Ovda�nji izdava�i veoma retko publikuju zbornike pozori�nih kritika, a i kada takve knjige napokon ugledaju svetlost dana - na osnovu tira�a pa i �injenice ko im je izdava� - nije te�ko zaklju�iti da su one pre svega namenjene izuzetno uskom krugu �italaca, stru�nom delu na�e teatarske javnosti - teatrolozima i, eventualno, pozori�nim kriti�arima.
Problem je verovatno u tome �to je, s jedne strane, status pozori�ne kritike kod nas pao na veoma niske grane, �to ona - osim u retkim slu�ajevima - nema zna�aj koji bi ina�e bilo normalno da ima, dok s druge, donekle kao posledica prvog razloga, teatarsku kritiku ovde gotovo niko ozbiljno ne do�ivljava mimo njene uobi�ajene "dnevne funkcije", dakle u povesnoj perspektivi. Otuda �e, jednog dana, budu�i analiti�ar istorije na�eg teatra su�tinski veoma malo mo�i da sazna o istinskom kvalitetu aktuelne pozori�ne produkcije. Dakako, sre�om, makar �e mu biti jasan njen karakter, pa i to tek donekle i pre svega na osnovu procene famoznog "duha vremena", jo� jedne relikvije epohe romantizma koju ba�tini na�a savremenost.1
Drugim re�ima, pozori�noj kritici je ovde - barem u sada�njem trenutku - ponajpre odre�ena svojevrsna propagandna uloga, te su joj i dometi svedeni na nivo elementarnog informisanja o tome da je u odre�enom pozori�tu (razume se, ponajpre beogradskom) izvedena premijera izvesnog komada, da su u predstavi nastupili odre�eni glumci, da su scenografiju i kostime "potpisali" izvesni autori i, u najboljem slu�aju, na utisak o tome kako je reditelj obavio ("odradio") svoj posao.2
Pitanje je, dakle, u kakvom kontekstu se danas pojavljuje zbirka pozori�nih kritika, kao i o �emu bi uop�te, s obzirom na aktuelni kontekst u kom funkcioni�e doma�a savremena kritika, i mogao da svedo�i zbornik kriti�arskih reakcija na pozori�ni reperoar.3
Pa ipak, zbirka odabranih kritika Avda Muj�inovi�a (1940-1997), pozori�nog kriti�ara, novinara i urednika, re�ito je svedo�anstvo o pozori�nim predstavama nastalim u sasvim odre�enom vremenu, u okolnostima koje su, ne samo pred kraj �ivota ovog kriti�ara, obilovale dramati�nim momentima, o teatarskim delatnicima i njihovim umetni�kim dometima, pa i o samom pozori�tu nimalo simpati�ne epohe.
Hroni�arski pedantno i predano, Muj�inovi� je bele�io kritiku u novinarski veoma specifi�nim okolnostima - za dnevni list �iji je osnovni �urnalisti�ki imperativ sadr�an u zaglavlju naslovne strane, za "Ekspres Politiku". Gotovo po pravilu li�en mogu�nosti da proveri svoj stav i utisak naknadnim gledanjem predstave, neprestano pod pritiskom histerije kakvu name�u gvozdeni rokovi za predaju teksta, Muj�inovi� je imao zadatak da iska�e ono �to misli, ose�a i zna na strogo ograni�enom prostoru, te da u tim okvirima poku�a da plasira kompletan svoj kriti�arski pogled na svet teatra.
Osim �to zahteva promptno kriti�arevo reagovanje, koje, opet, podrazumeva ozbiljne i duge prethodne pripreme, erudiciju kakvu nije mogu�e nadoknaditi tokom jedne besane no�i, vrsno poznavanje svih aspekata dru�tveno-pozori�nog miljea kojem su i predstava o kojoj pi�e i njegov �lanak namenjeni, kao i posebnu vrstu stalo�enosti koja ne sme biti naru�ena panikom izazvanom sve��u da tekst valja napisati u predvi�enom roku - pre no �to novine odu u "prelom", "ekspres kritika" zasniva se i na specifi�noj vrsti ose�aja odgovornosti autora - i pred stvaraocima predstave o kojoj svedo�i, i pred svojim �itaocima, ali i pred sobom samim.
Sa svim prethodnim elementima mogu�e je poigravati se i njima manipulisati, no odgovornost je vazda u vezi s moralom. Muj�inovi� je toga bio svestan. U tom kontekstu �ini mi se da je njegova odluka da ne pi�e o predstavama u kojima igra njegova supruga, ugledna glumica Jugoslovenskog dramskog pozori�ta �ur�ija Cveti�, manje relevantna za procenu Muj�inovi�evog moralnog stava, i pre je simboli�an, gotovo formalan ustupak doma�oj �ar�iji. Jer, eti�ka skrupuloznost na kojoj je insistirala preosetljiva li�nost Avda Muj�inovi�a bila je izuzetno �vrsto usa�ena u svaki njegov tekst, i to je uvek bilo evidentno.
