija �ivota ukazuju mi se kao stra�ne ili sme�ne posledice na�ih upornih poku�aja da zasnujemo svoje institucije na idealima koje na�oj uobrazilji sugeri�u na�e poluzadovoljene strasti, umesto na pravoj, nau�noj prirodnoj istoriji." To bi zna�ilo da je tragikomedija tek dru�tveni fenomen s istorijski ograni�enim trajanjem, koji �e biti prevazi�en pobedom naprednih dru�tvenih ideala. �o iznosi sli�an stav i u svom eseju o Tolstoju iz 1921. "Ibzen je", pi�e on, " bio dramski pesnik koji je �vrsto zasnovao tragi-komediju, kao mnogo dublju i nemilosrdniju disciplinu od tragedije. Njegovi junaci umiru bez nade i �asti, njegovi mrtvi, zaboravljeni, zamenljivi ljudi koji �etaju i razgovaraju sa duhovima pro�losti predstavljaju bez izuzetka junake komedije: njihovi �ivoti i njihovi padovi ne otkrivaju se kroz gr�eve sa�aljenja i u�asa koji pro�i��avaju du�u, nego kroz prekore, izazove i kritike upu�ene dru�tvu, i gledaocu kao glasa�kom elementu tog dru�tva. Oni su bedni, ali ipak ne sasvim li�eni nade; jer, njihovi stavovi su kritika pogre�nih intelektualnih stanovi� ta koja se, budu�i intelektualna, mogu popraviti boljim razmi�ljanjem."2
Sli�no satiri�aru, humorist se, tako�e, oslanja na pouzdan temelj koji daje smisao njegovom �ivotu i njegovim nastojanjima, omogu�avaju�i, u su�tini, i njegov humor. Ova tvrdnja naravno podrazumeva da re� "humor" ne upotrebljavamo u nejasnom i previ�e uop�tenom smislu koji bi se odnosio na opa�anje i izra�avanje bilo �ega �to je sme�no, nego u mnogo odre�enijem smislu koji je uobli�en po�to je danski filozof Harald Hefding veoma ubedljivo sa�eo kriti�ke rasprave devetnaestovekovnih esteti�ara u svojoj knjizi Veliki humor (Den Store Humor). Prema njemu, vizija humoriste obuhvata velike stvari i sitnice ovog sveta, zadovoljstva i patnje, dragocene i bezvredne pojave, ono �to nastaje i ono �to i��ezava, tragi�no i komi�no - ali sve ovo vi�eno je s pouzdanog stanovi�ta mudre trpeljivosti ili, da upotrebim druk�iji izraz, sagledano unutar granica sveta koji je celovit. Humorist vidi sebe sme�tenog unutar kosmi�kog obzorja koje mu pru�a lagodnost samopotvr�ivanja i koje mu �ak mo�e omogu�iti da veruje u sveobuhvatno bo�ansko na�elo. Tako je me�anje kraljeva i lakrdija�a u srednjovekovnoj drami bilo od strane njenih autora okarakterisano kao humor. Me�utim, tragikomi�ar se razlikuje od humorista upravo po tome �to je li�en takvog krajnjeg samopotvr�ivanja. Kada posmatra komi�no kao tragi�no a tragi�no kao komi�no, on se suo�ava s nepouzdano��u kako ni�eg tako i vi�eg poretka stvari i li�ava sebe �vrstog oslonca koji je podaren sre�nijim piscima. Zapravo, ako postoji ijedna stvar u koju je uveren, to je spoznaja da se taj �vrsti oslonac mo�e ste�i samo privremeno, delimi�no, i da svakog trenutka mo�e i��eznuti. Tragikomi�ar se tako, u ve�ini slu�ajeva, suo�ava s izazovom krajnjeg i potpunog besmisla, ali ne mora obavezno i da padne kao njegova �rtva...

S engleskog preveo Svetislav JOVANOV

..1 New York: Doubleday, Doran, 1940, p. 250
..2 The London Mercury, IV (1921), 32-33.