A on, me�utim, kao kriti�ar, nije imao pardona. Zastupaju�i svoje stavove, brane�i vlastita uverenja i argumentuju�i svoja kriti�arska na�ela, afirmisao je zapravo ozbiljno utemeljeni pogled na teatar, precizno odmeravao granicu izme�u populisti�kog i elitisti�kog u pozori�tu i oko njega, iskazuju�i odmerenost prema novim teatarskim tendencijama, uvek bivaju�i spreman da, u kontekstu spora pisca i reditelja, zastupa stranu onog prvog, ipak svestan istinski autorske uloge ovog drugog. Pri tom, sposoban ali i senzibilan da razume glumca i njegovu poziciju u galimatijasu kakav podrazumeva rad u teatru, rad koji ponekad mo�e da se uzdigne do nivoa umetnosti, ali koji uvek podrazumeva kolektivni napor, zajedni�ko traganje za re�enjima...
Sve ovo Muj�inovi� je, me�utim, �inio na na�in svojstven iskusnom novinaru i uredniku koji vrlo dobro zna za koga i u kom vremenu pi�e svoje kritike. Pokatkad, zarad atraktivnog efekta koji je predvi�ao kod �itala�ke publike, birao je i ekstravagantne iskorake u nekonvencionalne forme, poigravao se op�tim mestom koje veli da kriti�ar nekada mo�e i da "sahrani" predstavu. No i u tim prilikama, ovaj kriti�ar zapravo se izlagao o�trom sudu ovda�nje neretko maliciozne javnosti, barem u istoj meri u kojoj je to podrazumevala i �injenica da stavlja se�ivo pod grlo reditelja �iju predstavu "sahranjuje".
U pogovoru za ovaj zbornik, prire�iva� Radomir Putnik, ispisuju�i zapravo svojevrsnu prolegomenu za teoriju pozori�ne kritike (�iji je predstavnik godinama i sam bio), s razlogom konstatuje podatak da je Muj�inovi� pripadao grupi teatarskih hroni�ara koji pozori�te ne do�ivljavaju kao "popri�te teorijskih sporova", "niti je u predstavama pristajao da tra�i manifeste novih teorijskih nastojanja". Muj�inovi�a je, veli Putnik, interesovala celina scenske postavke konkretnog dramskog dela, a u tom kontekstu kriti�ar - kako je svoj zadatak i svoju poziciju sagledavao Avdo Muj�inovi� - i sam, uprkos su�tinske protivre�nosti takvog polo�aja, postaje nerazlu�ivi deo predstave. On, dakle, prepoznaje sebe kao objektivnog analiti�ara koji treba da dekodira �ifru predstave, da pronikne u njenu sr�, odoli svim zavodljivim pozori�nim zamkama, iako u njoj, u predstavi, i sam zapravo intenzivno u�estvuje, makar i kao "gledalac sa zadatkom".
Ovo je, me�utim, samo jedna od protivre�nosti koja defini�e poziciju pozori�nog kriti�ara i njegov odnos prema teatru, a zbornik Muj�inovi�evih kritika, kao uostalom i Putnikov predgovor, pru�aju zainteresovanom �itaocu priliku da razmi�lja (mada ne i da definitivno raspetlja), o mogu�nostima razre�enja ovog �arobnog klupka.

1 Korisno bi, otuda, bilo razmisliti o teatrolo�kom zna�aju koji za mlade prou�avaoce istorije srpskog pozori�ta danas mogu imati kritike koje su svojevremeno, pre dvadeset, trideset ili �etrdeset godina, objavljivali Jovan Hristi�, Muharem Pervi�, Vladimir Stamenkovi�, Slobodan Seleni�, Feliks Pa�i�, Dragan Klai�, te videti koliki su one ozbiljan reper bile za onda�nje teatarske stvaraoce, nego i kakav trag su ostavile formiraju�i budu�e nara�taje pozori�nih kriti�ara.
2 U sveop�toj tabloidizaciji doma�ih medija, pozori�te je, uprkos �injenici da je sme�teno u ovakvu ravan, mo�da jo� i dobro pro�lo. O lekarima se, recimo, pi�e samo kada do�e vreme da budu "otvorene" afere, a o prosvetnim radnicima u sezoni �trajka, ili kada nastrada neki u�enik.
3 O stru�noj potkovanosti mnogih na�i aktuelnih kriti�ara, njihovom moralu, o limitiranosti ovda�njih medija, ili vremenu u kom �ivimo. I s tim u vezi, o �emu, na primer - osim o neukosti, odsustvu elementarnih kriterijuma i degradaciji pozori�ne kritike - svedo�i skandalozna zbirka kritika �iji je autor XY, naslovljena kao YX, nastala na osnovu prethodno publikovanih tekstova ovog autora u uglednom prestoni�kom listu.